Ово је писмо девојке којој је досадило мушко лицемерје и површност. Она је на једном форуму отворила своју душу, а ми вам њену исповест доносимо у целости:

„Одмах да вам кажем једну ствар – никад нисам била у фазону дејтова. То ми је увек изгледало некако усиљено и вештачки. За некога ко као ја “носи срце на рукаву” и говори оно шта мисли, све те мушко – женске игрице, глуматање, претварање у циљу да се једни другима допаднемо не пије воду.

Познајем много мушкараца и жена, имам велики круг пријатеља, нисам неки особењак и намћор. Многи би за мене рекли да сам пријатна и друштвена особа. Усудила бих се да кажем да сам многима и омиљени лик у друштву, али кад дође до веза и љубави некако све то престаје да важи.

Када се угасе светла, враћам се своме празном дому и лежем у кревет сама. Испратила сам многе другове и познанике у несрећне бракове. Могу слободно да вам признам да су ми се неки од њих и допадали, некима сам то и рекла, али су они увек некако бирали жене које су умеле да њима вешто манипулишу, да им се умиљавају и додворавају.

Посматрала сам их како између добрих и “лаких” девојака увек бирају мању линију отпора, све као у фазону зезамо се… Док једног дана ни не примете да су изманипулисани и заврше са тононом пелена и затрпани послом који мрзе како би жени, коју не воле, коју све више гледају као странца и у којој немају ни пријатеља ни савезника, обезбедили довољно новца за фризере, маникире, ципеле…

Они ћуте о свом незадовољству зарад мира у кући. Ћуте и све што имају да кажу је: “Она је мајка мог детета”.

То је мантра која им сваког дана даје снагу да иду на посао, да живе… Линија мањег отпора.

Када питаш просечног мушкарца шта жели и очекује од девојке/жене, сви до једног одговарају да желе искреност, верност, посвећеност. Кажу да желе лепу девојку, али да то није пресудно. Кажу да желе да није размажена, да уме да се снађе у кухињи и у друштву

Кажу да у женама цене доброту, а онда у трептају ока, све то погазе и дозволе себи да заврше са неком која није ништа од свега тога, као да нису имали могућност избора.

Ретко ко се данас жени из љубави. Сви маштају о доброј жени, а заврше са неком која само вешто изиграва да је таква. Људи се ложе на привид, на шминку, на имитацију живота, на имитацију љубави, на инстант забаву, на рекламу за живот – а не на живот какав он заиста јесте. И онда ођедном – трудна млада!

Где су нестала она чаробна венчања заљублејних и срећних људи пред којима тек стоји планирање породице?

Данас је време сплаварки, спонзоруша, намигуша – Колико су у причи и теорији опљуване, толико цветају у стварном свету. Добре девојке су поред њих невидљиве.

У тони меса које се таласа и нуди на изволте, нико ни не размишља да погледа около, да се потруди… Мушкарци су се свели на основне животињске инстинкте, а жене на мишоловке.

Да се разумемо, не жалим се што сам таква каква јесам. Никад не бих пожелела да будем попут њих. Ја се жалим на данашње мушкарце који не гледају даље од свог носа и онда завршавају пођеднако несрећни, као и ми које им не машемо сисама пред носом и не продајемо лаж.

Када ће се једном освестити и схватити да у таквим комбинацијама нико не добија?“

Извор: besnopile.rs 

Ознаке: брак, мушко-женски односи, спонзоруше, Срби, Српкиње