Прочитај ми чланак

ПОРТУГАЛСКИ КОМПОЗИТОР постао српски ђакон

0

Пауло Брандао (66), после завидне музичке каријере, сада служи у нашој богомољи у Лисабону. Уместо компоновања музике за филмове, у седмој деценији изабрао да служи српском народу.

Рођени Португалац, чувени композитор и ђакон Српске православне цркве у Лисабону Пауло Брандао (66), после више од четири деценије бављења музиком и завидне каријере универзитетског професора и композитора, одлучио је да одложи нотне свеске и постане свештено лице српске цркве Христа Спаса у Лисабону. Тако је, како је испричао „Новостима“, тек у 66. години отпочео мисију свог живота.

Рођен у породици музичара, у Лисабону 1950. године, Брандао је наставио породичну традицију. Дипломирао је на португалском Националном конзерваторијуму, на одсеку за трубу и композицију. У родном граду завршио је и католичке богословске студије. Жеља да богослужи испунила му се тек почетком јануара ове године, када се у португалској престоници, први пут у историји, „отворила“ српска црква.

– Често се сетим баке која је, док сам био дечак, упорно говорила да ћу постати добар свештеник – прича нам Брандао. – Надам се да ће ми Бог остварити и ту жељу. Да полако, поштујући каноне СПЦ, служећи предано и посвећено, од ђакона досегнем до чина свештеника. Када ће то да буде, одлучује Бог.

Отворена срца, са много радости, наш саговорник надахнуто нам је причао о свом животном путу, који је, како верује, ишао баш тако да га доведе до православне вере и српске цркве.

– Мој отац је био композитор и виолончелиста, а мајка музички текстописац, па не чуди што сам кренуо родитељским стопама – говори нам Брандао. – Убрзо после дипломирања, почео сам да компонујем музику за португалске и стране филмове. Од 1972. године, у Немачкој сам похађао студије музичке анализе код професора Ђерђа Лиђетија и Карлхајнца Штокхаузена у Дармштаду. То је пресудно одредило правац моје каријере, а почео сам да добијам и прва признања на међународним фестивалима.

Музика је, каже, у њему истовремено отварала и хоризонте духа, па је тако открио и теологију.

– Одувек ме прожимала жеља да служим Христу – наставља ђакон Брандао. – Рођен сам и одрастао у римокатоличкој породици. Након што сам засновао породицу, није било могуће да постанем католички свештеник, али сам, ипак, завршио теолошке студије. Тада сам се и сусрео са питањем брака свештеника, и открио и православно учење о томе.

Прве контакте са православљем имао је 1974. године, после војног пуча и португалске Априлске револуције. Тада су у његову отаџбину почели да пристижу православни емигранти из источноевропских земаља, „ницале“ су прве православне цркве у Португалији, којима су почели да приступају и рођени Португалци.

– У православну веру примљен сам 1975. године, у време митрополита Гаврила, првог Португалца православног епископа у 20. веку – прича ђакон Брандао. – Време је пролазило, али жеља да постанем свештеник није. Тако сам по промисли Божјој 2016. године сусрео оца Жоана, православног каталонског свештеника.

Тај сусрет је, каже, пресудно утицао на његову одлуку да служи српској цркви.

– Тако сам у седмој деценији, пун елана и здравља прихватио мисију мог живота, да служим Српској цркви и народу – искрен је Брандао. – Наша српска црква у Лисабону је заједница која жели да сва српска деца у Португалији имају место где ће се окупити и помолити на свом лепом језику, по православним предањима земље из које су потекли. У Португалији живи око 200 српских породица. Са задовољством могу да кажем и да се број верника који нам прилазе, али и туриста који обилазе цркву, непрекидно увећава. Свакодневно их са радошћу дочекујем.

 

„ПЧЕЛИЦУ МАЈУ“

Ђакон Пауло Брандао имао је врло богату и успешну музичку каријеру, овенчану бројним португалским и међународним признањима. Осим што је 20 година предавао на Националном музичком конзерваторијуму у Лисабону, деценијама је компоновао музику за позоришне представе, цртане и документарне филмове од Португалије преко Немачке и Швајцарске до Јапана и Аустралије. С поносом, ипак, издваја то што је написао музику за португалску верзију чувеног цртаћа „Пчелица Маја“.

ПРВА ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА

Црква Христа Спаса у Лисабону је прва српска црква у Португалији – каже ђакон Брандао. – У њој је за Васкрс ове године одржана прва литургија у Лисабону и уопште у Португалији. Добили смо је, два дана пре Божића, захваљујући дипломатској вештини господина Оливера Антића, амбасадора Србије у Португалији и залагањем наших епископа Луке и оца Жоана. Повод је било 135 година од успостављања дипломатских односа Србије и Португалије. Црква је изграђена 1517. године и о њој брине Завод за заштиту споменика културе Португалије.

1 комент на “ПОРТУГАЛСКИ КОМПОЗИТОР постао српски ђакон

  1. Аца Тодоровић каже:

    Ево шта је наш највећи грех.

    Св. владика Николај: Највећи српски грех

    Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

    Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај не свакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

    Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

    И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

    Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

    Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

    Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…

    Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца…

    Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…

    Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

    Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима…

    Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

    А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

    И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног…

    Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног“. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик“. У нешто што нам се и не чини као грех.

    Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.“

    Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…

    Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

    Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу“, већ мудрости.

    Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја“. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога“. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

    Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

    И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

    Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо

    Овај португалски композитор је више од 40 година стрпљиво чекао да постане свештеник и без највећег греха и постао православни свештеник.

Коментари су затворени.