Скоро три деценије после његове смрти, све за шта се борио Јосип Броз Тито или се потпуно распало или је до крајности проблематизовано. Из перспективе хиљада мртвачких сандука, масовних гробница, разрушених градова, изгубљених година и уништених живота, слика Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, маршала у белом оделу и збратимљених народа, изгледа као тотално промашена ствар.

Да којим случајем има могућност да се врати на овај свет, Броз би због тога сасвим сигурно пожелео да га моментално врате у Кућу цвећа: суочен с чињеницом да је читава једна земља, читав један свет уништен захваљујући идиотлуку и психозама његових политичких наследника, тешко да би могао да донесе другачију одлуку.

Но, за разлику од Титових политичких наследника, они биолошки и породични показали су се у најбољем могућем светлу. Скоро три деценије после смрти свог супруга, оца, деде и прадеде, породица Броз не може се оквалификовати никако другачије него као – нормална. То достигнуће (прилично велико ако се имају у виду околности у којима је та породица настајала и опстајала) чини се још већим ако се Брозови упореде с породицама других виђенијих покојника на овим просторима. Осим лешева и уништења, иза Титових политичких наследника остајали су синови на потерницама, супруге у изгнанству, рачуни у Швајцарској, виле на скупим локацијама, родбина у управним одборима, насловне странице у таблоидима.

Иза Тита, остале су супруге, деца и унуци који су сасвим у складу с местом на којем живе – неко овакав, неко онакав, неко мало „на своју руку“, али у просеку нимало различити од „обичног света“ који их окружује, а који носи мање звучна презимена.

РОДОСЛОВ

Прву супругу, Рускињу Пелагију Бјелоусову, Јосип Броз Тито упознао је као 24-годишњак, током боравка у СССР. Венчали су се 1916, у Омску, после чега су дошли у Загреб. Пелагија и Јосип добили су троје деце – Хинка, Златицу и Жарка, али је преживео само Жарко. Пошто је Јосип 1928. отишао у затвор после „бомбашког процеса“, Пелагију је Комунистичка партија пребацила у Москву, а остало је нејасно да ли се од Броза сама развела или је на то била принуђена, односно да ли је због тог брака заиста била кажњена с интернацијом у Сибиру. Како било, срели су се поново 1935, када је Јосип дошао у Москву да пронађе сина Жарка. Пелагија је умрла 1967. године.

Две године раније, 1937, Тито у Паризу упознаје Херту Хаас – левичарку и комунистичку активисткињу скоро четврт века млађу од себе. У мају 1941. Херта и Јосип добијају сина Александра – Мишу. Но, новопечени родитељи убрзо су се разишли: легенда каже да је 1943, током Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, Херта затекла Јосипа ин флагранти с Даворјанком Поповић Зденком, иначе курирком и секретарицом врховног команданта. Даворјанка је умрла 1946. године, после чега је, опет по легенди, Јосип у подугачком писму молио Херту да му се врати. Безуспешно.

У међувремену, током десанта на Дрвар, Јосип Броз упознао је Јованку Будисављавић, у то време болничарку. Различите су верзије њихове љубавне приче, али извесно је да су се венчали у априлу 1952. године. Од 18. септембра 1952, када се први пут појавила у улози Титове супруге на пријему приређеном у част шефа британске дипломатије Ентонија Идна, Јованка је деценијама била неизбежни део свих маршалових наступа. С јавне сцене нестала је 1977, с тим што прави узроци никада нису прецизно утврђени. Наводно, од Тита су је удаљили његови блиски сарадници – по једним изворима, због сумње да учествује у завери против свог супруга, а по другим због жеље Титовог окружења да га изолују.

