Прочитај ми чланакГрађане, који захтевају да се утврди одговорност за масовно убиство на новосадској Железничкој станици, Александар Вучић назива „политичким терористима“. Протесте у Новом Саду и Београду покушава да угуши насиљем, које врше полицајци и страначки ескадрони батинаша. Све му је узалуд. На Вучићев позив у борбу против народа одазвали су се само паразити из врха картела, док већина чланова СНС-а подржава протесте. Тиранин стрепи од тога да ли ће пропевати Горан Весић, Томислав Момировић или неки други осумњиченик за убиство 15 људи, па открити да се он налази иза корупције, која је изазвала трагедију. У недостатку бољих решења, успаничени Вучић намерава да решење кризе, и то у тренуцима кад тоне његов и рејтинг његове странке, потражи у ванредним парламентарним изборима.
Почела је побуна против картела Александра Вучића. Народ је, у самоодбрани, устао и супротставио се окупационим снагама Српске напредне странке и њеним колаборационистима из полиције, правосуђа, државних институција, медија и осталих организованих криминалних група.
Под надстрешницом новосадске Железничке станице, заједно са 15 жртава, смрвљене су и Вучићеве наде да ће мирно и опуштено привести крају председнички мандат. Ово масовно убиство, иако не прво у време његове одговорности, раскринкало је Вучићев криминални и коруптивни систем владавине. Уз опозиционе гласаче и остале нормалне људе, устали су и чланови СНС-а, који су схватили да се цела Србија налази под смртоносном надстрешницом. Побуна грађана, који одлучно траже да буду кажњени сви кривци за овај злочин, истовремено је разоткрила у каквом стању се налази његов картел.
Цар је го!
Као и сваки тиранин пре њега, кад дође стани-пани, Вучић је остао сам на ветрометини. Узалуд је, преко својих медија, недељама стварао ратну психозу и позивао чланове СНС-а на борбу.
– Позивам грађане да се заједно боримо! Да се боримо још јаче! Нема предаје. Моја порука за све грађане Србије је да ћемо победити силеџије и насилнике. Да ћемо их победити на сваком месту и да их се нимало, али нимало нисмо уплашили – унезверено је галамио Вучић на једној од својих телевизија.
Позиву на борбу против грађана, који траже кажњавање криваца за убиство у Новом Саду, одазвали су се само ретки појединци из његовог окружења, који су одавно своју судбину везали за његову. Уцењени и уплашени, лелечу над самим собом. Ана Брнабић сваку изјаву почиње и завршава вапајем: „Па, они хоће да ухапсе све нас!“ Исту врсту страха признаје и Драган Ј. Вучићевић: „И мене ће ухапсити само зато што сам радио свој посао!“ Београдски градоначелник, доктор Александар Шапић, оптужио је грађане, који спречавају рушење старог Савског моста, да тиме изазивају гужве у саобраћају. У његовом докторском уму постоји уверење да ће се саобраћај брже одвијати кад мост буде срушен. Можда није паметан, али Шапић мисли да је много опасан, зато упозорава Београђане да „батина има два краја“ и да „не изазивају, јер би могли да добију шта траже„. Најконкретнију претњу је упутио министар полиције Ивица Дачић: „Кад се једном извади пендрек, онда нема стајања!“ Дачић је, нехотице, приликом телевизијског опроштаја од свог упокојеног коалиционог партнера Драгана Марковића Палме, сав у сузама описао начин на који власт намерава да угуши протесте грађана.
– Кад су биле демонстрације у Новом Саду, Палма ме звао и рекао: „Пренеси председнику Вучићу, имам ја моје боксере, неће нико на њега да напада. Пренеси му да смо спремни. У време своје болести, кад би се свако повукао у себе, Палма је водио рачуна и о томе – рекао је уцвељени министар полиције, одушевљен решеношћу свог мафијашког ортака да из самртничке постеље прети пребијањем нормалних људи.
