Прочитај ми чланакСлободан Милошевић, бивши председник Савезне Републике Југославије, упозоравао је 2. октобра 2000. године, док је још био на поменутој функцији, шта ће се све дешавати српском народу. У наставку можете да прочитате изводе из обраћања нацији.
„Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла обављен је успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени.
… Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део те организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.
У нашој јавности већ дуго је присутна групација која, под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације, заступа интересе влада које су носиоци притисака на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе. Њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности познат је његов апел НАТО-у да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно да би се њен отпор сломио. На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије. Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке – да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда, такозваног повратка Југославије у међународне институције, и тако даље.
Моја је дужност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна. И да ствари стоје обратно, јер управо наша политика гарантује мир – а њихова само трајне сукобе и насиље. А ево зашто.
Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО-у, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала. То нису само намере НАТО-а, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије.
… У склопу те политике за распарчавање Југославије Косово би било прва жртва. Његов садашњи статус прогласио би се за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би она морала да се опрости, не изражавајући, притом, чак ни наду да ће тај део њене земље једном моћи да јој буде враћен.
Територија која би преостала да носи име Србије била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито у овој деценији, у многим земљама широм света, нажалост, последњих година и у Европи, на пример на Косову, у Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу. Српски народ снашла би судбина Курда, с перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе.
Што се Црне Горе тиче, њена судбина била би препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије, ставља вас на листу за одстрел која искључује право на свако помиловање.
… Сам српски народ истовремено би водио непрекидну борбу за поново успостављање српске државе и за своје поновно окупљање у њој. Они не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона сталних сукоба и ратова који би им пружили алиби за трајно присуство.
… Затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, с владама под утицајем страних сила, вртоглавом су брзином постајале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих – то је слика источне Европе већ неколико година и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо, под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли огромну већину веома сиромашних, чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома, веома неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од шверцерске елите, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље.
… Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој, ако бисмо је имали, јесте губљење идентитета.
… Губљење националног идентитета је највећи пораз једне нације, а то се не може избећи у савременом облику колонизације. Осим тога, тај нови облик колонизације искључује, већ по својој природи, сваки услов за изражавање мишљења, испољавање воље, а поготово искључује могућност за стваралаштво било које врсте. Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега, сукобило са неслободом.
Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре у земљи која је изгубила слободу.
… Нарочито желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца, научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стваралаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри велике моћи, финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата. Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централе која им контролише све, а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји морају се кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне или еманципације.
У овом тренутку, пред други круг избора, због сумње Демократске опозиције Србије да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха ДОС-а новцем унесеним у земљу поткупљују, уцењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиље, не би ли зауставили производњу, сваки рад и сваку активност.
… А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе и одговорност за губљење контроле над сопственим животом.
Препуштајући своју земљу другима, туђој вољи, препуштају исто тако туђој вољи и сопствени живот и живот своје деце. И многе друге људе.
Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља НАТО-а. Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда кад буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили.
… Мој мотив да своје мишљење изразим на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. Ваљда би свакоме после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.
Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се јавно обратим грађанима Југославије.“