Титов први син Жарко женио се три пута. Из првог брака с Тамаром Вегер има сина Јосипа – Јошку и ћерку Златицу. У другом браку с Терезом Кујунџић добио је сина Едварда, а у трећем са Златом Јелинек ћерку Светлану. Јосип – Јошка женио се четири пута. Има синове Небојшу и Виктора, ћерку Тамару и унуке Лазара, Луку и Филипа. Ћерка Златица из брака с Миланом Жикелићем има синове Ивана и Вукашина. Едвард Броз има сина Жарка, док Светлана Броз из четири брака има двоје деце: Ивана и Соњу.

Жарко је умро 1995. године.

Титов други син Александар – Миша ожењен је Миром и има ћерку Александру Сашу и сина Андреја. Андреј има ћерку Луку, а Саша ћерку Сару.

ХЕРТА

Иако су о Титовим љубавима и ванбрачној деци објављене читаве библиотеке, званично су као супруге или пратиље биле признате четири жене: Пелагија Бјелоусова, Херта Хаас, Даворјанка Поповић и Јованка Будисављевић. Пелагија и Даворјанка су умрле, а Херта и Јованка и данас живе у Београду.
После вишедеценијског ћутања Херта Хаас недавно се појавила у јавности, и то као једна од саговорница за серију о Титу коју припрема Лордан Зафрановић. Познати редитељ испричао је за загребачки „Глобус“ чиме ће се серија бавити, али и изнео детаље о интервјуу с бившом Титовом супругом. „Она данас живи у Београду са својим кћерима, у доброј је форми, лијепо изгледа и све нас је фасцинирала. Припреме за разговор с њом дуго су трајале.

А што се тиче Тита, то је љубав до краја. Она се не љути на њега, схваћа све, каже: ‘Рат нас је раставио’, иако је познато да је он у рату био у вези са својом тајницом Даворјанком Пауновић, чије је партизанско име било Зденка. Херта Хаас све смјешта у контекст, у искуство које је енормно велико.“ О периоду непосредно пре него што је открила Титову превару, Херта Хаас говори прилично детаљно, а прича је заиста вредна филма. Наиме, пошто је родила сина Мишу и остала у Загребу, Херту су 1943. ухапсиле усташе. Из страха да не ода неко име, покушала је самоубиство, а „Глобус“ преноси њене речи: „Није то тако лако, пререзати жиле, тим више што то није био довољно оштар нож… Кад сам довољно крви изгубила, пала сам у несвијест. Прије тога сам још нешто подузела. Рекла сам: овај накит што га имам од Тита, то неће ниједна усташица иза мене носити!

То би ми било горе него све друго. И као код неког церемонијала, најприје сам бацила сат у WЦ шкољку, па повукла воду, затим мали платинасти прстен који ми је Тито купио у Москви и онда бурму, и опет повукла воду… И онда када су ми руке биле чисте, рекла сам: сад ме имајте. Што се Тита тиче, знала сам да ће му бити жао, ми смо се у најбољим односима и у највећој љубави растали, према томе знала сам да ће му бити жао, али сам рекла, он је мушкарац у најбољим годинама, њему друго неће преостати, наћи ће другу жену и заборавити.“ Више је верзија о томе како је Херта извучена из затвора и ко ју је извукао, али је сигурно да се само неколико месеци после заточеништва нашла у Јајцу, где схвата да је Тито већ нашао другу жену. После рата, Херта се удала и родила две ћерке. Тита је наводно видела још само једном, 1946, у његовом председничком кабинету.
Херта Хаас данас има 95 година.

ЈОВАНКА

Иако је била активна партизанка још од почетка Другог светског рата и захваљујући томе стекла чин мајора ЈНА, Јованка Будисављевић је удајом за Јосипа Броза постала и остала само – супруга. Деценијама је ова лепа и путена Личанка освајала елеганцијом и отменошћу, успешно доказујући да те особине нису нужно повезане с пореклом. Бројна су сведочанства о томе, бројне су приче о поступцима којима је засењивала светске дипломате, али је можда најилустративније сећање Јана Паћепе, бившег шефа обезбеђења династије Чаушеску, у књизи Црвени хоризонти. Наводећи да су Николае и Елена Чаушеску дошли у посету Брозовима на броду „Галеб“, Паћепа до у детаљ описује гардеробу и гестове једних и других, да би коначно констатовао како су Чаушескови деловали као људи који су „дошли у посету богатим рођацима“.