Дачић није открио да ли је Вучић прихватио Палмину понуду и послао јагодинске боксере да врше насиље у Новом Саду, али зна се да су то радили боксери из панчевачког клуба „Спарта“, у коме се налазе припадници клана Вељка Беливука. У нападима на грађане, који су протестовали на неколико локација у Београду, истакли су се рођаци и сарадници Богољуба Карића. Пред Факултетом драмских уметности, на студенте је насрнула Милена Лазаревић, која је ударцима кишобраном доказивала лојалност свом рођаку Карићу и његовом газди Вучићу. Лазаревићка је са Косова, из Витомирице, запослена је „Вили Јелена“, а њена два брата су удати за одиве из пећке куће Карића. У нападу је учествовао и Душан Костић, звани Јети, другар Андреја Вучића и Александра Јокића, директор Електродистрибуције Београд, који се истицао куповином гласова и то не само на изборима у Србији, него и у Црној Гори, где је због тога и ухапшен.
На грађане, који су 15-минутним стајањем на улици одавали пошту 15 жртава на Железничкој станици, јуришали су напредњачки председници општина Чукарица и Раковица, Никола Аритоновић и Милош Симић. Њих двојица су, окружени својим шоферима и секретарицама, насртали на грађане који су протестовали у „Београду на води“, код Куле, тог фалусног симбола највећег Вучићевог коруптивног пројекта за прање новца стеченог криминалом.
У нападима на нормалне људе је учествовао и Милија Колџић, члан Већа општине Нови Београд. За обрачун са побуњеним Новосађанима, Вучић је регрутовао хорду рођака из Бечеја, завичаја краљице мајке Ангелине, на челу с њеним рођаком Ђорђем Бајецом, запосленим у КП Потисје.
У каквом стању је Вучићев картел види се и по томе што ни агресивни примитивци, са функцијама у општинама и јавним предузећима, нису хтели и смели да открију свој идентитет. Представљали су се као случајни пролазници, као труднице које журе код лекара или родитељи који иду у вртиће по своју болесну децу. Обичних напредњачких активиста и гласача није било на улицама, свакако не са стране психопата, којима сметају захтеви за утврђивањем одговорности за масовно убиство у Новом Саду. Чак и они су схватили да су руке крваве Александру Вучићу, креатору накарадног система, који је корупцију претворио у основну привредну делатност картела.
Пропао је и Вучићев покушај да анимира и хомогенизује чланове странке, тј. картела измишљањем опаких непријатеља, који раде о глави њему, а то значи и целој Србији. За протесте по улицама Новог Сада, Београда и осталих градова, оптужио је „групе за притисак“ и „медијске групе за притисак“. У прву групу, општих карактеристика, убројао је стране службе и њихове сараднике из опозиционих странака. У другу је стрпао „сестринске телевизије“ Н1, Нова С и Радио-телевизију Србије. Да би појачао утисак, измислио је кованицу „политички тероризам“. Брнабић, Дачић, Вулин, Дрецун, па и сви режимски аналитичари добили су задатак да ту оптужбу разгласе по режимским медијима, не би ли застрашили, пре свих, обичне напредњаке, који учествују у протестима.
Узалуд су се трудили. Свима је јасно да позиви на одговорност за масовно убиство нису политички тероризам, него нормална људска реакција на зло које прети свима, без обзира на чланску карту.
Кад је и тај трик пропао, Вучић је покушао да бес народа ублажи хапшењем Горана Весића. Као најомраженији лик на српској политичкој сцени, кога подједнако презиру и опозиционари и напредњаци, Весић је изабран за улогу жртвеног јарца. Иако има три деценије искуства у избегавању казни за свакаква непочинства, Весић се није снашао у овом случају.
Кикснуо је одмах, на првом појављивању пред медијима након пада надстрешнице. Два сата после трагедије, на десетак метара од бетонског шута, док су ватрогасци покушавали да дођу до тела жртава, Весић је слагао да није рађена реконструкција тог дела Железничке станице. Исто вече, кад је видео да се на друштвеним мрежама шире бројни снимци и документи, који доказују да је вршена реконструкција надстрешнице, Весић је најавио Вучићу да ће поднети оставку на место министра грађевинарства и саобраћаја. Вучић му је рекао да то не ради, нека сачека резултате истраге. Ако се открију трагови Весићеве одговорности, тек тада нека поднесе оставку. Кад прође први шок, па се емоције мало слегну и јавност посвети другим проблемима, Вучић ће га наградити амбасадорским местом у Словенији.
