Прочитај ми чланак
У ексклузивном интервјуу за НСПМ, заменик директора Центра евроатлантских и одбрамбених истраживања Руског института стратешких истраживања (РИСИ) Григориј Григорјевич Тишченко (Григорий Григорьевич Тищенко), по струци ракетни инжењер и доктор економије, човек са вишедеценијским искуством у истраживању безбедносне политике на пост-совјетском простору и бивши сарадник на совјетском космичком програму, говори о безбедоносним изазовима данашњице, поделама у Европи, као и позицији Србије.
НСПМ: Господине Тишченко, може ли се данас говорити о новом Хладном рату? Која ја улога НАТО-а у новој подели силе, а која европских земаља?
Г. Г. Тишченко: Мислим да се ми налазимо на ивици новог Хладног рата. Ми, наравно, не бисмо хтели да улазимо у нови Хладни рат, али, нажалост, тренутно све ка томе води. Ако се развој ситуације настави како је кренуо, он ће сигурно почети. Што се тиче Европе и НАТО, они су по овом питању потчињени интересима САД. Европа најмање жели да улази у Хладни рат, јер управо она има најтешње развијене односе са Русијом и Истоком, али као потчињена политичка структура она аутоматски заузима спољнополитичке позиције САД.
Ако се питате зашто је САД потребан нови Хладни рат, одговор је да је он фактички потребан само из једног разлога – да би зауставили Русију. Русија постаје све моћнија, и она не само да почиње да штити своје стратешке интересе, већ је спремна да те интересе сукобљава са интересима САД, и то је оно чему САД хоће да стану у крај. Видећемо да ли ће им то поћи за руком. Ја мислим да неће.
НСПМ: Русија се отворено успротивила покушају Запада да свргне председника Сирије, Башара ал Асада. Он је остао на власти, а аналоган преврат у Либији довео до потпуног уништења државе. Након тога су борци тзв. „сиријске опозиције“ кренули да ступају у редове „Исламске државе“, па је Запад дошао у позицију да тражи помоћ и од Асада, и од Русије, у борби против ИД-а. Како се Русија односи према питању „глобалне терористичке претње“? Да ли је у питању стварна опасност, или само повод за ново мешање Запада и његових саветника у унутрашња питања других држава?
Г. Г. Тишченко: Ако говоримо о Блиском истоку, на хоризонту видимо прекрајање практично свих граница у том региону. Ја се не бих сложио са тврдњом да САД управљају свим процесима на Блиском истоку. О томе најбоље сведочи поменути пример Либије – тамо су свргли Гадафија са власти, да би им после убили амбасадора. Разуме се, када би они могли да контролишу то што се у тој земљи догађа, сигурно им тамо не би убијали амбасадоре.
Сједињене Државе су ту закувале кашу, баш као што су закувале у Авганистану. У Авганистан су ушли, а од тога нису добили ништа, односно, да будем прецизнији, добили су – шипак. И сами Американци кажу да они добро предвиђају и анализирају догађаје на терену на тактичком нивоу, али нису у стању да предвиде далекосежне последице. Без обзира на то, Русија се позитивно односи према напорима који би могли да буду уложени у борбу са „Исламском државом“, то јест у сузбијање тероризма, јер ако се тероризму дозволи да се рашири на друге земље у окружењу, то може увући цели регион у хаос.
Знамо да Израел поседује нуклеарно оружје, у региону се такође налази Иран, што чини ситуацију нарочито експлозивном. Самим тим је пожељна свака сарадња која води ка обуздавању тероризма на Блиском истоку.
НСПМ: Али зар нису САД делом саме одговорне за настанак „Исламске државе“, коју су формирали борци које су они сами делимично обучавали и наоружавали у настојању да свргну Асада?
Г. Г. Тишченко: Ако добро погледамо, видећемо да се структура „Исламске државе“ највећим делом састоји од бивших војника и официра војске Садама Хусеина. То су људи који су два пута били изложени агресији у Ираку, а сада се налазе на руководећим позицијама „Исламске државе“, и нема никакве сумње да се према САД односе са злобом и мржњом.
Такође треба имати на уму шта ће се догодити ако се тај хаос рашири изван граница Ирака и Сирије. Преко територије на којој делује ИД пролазе важни регионални цевоводи, укључујући гасоводе и нафтоводе који из Саудијске Арабије воде до терминала на Средоземном мору. Ако се хаос настави, он може да пресече важан коридор снабдевања Европе и Запада енергентима.
Европа данас отприлике на 70 одсто зависи од испорука нафте са Блиског истока. Одатле толика брига за Суецки канал, као и за Јемен? Откуд сада толико комешање око Јемена? Управо зато јер се ту налази Аденски мореуз, којима иде већина танкера која снабдева Европу. ИД би хипотетички могла да доведе до затварања ових транспортних коридора и да сама почне да зарађује новац, што у мањем обиму већ чини.