Чињеница да је имиџу „богатих рођака“ доприносила бар исто колико и Тито, као и чињеница да је тадашњу Југославију представљала у најбољем могућем светлу, ипак нису биле довољне да јој се њена држава и сарадници њеног супруга одуже на прави начин. Крајем седамдесетих, одстрањена је из Титовог окружења, а до данас води битку за релативно пристојне животне услове.

У интервјуу за НИН који је дала 1988, а који никада није објављен, Јованка је наговестила да су неки Титови сарадници против ње организовали кампању, истичући посебно Станета Доланца и Николу Љубичића. Шта год да су били разлози за то, она и Јосип Броз од 1977. више нису живели заједно, иако Тито никада није изговорио ништа што би могло да буде протумачено као нетрпељивост или анимозитет према њој. Током Титове болести, Јованка га је посећивала у болници, на сахрани се појавила на месту које јој је и припадало, али је само неколико месеци после тога почела њена одисеја. Наложено јој је да се хитно исели из Ужичке 15, при чему је смела да понесе само личне ствари, али не и накит и друге драгоцености које су јој такође припадале.

Смештена је у део једне дедињске куће у коју су до тада смештани гости из иностранства, понуђена јој је пензија, имала је право да користи кола са шофером, док су о кући бринули домаћица и баштован. За јавност, била је заборављена. Скоро тридесет година од тада, тек после 2000, Јованка је успела да се избори за мању адаптацију куће у којој живи, добила је пензију од око хиљаду евра, у кућу јој је уведено грејање, али судски процес који води за повраћај личне имовине и даље траје, уз мале шансе да икада буде завршен. Титова имовина проглашена је својевремено друштвеном (државном), али су и после укидања те одредбе његова супруга и деца остали без наследства.

Уз министра Расима Љајића, који је повремено посећује, Јованки Броз у госте долазе само сестра и неколико блиских пријатеља. С потомцима свог супруга не комуницира. Појављује се скоро искључиво у Кући цвећа, у раним јутарњим сатима 4. маја, на годишњицу Титове смрти. Изузетак од тог правила догодио се у августу 2007, када је снимљена у вожњи Београдом. Како су медији тада пренели, возио ју је извесни Раде, дугогодишњи пријатељ и телохранитељ, а Јованка је том приликом појела и „шарени сладолед у корнету“ . Пажња која је посвећена тој вожњи довољна је илустрација чињенице да је Титова удовица једна од високо рангираних „медијских ловина“.

Њен комшија Васа Петровић испричао је недавно да медији с разних страна света буквално опседају читаво суседство: „Многи су агресивни и толико дрски да се пењу на ограду, улазе у моје двориште и траже мердевине да би се попели на зид према вили. Неки новинари из Хрватске, БиХ и Словеније избушили су рупе на зарђалој огради око Јованкине куће. Хтели би да је тајно сниме док шета по дворишту.“ Ипак, сви ови покушаји завршавају без успеха: осим поменутог необјављеног интервјуа за НИН, Јованка до сада није проговорила.

Покушаји Лордана Зафрановића да је наговори да учествује у његовом филму изгледа нису дали резултата, а један од малобројних који још успева да јој приђе јесте дугогодишњи „дворски фотограф“ Иво Етеровић. Препричавајући за „Вечерње новости“ како је Јованка реаговала када јој је однео нову фотомонографију Тито и Јованка, Етеровић каже: „Шта ћу вам рећ’, госпе вам… Плакала је! Није чудо. Пред њом је било једно време у коме је била вољена и поштована. Ма, Тито никада није престао да је воли. И она је волела њега. Зар се то не види на фотографијама? И да знате, они се никада нису растајали.“

Јованка Броз данас има 85 година и они који су је видели кажу да се „добро држи“.