Знајући с каквим преварантом има посла, Весић се није примио на тај мамац. После тродневног вагања, одлучио је да поднесе оставку, а сутрадан се, тобоже добровољно, одазвао позиву тужилаца. Међутим, није очекивао да ће му судија за претходни поступак одредити притвор до 30 дана, па је почео штрајк глађу. Без обзира како се и кад заврши његова затворска авантура, заувек ће остати обележен као осумњиченик за злочин у коме је убијено 15 људи, а још двоје трајно обогаљено.
С обзиром на карактерне сличности с вођом картела, може се очекивати да ће Весић учинити све да би избегао казну. Вероватно ће покушати да се нагоди са Вучићем, а није искључено ни да крене у контранапад. Весић је најопаснији потенцијални сведок сарадник, он зна све о коруптивним комбинацијама у инфраструктурним пословима, које је картел спроводио ових десетак година. Осим тога, има и ортаке, који су распоређени од дна до врха злочиначке пирамиде власти. Има чврсте пословне везе и са доајеном српског подземља Петром Панићем, као и са америчким амбасадором Кристофером Хилом. Значајне су и Весићеве везе са медијима, на које је својевремено упозоравао и његов архинепријатељ Шапић, који га је оптужио да преко „геј-лобија у медијима, кроз своје пацовске канале, спроводи сплетке у врху СНС-а“. Дакле, ако се осети угроженим, ако се уплаши могућности да заглави робију од 12 година, Весић ће, сигурно, покушати да са собом повуче и Вучића.
У том контексту, не треба занемарити ни улогу Томислава Момировића, који је такође поднео оставку на министарску функцију. У време реконструкције новосадске Железничке станице, Момировић је био министар грађевинарства. Следствено томе, ако је ухапшен његов наследник Весић, нормално би било да му друштво у притвору прави и млади Тома Мона. До закључења овог броја Магазина Таблоид, то се није десило.
За разлику од Весића, који је одлуку о оставци објавио на конференцији за медије, Момировић је послао кратко саопштење у коме се захвалио председнику Вучићу на поверењу и нагласио спремност да му опет служи. Такође за разлику од Весића, Момировић није ни поменуо трагедију у Новом Саду, чак се није потрудио ни да демантује своју одговорност.
– Од одговорности за незаконите радње у време акције „Сабља“, Владимира Поповића Бебу и Чедомира Јовановића су спасили амерички и британски амбасадори. Горана Весића нико није бранио, али он се провукао као пувањак кроз гаће – објашњавао је Раде Булатовић у време док је био директор Безбедносно информативне агенције.
Сада у том стилу, као пувањак, покушава да се извуче Тома Момировић. Откад је поднео оставку, нестао је из јавности. Ни да бекне, ни да скочи. Као у парафрази Ршумове песме „Овца не сме да се брани, Вучић се њеним страхом храни“. Иако поједини опозиционари тврде да је млади наследник империје „Мона“ побегао из Србије, режимски политиканти и пратећи медије о томе ћуте. Нема сумње да би се Тома Момировић на све начине бранио да су му родитељи, Нада и Ђорђе, у пуној снази. Прогурали су сина у врх власти, не схватајући да пуштају јагње међ’ вукове, тј. Вучиће. Сад могу да се кају. Такође, могу и да сину саветују или да бежи или да се бори, па да тужиоцима и судијама опише ко му је наредио да жмури на оба ока како не би видео корупцију, која је у смрт одвела 15 људи. У напредњачком криминалном ланцу, Тома Мона је најслабија карика. Ако неко пукне и прекине омерту, то би могао да буде он.
И Вучић зна каква опасност му прети од Весића и Момировића. Но, исто тако, сви у Србији знају да би Александар Вучић, зарад спасавања самог себе, без много двоумљења на робију послао сина Данила или брата Андреја. Баш зато, вођа картела непрестано у медијима спроводи психолошку инверзију, којом се представља као мученик, који је спреман да сав терет преузме на своја леђа.
– Није проблем, све што је потребно до краја мог мандата свалите на мене. Мој живот је везан за Србију, спреман сам да страдам у сваком тренутку за Србију и никада нећу да бежим из Србије јер све дајем за Србију. И зато је моја молба, ја ћу дати од себе до краја свог мандата као председник Републике да покушам да се изборим против ђавола у ушима када слушам некада застрашене људе, неретко и најчешће бесне људе, истовремено покушавајући да преузмем на себе и већу одговорност него што сам икада, ако је то потребно да би земљи ишло напред. – цвили и Вучић, све у нади да ће из себе истиснути онолико страха колико пута помене Србију.