НСПМ: Главни камен спотицања у односима Русије са САД, а самим и тим и са државама ЕУ и НАТО, јесте оружани конфликт у Украјини. Да ли је Украјина узрок новог дипломатског сукоба Русије и Запада, или је реч само о поводу за разигравање унапред припремљених спољнополитичких сценарија?
Г. Г. Тишченко: Украјина је фактички послужила као детонатор тренутног сукоба између нас и Запада. Ако погледате објављене материјале и записнике из Конгреса САД, погледате о чему су амерички парламентарци говорили још пре неко што је почела криза у Украјини, а на чему се касније заснивала политика Стејт департмента, видећете да се тамо одавно говори о „заустављању Русије“.
Једноставно, Русија је све више почела да заузима своје место у свету, а самим тим је у америчким званичним документима, поред Кине, Северне Кореје и Ирана, избила на прво место на списку држава чији даљи развој и раст треба ограничити. Украјина је ту само послужила ко повод, да није било ње, свакако би се нашао неки други повод за заоштравање односа. Једноставну, Русију треба спутати и зауставити, и о томе отворено сведоче амерички државни документи.
НСПМ: У Србији на Балкану у широкој употреби је гесло „ЕУ нема алтернативу“. Европској унији у тој фрази многи додају и НАТО. Велики део локалне политичке елите на Балкану отворено заступа такве ставове, и чини се да је сада у Украјини ситуација идентична. Али да ли су ЕУ и НАТО уопште способни да постану некакве „алтернативе“ за Украјину, имају ли они уопште Украјини шта да понуде?
Г. Г. Тишченко: Да би се постало члан ЕУ, јасно је да је неопходно прво ући у НАТО. Разговарао сам са многим људима блиским властима, стручњацима и званичницима многих пост-совјетских и источноевропских земаља, и сви они заступају тезу да је њихов курс према Западу пре свега заснован на економским разлозима. Они сматрају да ће у ЕУ боље живети, и указују на велику количину финансијских средстава, десетине милијарди евра, које ЕУ издваја за новопридошле чланове и развој њихове економије.
Другим речима, „шаргарепа“ се ту одлично види, и она реално постоји. Али да би се дошло до шаргарепе, морају се прво обавити одређени послови – треба постати члан НАТО, отворити своју територију за НАТО базе, треба повећати буџетске издатке за војску. У самом НАТО тренутно само четири државе испуњавају захтеве Алијансе о неопходном делу БДП који треба да се издваја за војску – САД, Велика Британија, Пољска и Естонија. Другим речима, да би се дошло до те ЕУ шаргарепе потребно је у великој мери уништити сопствену индустрију, уништити сопствену пољопривреду. То се веома лепо види на примеру земаља које су постале чланице ЕУ.
У већ поменутој Пољској је практично целу индустрију, оно што је од ње остало, купила Немачка. У Бугарској имамо страшан пад индустријске и пољопривредне делатности. То важи за практично било коју земљу чланицу – ако упоредите њене економске показатеље данас са показатељима од периода пре него што су започели интеграције, видећете да су они данас нижи него раније. Што се тиче последица уласка у НАТО, оне су очигледне. Чим једна земља отвори своју територију за базе НАТО, она постаје мета за потенцијални удар, рецимо, Ирана.
У случају да наступи неки хипотетички сукоб НАТО и Ирана, сви војни објекти у тој земљи постају потенцијалне мете иранских ракета. Али хајде да говоримо отворено, они самим тим постају и мете наших ракетних снага, укључујући ту и нуклеарни арсенал.
НСПМ: Поменули сте „ЕУ шаргарепу“. Постоји ли уопште та шаргарепа, и ако постоји, да ли је то шаргарепа за целу Украјину, или само за власти у Кијеву? Имају ли они уопште шта да понуде украјинском народу, ако би он успео да испуни све што се од њега тражи?
Г. Г. Тишченко: Ви сте сасвим у праву, приликом интеграције садашњих чланица у ЕУ, шаргарепу су добиле само елите тих земаља. Елите и крупни бизнис, а обичан народ, као и мала и средња предузећа од интеграција добили су само негативне последице.
НСПМ: Каква је улога НАТО у сукобима на истоку Украјине? Да ли НАТО указује украјинским властима само политичку подршку, или та организација игра активнију улогу у дешавањима на истоку?
– Треба рећи да НАТО директно учествују у сукобима у Украјини, пре свега САД и Пољска, чија су војна лица тамо присутна. Али наравно, у команди НАТО не седе глупани – они су тај свој ангажман формално-правно тако организовали, да их нико званично не може имплицирати у мешању у тај конфликт.
Да би НАТО послао војну помоћ Украјини, неопходно је да одлуку о томе донесу све чланице Алијансе консензусом. Међутим, НАТО стратези су том питању приступили лукаво, и они су дали слободу земљама чланицама да шаљу помоћ Украјини на билатералној основи. Другим речима, они тврде како „НАТО, ето, очигледно стоји по страни“, а овамо незванично подстичу „своје момке“ да Кијеву шаљу помоћ.
