Прочитај ми чланак
У сенци, и то потпуној, акција руске авијације у Сирији, појавиле су се вести на врло добро информисаном израелском војном порталу „Debka.file“ да је у луку Тартус, једину руску медитеранску поморску војну базу, иначе другом по величини граду у Сирији, још 26. септембра, кроз Суецки канал стигао кинески носач авиона „Лианинг ЦВ 16“ у пратњи два разарача и једне фрегате.
Још један кинески брод са особљем је већ на путу ка Сирији, а по блискоисточним медијима (портали „Asoury.net“, „Da7ye.com“, либански „Al Manar“ , сиријски „Al Masdar News“ и телевизија „Al-Eshraq“), круже гласине да ће ускоро бити послате и јединице Народноослободилачке армије Кине.
Што се тиче сенки, у овој најновијој игри обавештајних служби САД и Русије се десило да су Руси потпуно неприметно „паркирали“ у Сирију најмање 28 борбених авиона у пуној ратној опреми, који сада даноноћно дејствују по терористима. Један број авиона стигао је бродовима и монтиран је у ваздухопловној бази у Латакији, други су очито долетели преко Ирана и Ирака, а откривени су тек када су их Руси показали на стајанкама аеродрома.
Што се Кинеза тиче, врло важна информација је да је Управа Суецког канала допустила пролаз кинеским пловилима тек након одобрења египатског Министарства обране, тела надлежног за издавање сагласности које се односе на ратне бродове.
Том одлуком се и Египат сврстао на страну постојеће коалиције Русије, Кине, Ирана (Хезболах) и Ирака.
Отворена је могућност да врло брзо кинески јуришни авиони Ј-15, којих има 24 комада на „Лианингу ЦВ 16“, са бившег совјетског носача авиона почну да дејствују по ИСИЛ-у у координацији са руским ратним ваздухопловством.
То би било, без хеликоптера, око 60 авиона у акцији. Довољан број за почетни део руско-кинеске операције у Сирији.
У сваком случају, улазак Кине у конфликт у Сирији би био потпуно у складу са тренутном улогом Кине у међународним односима, и њеном жељом да и војно потврди свој високи, пре свега економско-политички рејтинг у свету.
САД већ неколико година „упозоравају“ да Кина модернизује своју армију вртоглавом брзином, и исказују своју „забринутост“ због тога. Да је реч о класичној замени теза говори застрашујући податак да тренутни војни буџет САД-а износи преко 600 милијарди долара, што је, у ствари, тзв.“основни буџет“ у који није укључен рат у Авганистану и друге америчке операције.
САД су највећи војни потрошач на свету, још увек имају војни буџет који је већи од свих војних буџета великих сила заједно. Ове бројке јасно показују због кога би остатак света стварно требало да буде забринут.
Пошто за амерички Пентагон ова поређења нису битна, они упорно истичу како их све више забрињава кинески војни буџет који је претпрошле године, према годишњем извештају Пентагона америчком Конгресу, нарастао на 145 милијарди долара. То је, тврде из Пентагона, око 20% више него што кинеске власти приказују.
Кина и даље планира да знатно повећа војну потрошњу у будућности. У Кини се догађа модернизација ваздушних снага „без преседана“. По Американцима, „Кина се убрзано приближава снази Западних ваздухопловних снага“.
Даље се истиче да је главни фокус кинеске војне модернизације „припрема за конфликт у Тајванском теснацу“. Наводи се како би кинески војни авион, ловац 5. генерације, Ј-20, могао да буде у употреби већ 2018, а кинеска морнарица планира да изгради низ носача авиона, по неким проценама 5 до 10, током следећих 15 година.
Пентагон брине то што су америчке базе на Окинави у домету све бројнијих кинеских ракетних састава средњег домета, а кинеске крстареће ракете би могле долетети и на острво Гуам, где се налазе кључне америчке ваздухопловне и поморске војне базе.
У извештају Пентагона се такође наводи како кинеска војска развија способности извођења далекометних напада против „непријатељских“ снага по читавом простору западног Пацифика.
Таква претпостављена „Пацифичка“ офанзива Кине не би имала само „црвени империјални“ кинески карактер, већ и ослободилачки карактер – гашење последњих колонија на Пацифику, и коначни циљ, ослобађање Тахитија, Гуама и Самое, стратешких упоришта Француске и САД-а.
У том смислу кинеско војно присуство на „полигону Сирија“ је свакако вишеструко важно за стицање ратних искустава, нарасле и технички оснажене и модернизоване армије. Борбено искуство са озбиљног ратишта би учинило Народноослободилачку армију Кине врло респектибилним противником било којој војсци на свету, па и армији САД-а, о чему је и Хенри Кисинџер говорио и писао прошле године, најављујући чак и могућност избијања директног рата између ове две државе.
Кинески змај је слетео у Сирију. Кад и куда ће да полети даље – сазнаћемо врло брзо.
Извор: Фонд стратешке културе/ Златко Богатиновски