Кад год је био ухваћен у лажи, Вучић се извлачио тако што ју је затрпавао новим, већим лажима. У том маниру, кад год је уплашен, преноси страх на све око себе, па и на целу Србију. Тако поступа и сада. Застрашен побуном грађана, које са улице не могу да отерају његове батинашке банде у полицијским униформама и у цивилу, Вучић опет прети општом катаклизмом, новим смаком света.
– Ситуација на украјинском ратишту је узаврела. Ово нас води само у светску катастрофу, баш као што сам, на жалост, и предвидео. Кад имате 10 степеника до потпуне катастрофе, ми смо сад већ прешли девет степеника. У америчким нападима с ракетама гађана је Абријанска област. Гађају се складишта руске муниције и руског оружја и оруђа. На то ће бити одговор највероватније по даљим енергетским објектима у Украјини и по мостовима на Дњепру. А онда било који следећи корак нас води до потпуног нуклеарног сукоба. Познавајући све актере, мислим да се нико неће либити да употреби сво оруђе које има, а да смо ми потпуно неспремни за атомски рат. За Путина кажу, они који га не познају, „тај прети празном пушком“. Буде ли угрожена безбедност Москве и његових снага, не буде ли видео излаза, ја вам унапред кажем он се двоумити неће ни часа. Ми смо потпуно неспремни у овом тренутку, ми имамо 257.000 места у склоништима. И да бар дођемо до броја од милион, милион и по. Било ко у окружењу да буде мета исто нам се пише као да смо ми. Морамо да обнављамо инфраструктуру да дођемо до броја од око милион и по људи који могу да оду у склоништа – рекао је Вучић <хттпс://www.блиц.рс/александар-вуциц>.
Истим речником је, у августу 2022. године, најављивао банкрот и тотално уништење 53 државе: „Видећете, ову и следећу годину неће преживети 53 државе, нестаће услед ратова и санкција, биће збрисане са мапе света“. Апокалиптичну предикцију искористио је да спречи српске пољопривреднике да своје производе продају иностраним купцима, иако су цене пшенице и кукуруза достигле историјски максимум. Наводно, због потребе за гомилањем резерви хране, „да Србија не буде гладна кад почне глобални рат“, пољопривредници су морали да робу продају држави, и то по ниским ценама. Ту пшеницу су, из Робних резерви, откупили тајкуни блиски владајућој породици, па су је продали страним компанијама. Пољопривредници су оштећени, а Вучићи су опет напунили џепове и рачуне.
Репризу те врсте преваре, Вучић је најавио уз претњу трећим светским ратом. Робне резерве су, каже, на веома високом нивоу, у магацинима има довољно соли, шећера, уља, сунцокрета, кукуруза, пшенице, свињског и говеђег меса, пасуља, рибљих конзерви… Вучић је Војсци издао налог да на 150 одсто увећају своје резерве. Нафту на 42.000 тона, између 90 и 100 одсто. Успут, по његовом наређењу, почеће реконструкција постојећих и изградња нових склоништа. Ето прилике за додатно черупање буџета и зараду Вучићевих и партнерских грађевинских фирми.
Откад је ступио на политичку сцену, Вучић је покретао серију офанзива на државну имовину и националне интересе. Свака његова победа значила је пораз Србије. Он се богатио освајањем ратног плена, а Србија је трпела озбиљну материјалну штету и велике губитке у људству. Рејтинг у јавности, посланичке мандате, директорске и министарске функције, станове и аутомобиле; Вучић је све стицао у злочиначким походима на српске јавне ресурсе и туђу приватну имовину.
Из сваке српске трагедије, од Вировитице до Призрена, крвави трагови вуку према Вучићу. Профитирао је од сваког гроба, сваког обогаљеног несрећника, избеглих и прогнаних, од распродаје територија, предузећа, људи… И, никад није кажњен за своја злодела. Напротив, захваљујући радикалским тврдим националистичким паролама, 1998. године, у најтеже време у савременој Србији, први пут је добио прилику да учествује у власти. Као министар против информисања гурао је државу и народ под НАТО бомбе. Две деценије касније, као напредњачки евроатлантски фанатик, довршио је НАТО агресију признањем незвисности албанског Косова. Оба боравка на власти искористио је да згрће новац из бужета и разних криминалних и коруптивних акција, од трговине оружјем и дрогом, до продаје државне имовине.