Све се то лепо види на терену – ми тамо можемо да видимо пољске тенкове, авионе из бивших земаља Варшавског пакта, видимо војну технику из Литваније, као и НАТО кампове за обуку. Дакле, НАТО директно учествује у том сукобу, и пред тиме не треба затварати очи.
НСПМ: Русија се већ годинама противи ширењу НАТО на исток, али се њени ставови систематски игноришу – НАТО се прво проширио на бивше чланице Варшавског пакта, затим на балтичке републике, а тренутно се шири и на Балкан и Украјину. Како се Москва поставља према ширењу НАТО на исток и који конкретни кораци се предузимају да би се тај процес зауставио?
Г. Г. Тишченко: Не заборавимо, НАТО је војни блок и Русија према његовом јачању мора на неки начин да се постави. Директно речено – на војну силу и ми ћемо да одговарамо војном силом. Организујемо војне вежбе, распоређујемо своје јединице близу границе, постављамо елементе противракетне одбране и сл.
Рецимо, било је много речи о постављању наших „Искандера“, који могу носити и нуклеарно наоружање, у Калињинграду. Ми смо их тамо поставили, а после смо их, по договору, повукли. Ту је и Крим, где се тренутно знатно ојачавају оружане снаге у складу са аналогним потезима НАТО. Исто тако се ојачава Црноморска флота, у њен састав се шаљу нове подморнице и бродови, а њени бродови су већ почели да патролирају и Средоземним морем. Такође појачавамо војно присуство и прибалтичкој регији.
Поред војних корака, улажемо максималне дипломатске напоре да би се зауставило то кретање НАТО ка нама и нашим границама. Ми упорно покушавамо да та питања пренесемо у сферу преговора, али дипломатски односи су тренутно превише напети да би те иницијативе дале успеха. Тако да, искрено говорећи, на дипломатском плану тренутно стојимо у месту.
НСПМ: Још конкретније, како се Русија односи према ширењу НАТО на Балкан? Добро је познато да се Русија противи постављању елемената америчке противракетне одбране у Пољској, Чешкој и Румунији. Да ли постоје још неки ризици по Русију од утврђивања позиција НАТО на Балкану?
Г. Г. Тишченко: Русији није промакло јачање присуства НАТО на Балкану. Можемо да видимо како НАТО развија луке Констанцу и Варну као базе за своје поморске снаге, затим већ ове године требало би да почне да ради база америчке противракетне одбране у Румунији, чије ће ракете у извесној мери представљати претњу и за Русију и сл.
Што се тиче одговора на то, ја сам већ поменуо да Русија конкретно војно реагује на ову врсту потеза, војне структуре на Криму с ојачавају тако да могу да изађу на крај са новим снагама које ће се базирати у Констанци и Варни. Настојимо да изађемо и да делујемо и у региону Средоземља.
НСПМ: Али ту је реч о војним одговорима на конкретне војне потезе НАТО, усмерене против Русије. Русија се тако поставља према земљама које су већ чланице НАТО. Али Србија и Црна Гора то још увек нису. Како Русија реагује на сам процес ширења НАТО и пријем нових чланица на Балкану? Покушава ли Русија на неки начин да спречи увлачење у НАТО тих народа, који и сами имају крајње негативан однос према Алијанси, али их за мишљење на ту тему све мање питају?
Г. Г. Тишченко: Отворено говорећи, Русија није свемоћна. Ми смо тек почели да скупљамо снагу, а Запад већ покушава да нам наметне да се развијамо под њиховим условима, да играмо њихову игру. Ми се, након веома дугог нокдауна полако придижемо на ноге, али по питању, рецимо, ширења НАТО на Балкану, наше могућности су у великој мери ограничене.
Ипак, скоро је у Москви био председник Кипра, тада је договорена реструктуризација њиховог дуга, а истовремено су наши бродови у Средоземљу добили додатне могућности снабдевања горивом и залихама у луци Лимасол и другим кипарским лукама. Добили смо и могућност коришћења аеродрома. У том смислу низ земаља нама излази у сусрет и наши односи се развијају.
Пре свега треба подвући јесте да ми волимо и Србе и Црногорце, и сматрамо их својом браћом, али када нам Црногорци кажу, на пример, „ми волимо Русију, али Црна Гора иде у НАТО“, онда морају да нас разумеју – ако сте ви ушли у НАТО, пустили НАТО базе на своју територију, ако се на њој налазе НАТО авиони или ракете, онда је заиста тешко говорити „ми смо браћа“.
Ако сте нам браћа, зашто сте пустили НАТО базе у своју земљу? Ако сте пустили код себе НАТО тенкове и топове, онда морате разумети да се ту завршава свака прича о томе како смо ми браћа, и како се волимо.
(НСПМ)