ЖАРКО

Жарко Броз, Титов син из брака с Пелагијом Бјелоусовом, рођен је 1924. године. Пошто је од 1928. Тито био у затвору, а Пелагија се вратила у СССР, Жарко детињство и рану младост проводи у Москви. Легенде кажу да је у то доба био прилично проблематично дете, односно да је са сином Палмира Тољатија водио малолетничку банду „Златни зуб“. Због тога је, такође на основу легенди, Тито 1935. дошао у СССР и извукао га из поправног дома. До краја Другог светског рата, Жарко је живео у Совјетском Савезу, борио се као официр Црвене армије, био је два пута одликован и тешко рањен (приликом рањавања изгубио је руку). Отац и син поново су се срели тек 1944, на острву Вису, где је у то време било војно средиште нове Југославије.

После ослобођења, 1945, Жарко је из СССР довео своју велику љубав, Тамару Вегер, с којом је 1947. добио сина Јосипа – Јошку, а 1949. ћерку Златицу.

Деца му још нису била ни стасала, када је Жарко почео да шврља и поново показује своју мангупску природу. Због његове афере с Терезом Кујунџић ангажована је чак и УДБА (која ју је у више наврата удаљавала из Београда), а Тито дуго времена није ни говорио са својим сином. Како било, већ 1951. Жарко је у браку с Терезом добио сина Едварда. Само четири године касније, био је у браку с трећом супругом и добио ћерку Светлану. У међувремену, нису му биле непознате ни кафане, ни провод, ни сва друга животна задовољства.

Живео је у кући у Лацковићевој улици на Дедињу, од совјетске војне пензије, а од оца је наследио виноград у Кумровцу. Умро је 1995. године.

МИША

Александар – Миша Броз рођен је 1941, а оца је први пут видео тек 1945. Пошто је био Титово и дете илегалке Херте Хаас, Миша је рано детињство провео на разним адресама, у различитим породицама. „Кад су ме довели у Београд на први сусрет с оцем, нисам био сигуран да ми је то тата. За сваки случај сам га звао ‘Чуј ти…’, да ми не би сутра рекли да ми то није тата него нетко други. А маму сам први пут видио послије ослобођења Трста када је дошла у Београд у униформи. Ја сам био болестан, у кревету, и кад је она дошла да ме пољуби, од страха сам побјегао под кревет, нисам знао тко је то…“, испричао је годинама касније за загребачки „Глобус“.

За разлику од брата Жарка, Миша је одувек био оно што се назива добрим дететом. Саговорница „Времена“, која је ишла у исту школу с њим, каже да се ни по чему није издвајао од друге деце, да је био одевен као и други, да га никада није пратило никакво обезбеђење. Напротив, у неким је ситуацијама био чак и скромнији од осталих: током посете једној војвођанској фабрици слаткиша, другови из разреда уступили су му најбољу виндјакну, како их не би брукао у гостима. Заједно са Жарковом децом Јосипом и Златицом, Миша је своје београдске дане провео у Титовом суседству, а бригу о њима водила је једна рођака.

Исто тако обичан и скроман живот водио је и у Загребу: „Кад сам дошао на студиј у Загреб, привремено су ме смјестили у велику зграду у Високој улици, што је за мене био најгори период, јер у згради у којој би се могло смјестити неколико стотина људи ја сам био сам. У сваком ходнику и салону откуцавали су сатови, а у мојој соби како би вјетар пухао лупао је један олук који није био причвршћен. Није баш била угодна атмосфера“, присећао се Миша за „Глобус“.

