Прочитај ми чланакЂедо, хвала и теби и италијанском краљу. Али ја се од својих војника раставити нећу. Судбина њихова и моја је судбина.
Последњи сусрет и последњи разговор два краља, дједа и унука више је него потресан. Како се наводи у књизи „На оштрици ножа“, те вечери један је сишао са историјске позорнице, а други остао са народом, подијеливши с њиме „сву тежину несреће и сву свирепост једног удеса“.
„У ноћи 20. и 21. око једног часа, извјештава гувернер Скадра да ће око три часа те ноћи стићи у медовско пристаниште са својом пратњом Краљ Црне Горе Њ. В. Краљ Никола I и ту се састати са Њ. К. В. Престолонаследником Александром.
Наглашава да ће обоје потом отпутовати за Италију и молити команданта пристаништа да олакша и обезбиједи ова укрцавања што тајније. Од италијанског адмиралитета тражени су торпиљари за пренос дједа и унука.
Било је потребно ухватити везу са Љешом и добити потврду ове вијести. И заиста, дежурни ордонанс официр потврдиће како ће Њ. К. В. Престолонаследник бити око три часа у медовском пристаништу.
Одмах предузесмо потребне мјере заједно са црногорским командантом пристаништа, и у узбуђењу очекивасмо свршетак ове историјске драме.
Ноћ је била тамна и хладна. У пристаништу велике количине муниције, вреће са брашном, сандука са диопеком и конзервом намјењене првој и другој армији. Пристаниште неосвјетљено. Прст пред оком се не види. Два шарена фењера, на великом растојању један од другог, просипаху блиједу свијетлост око себе само на неколико корака.
Око три часа зачу се у муклој ноћи клопарање кола и топот коња. То је долазио Он, Њ[…]”
„Изашао сам му на рапорт. На њему не опазих пикаквог узбуђења. Штавише изгледаше ми као и да је расположен. Прве речи беху му: ‘Где је Сандра?’ (Тако је Њ. В. Краљ Никола звао свога унука, блаженопочившег Краља Александра. Унук је пак звао старог Краља ‘Ђедом’). Одговорих му да је у Љешу. Нареди ми да га известим о доласку нашег престолонаследника.
У пристаништу дуваше хладни јутарњи поветарац. Понудисмо старом Краљу да се склони у собу која је адмиралу Турбриџу служила за канцеларију. Кад је почела зора да свиће морски поветарац примирио се мало. Краљ је изаишо на терасу пред царинарницом. Ту седећи дуго је разговарао са свима редом. У разговору стално је гледао пут Љеша .Очевидно да је очекивао долазак свог унука са нестрпљењем.
У праскозорје, на глаткој морској пучини, виделе су се две тамне силуете. То су били италијански торпиљари „Анимозо“ и „Бронцети“, намењени да приме краљеве српског народа без краљевине.
Тек око 6 часова изјутра дође и блаженопочивши Краљ Александар. Сусрет ђеда и унука био је дирљив. Ђедо је загрлио обема рукама свога унука и дуже га задржао у загрљају. Очи су му биле пуне суза. Зашто је тако слаб, питао[…]”
„Стена Малог Ренсита. На овим стенама у јутарњој светлости беласао се велики камени крст, подигнут нашил јунацила и мученицила из 1913 године које ‘Халидија’ потопи и поби када потегоше преко мора браћи Црногорцима у помоћ, да освоје Скадар на Бојани. Испод плавог неба мирна морска пучина блистала је од сунчеве светлости.
Блаженопочивши Краљ Александар дозва ме руком:
‘Питајте команданта торпиљара шта му је наређено у погледу мог превоза у Драч?’
При овим речима оба се краља подигоше и пођоше ка барци, спремној за њихово укрцавање у торпиљара. У барци су били италијански морнари, на улазу оба коланданта ‘Анилоза’ и ‘Бронцеси’. ‘Анилозо’ је био одређен за нашег Врховног коланданта да га укрца и превезе у Бриндизи. Тако би саопштено. На ово саопштење Њ. К. В. Престолонаследник изненађен и врло срдит, отпоче викати како он није тражио торпиљер за Бриндизи, него за Драч. Додао је да он неће ићи у Бриндизи ни но коју цену, но да ће пешке продужити за Драч. Најзад је изјавио да протествује најенергичније због оваквог поступка према њему.
„Ђедо га је умиривао. Говорио му је да је боље но њега и но његово здравље да оде у Италију, да му италијански краљ стави на расположење један од својих замкова, где ће се опоравити на миру, на доцније, кад буде потребно да се може придружити својој војсци.
Унук је дуго и испитивачки посматрао свога деду и изрече као речи достојне потомка беслртног Вожда Карађорђа:
‘Ђедо, хвала и теби и италијанском краљу. Али ја се од својих војника раставити нећу. Судбина њихова и моја је судбина’.
Ђедо је опазио да је унук љут. Загрлили су се и изљубили. Ђедо је плакао. Као да је предосећао да се више никада иеће видети.
И тако се растадоше два српска владаоца, вођи српског народа и главе двеју српских краљевина. Растадоше се на пyстој обали јадранског пристаништа, у Медови. Растадоше се на албанској Голготи. Један је отишао да се скине са историјске позорнице, а други је остао да се на ту позорницу попне још много више. Ђедо оде у свет, у туђину, у неизвесност, а унук остаде с народом, да с њиме подели сву тежину несреће и сву свирепост једног удеса.”
Из књиге „На оштрици ножа“, књига прва