Као што је профитирао током ратног распада СФРЈ, Вучић је искористио прилику да напуни џепове и рачуне и пре четири године, у време „рата против невидљивог непријатеља“. У борби против корона вируса, само током 2020. из буџета је присвојио шест милијарди евра. На други криминални начин, углавном шверцом, окористио се и од руско-украјинског рата. Сада, за крај пљачкашког похода на Србију, Вучић је наумио да приграби још двадесетак милијарди евра кроз непотребне и прескупе пројекте као што су ЕXПО, рудник литијума у Јадарској долини, изградњу складишта за француски нуклеарни отпад, па и америчких соларних система. Истанчани инстинкт уличног џепароша, упозорио је Вучића да се ближи крај криминалне идиле, да је дошло време за бекство из Србије, са места злочина.
– Рудник Рио Тинта више није политичко питање, то је решено. Остало је само још да струка да коначну реч, па тај посао, један од најзначајнији за Србију, може да почне. Кад се заврши организација најважније светске изложбе ЕXПО, за две године, Србија ће бити најразвијенија држава на Балкану, а и шире. Имамо још један циљ, који ћемо да ујединимо са ЕXПО. А тај циљ је да ми испунимо све критеријуме за чланство у Европској унији до краја 2026. Не кажем да ћемо у 2026. или 2027. ући у Европску унију. То није на нама, већ на Европљанима, али да ми испунимо све критеријуме. То је једнако амбициозан задатак као ЕXПО – тврди Вучић.
Упорним понављањем рока од две године, до краја 2026, као и успутним наглашавањем да је „политички ветеран“, Вучић на индиректан начин најављује повлачење са сцене. Наравно, то је примитивни трик, којим жели да амортизује незадовољсво жртава своје владавине. Тобоже, нема потребе за озбиљнијим отпором његовој тиранији, ионако ће се добровољно повући после одржавања ЕXПО. У ту лаж нико не верује. Зна се да не постоје услови за Вучићев миран одлазак с власти.
Сваки дан дуже на власти, за Вучића је дан дуже на слободи. Да би одложио суочење са правдом, спреман је на све. Засад, медијским и физичким насиљем покушава да угуши побуну грађана. Ако то не успе, а неће, покушаће да излаз из кризе нађе у превременим парламентарним изборима. Већ је почео препреме за ту авантуру. Јавно је, на седници Главног одбора СНС-а, наредио саучесницима да крену од врата до врата, да прењама и подмићивањем скупљају сигурне гласове. Тајно је, преко посредника, наредио куповину опозиционих посланика и одборника.
Први на удару је Драган Ђилас, односно његова Странка слободе и правде. Пре три месеца су три посланика Покрета слободних грађана напустили Посланичку групу ССП-а, а потом још два посланика, Жељко Веселиновић и Ђорђо Ђорђић. Као што су Вучићеви медији најавили, недавно су Ђиласа напустиле, и то у врло спорним околностима, Соња Пернат и Ирена Живковић. Њих две су оптужиле Ђиласа да је фалсификовао њихове потписе на захтеву свих опозиционих посланика да се одржи седница Народне скупштине на којој ће се расправљати о поверењу премијеру Милошу Вучићевићу, кога опозиција и јавност сматра одговорним за убиства на Железничкој станици. Иако је Ирена Живковић признала да су њихови потписи депоновани у странци, како не би морале да сваки пут долазе из Бора и Зрењанина у Београд, Ана Брнабић је њихов напад на Ђиласа искористила да незаконито (пошто је и без њихових потписа, захтев био валидан) спречи ту скупштинску расправу.
Вучић на разне начине ровари и у другим опозиционим странкама, све са циљем како би им нанео штету пред ванредне изборе, уколико буде принуђен да их распише. Дављеник се хвата и за сламку. Тако и Вучић за изборе. Иако је свестан да му је рејтинг у слободном паду, нада се да ће крађом гласова опет успети да се прогласи за победника. Кад схвати да се преиграо, биће му касно. Србија ће бити ослобођена, а он затворен.
