Готово у свим државама света, па и у Србији, основно школство је феминизовано. У неким државама тај процес је завршен – мушкарци су готово потпуно потиснути из процеса основношколског образовања.

Заправо, феминизација васпитања и образовања почиње од рођења. Бригу о новорођенчету и малом детету готово у потпуности преузимају жене – наравно, првенствено мајке. За то постоје солидни биолошко-психолошки разлози. Мало ко их доводи у питање. У нашем постмодерном роднофеминистичком друштву све се доводи у питање, само не феминизованост раног васпитања.

1. Феминизованост предшколских и основношколских институција

Феминизовање васпитања подупире и феминизованост школа. У предшколским установама у Србији данас ради 95,5% жена, а у основношколским 71,8%. Да ли су мушкарци дискриминисани као професионални кадар – као васпитачи, учитељи и наставници? Где се ту денула „родна равноправност”? Зар не би требало увести „квоте” и у тој сфери?

Децу обично васпитавају и образују жене – како у породици, тако и у школи. Које су васпитне последице те феминизованости раног васпитања и образовања? Одговор на то питање пружила је педагошкиња Вера Ж. Радовић у књизи „Феминизација учитељског позива” (2002): „То може да има негативне последице у васпитању деце, нарочито дечака у смислу једностраног васпитног утицаја женског модела у породици и школи” (стр. 30).

Ауторка се не удубљује у елаборирање тезе, али су интенције њене примедбе јасне. Дечаке у породици обично васпитавају жене (мајке, тетке, баке) – што је последица и чињенице да све више дечака одраста само са мајком – па се може догодити да мушко дете нема мушки модел са којим се може идентификовати. Одрастајући у таквом феминизованом окружењу дечак може постати жртва „једностраног васпитног утицаја”.

2. Феминизованост средњошколског образовања

Вери Ж. Радовић је познато да постоји и феминизација средњошколског образовања. Она примећује: „У средњим школама разлика у полној структури наставничког кадра варира у зависности од врсте и карактера школе. Феминизација наставничког кадра има јачи интензитет у општеобразовним средњим школама него у стручним средњим школама” (стр. 105-106). Ауторка је хтела да каже да у неким стручним школама – нпр. машинској, електротехничкој, саобраћајној – домира мушки наставнички кадар, а да у другим стручним школама – нпр. медицинској – доминира женски. Она тачно примећује и то да је феминизација кадра посебно изражена у „општеобразовним средњим школама”, тј. гимназијама. Укупно узев, у средњим школама доминира женски наставнички кадар (око 60%), а тај тренд се наставља.

Које су последице феминизације средње школе? Чињеница је да девојчице, тј. девојке у средњим школама – као и у основним – у просеку постижу боље резултате, да мање одсуствују са наставе и да су дисциплинованије. А да није можда ту реч о суптилној дискриминацији дечака, тј. младића? Нико ту тезу још није озбиљно узео у разматрање.

Систем школовања преферира природне способности девојчица, тј. девојака. Он углавном награђује само механичку репродукцију меморисаног садржаја. Чини се да је женски мозак устројен тако да може да прими већу количину вербалних садржаја, поготово на краћи период (short term memory). Због тог фаворизовања „вербализма”, женске особе доминирају целим основношколским и средњошколским системом. А тај систем мало цени оно у чему су мушкарци бољи – логичко повезивање чињеница.

Пубертет – период када већина младих похађа средњу школу – турбулентнији је за младиће. Они чешће одсуствују са наставе, чешће понављају разред, чешће праве дисциплинске прекршаје, чешће су виновници насиља итд. А да није можда то последица не само биолошких чинилаца (пубертета), већ и социјалних (феминизације школства)?

3. Феминизованост високог образовања

Високо школство такође постаје све више феминизовано. У Србији већина оних који дипломирају су жене (око 50,9%). То је тренд већ дужи низ година. Истраживачица Анкица Шобот, пишући о терцијалном нивоу образовања, примећује да се ту јавља „већи број више и високо образованих жена него мушкараца међу рођенима 1963. и касније” (стр. 220). Ако сте рођени 1963. или касније, а мушког сте пола, имате веће шансе да сте необразованији од вашег женског парњака. То вам сигурно неће помоћи у шармирању и удварању. Заправо, одмоћи ће вам.

Чињеница да жене већ више деценија у већем постотку завршавају више школе и факултете удружена са чињеницом да је просечни животни век жена дужи (за 5 година) резултира чињеницом да у популацији високообразованих има око 60% жена. Није ми позната ниједна научна студија које би покушала да изнесе педагошке, антрополошке, социолошке и демографске последице те чињенице. Доминација жена на терцијалном нивоу школовања узима се здраво за готово. Нико не поставља питање: А да нису можда мушкарци дискриминсани у систему школовања и образовања?

Кад у неком друштвеном сегменту постоји и незнатно мања заступљеност жена, онда се говори о „сексизму”, „патријархалним предрасудама”, „застарелим стеротипима” итд., али подзаступљеност мушкараца као наставника у основним и средњим школама нико не тумачи као последицу „сексизма”. Зар подзаступљеност мушкараца ту није суптилни „сексизам”? И зар бољи успех девојчица, тј. девојака на свим нивоима школовања није нека форма „сексизма”?

Забрана да девојке уписују војне и полицијске академије била је кључни аргумент да су дискриминисане. Њима не само да је омогућено да уписују те академије, него су за упис на њих добиле повлашћен статус.

А зашто се мушкарцима забрањује да се уписују на гинеколошко-акушерски смер у средњим медицинским школама? Разлог се може чинити очигледан и логичан. Где је сад ту „родна равноправност”? Да није сад то „сексизам”? Крајње је време да феномен феминизације школовања почнемо посматрати и са мушког становишта.

4. Закључак

У предшколским, основношколским и средњошколским установама доминира женски наставнички кадар. На високим школама и факултетима доминира – у врло малом проценту – мушки професорски кадар, али са тенденцијом да се и ту ствар преокрене у женску корист.

На свим нивоима школовања девојчице, тј. девојке постижу боље успехе. Разлози су биолошки и социјални. Дечаци, тј. младићи чешће пате од дислексије (отежаног читања), замуцкивања, хиперактивности, чешће нарушавају дисциплину, чешће напуштају часове и чешће понављају разред. Основна и средња школа скоро је завера против дечака, тј. младића. Девојке се данас чешће уписују на више школе и факултете, а брже и чешће их и завршавају. Већ дуги низ година у популацији високообразованих више је жена.

Које су последице тих чињеница на брак? Да није можда феминизација школства делимично одговорна за смањење броја склопљених бракова? Да није можда феминизација школства одговорна за повећање броја развода? Да није можда феминизација школовања одговорна за појаву да данас све већи број жена издржава своје мужеве? Да није можда идеолошко форсирање школовања девојака одговорно за кризу брака? Ако су одговори на та питања потврдни, онда се чини логичним да афирмативну акцију (affirmative action) на пољу школовања треба применити на младиће. Младићи су ти од којих се очекује да буду примарни хранитељи породицe (primary providers of family). Упркос свим променама, то се не очекује од девојака.

Библиографија

1. Радовић, Вера Ж., „Феминизација учитељског позива”, Учитељски факултет – Краљице Наталије 43; Универзитет у Београду, Београд, 2007.

2. Шобот, Анкица, „Родне образовне карактеристике и реформа образовања у Србији”, у: „Образовање у транзицији”, Нова српска политичка мисао, Београд, 2011, стр. 215-234.

(НСПМ)

Ознаке: образовање, Просвета, Србија, феминизам, Школа