„Онда сам се преселио у Новакову, у једну адаптирану гарсонијеру, и тамо сам провео сљедећих скоро 10 година. Кад сам дошао у Загреб, нисам имао ауто, имао сам мотоцикл који сам допремио из Београда, и који сам пет-шест година раније добио на поклон од грчкога краља. Негдје након двије године тата ми је поклонио фићу, којег је он добио од Заставе, и то с коментаром – да никад не смијем заборавити да моји пријатељи иду трамвајем и пјешице и да сам ја ипак привилегиран што имам ауто. Фићу сам возио десет година, док ми се једне зиме један ауто није залетио у њега испред куће и разбио га.“

Миша Броз завршио је Правни факултет, али његова радна биографија показује да Тито није утицао на запослење свог сина. Према званичним подацима, радио је као шеф Одјела за извоз и директор вањске трговине у „Првомајској“, као директор сектора увоза-извоза у нафтној компанији ИНА, у Комитету за односе с иноземством Владе Републике Хрватске, да би тек у периоду од 1983. до 1993. заузео више функције у својој некадашњој фирми ИНА. Од 1993. полако напредује у Министарству вањских послова Хрватске, где је најпре саветник министра, а затим опуномоћени министар у амбасади Хрватске у Москви, Каиру и Џакарти – таквој каријери вероватно је допринела чињеница да говори пет језика.

ЈОСИП– ЈОШКА

Медијски најприсутнији члан породице Броз свакако је Жарков син из првог брака, Титов имењак Јосип. Живописна Јошкина биографија каже да је био шумар, ловац, металостругар, полицајац и на крају приватник – годинама је био Титов пратилац у лову и надзорник његових ловишта, а затим се као полицајац у антидиверзантском воду бринуо за дедину безбедност све до 4. маја 1980. Данас води чувену београдску кафану „Чубурска липа“. Летњиковац на Дедињу који је наследио од оца продао је и сада живи на мање скупој адреси, а од деде је, по сопственим речима, добио пушку, ручни сат и први аутомобил.

Захваљујући Јошки (и чињеници да је, од све деце и унука, он с Титом провео највише времена), остале су забележене неке епизоде које показују Титову људску, приватну страну. Примера ради, у исповести за „Време“, 2000. године испричао је да деда није био претерано строг: „Пауновима сам ишчупао неколико оних лепих пера, он је зато чуо и страшно се наљутио. Два дана сам се крио у боровој шуми поред куће. На крају ме је нашао, изгрдио, и то је било све.

Када је био љут, онда си морао мало да му се склониш с очију и сачекаш да се ‘олади, пошто би га бес увек брзо прошао. Што сам знао лукаво да искористим.“ На Јошкином примеру најочигледнији је и Титов обичај да не „потеже везе“ за своје потомке. Наиме, када је Јошка кренуо у гимназију, одмах се посвађао с професорима и школовање наставио у мање угледној шумарској школи. Врховни командант није прстом мрднуо како би му обезбедио бољу полазну основу за живот.

Такође захваљујући Јошки, јавност је сазнала да Брозови нису у добрим односима с његовом полусестром Светланом („Ње се породица одрекла зато што се недолично понашала и каљала углед фамилије“), али ни са Јованком. Иначе склон да оштро критикује све Титове сараднике, Јошка је на Јованкин рачун ипак упућивао најоштрије речи: „То је Титу најтеже пало, пред смрт. Јованка. Она га је за срце ујела. Она и њене личке везе. Зато је није хтео уз узглавље ни у самртном ропцу. Признајем да Јованку нисам никада посебно волео; још када сам био мали бацио сам њен први поклон – бицикл – преко ограде балкона. Њено мешање у политику ишло је многима на живце.

Она је била та која је све одане младе официре који су с Титом прошли кроз рат лагано удаљавала од њега. Стално је потпиривала неки страх, говорила ко и како може да му штети“, испричао је Јошка за „Време“. „Није подносила ни нас, његову породицу, и све је чинила да нас осами од њега. Он нам је многе ствари давао и чинио кришом од ње, да она не зна и не види. На крају није хтео да се разведе због поштовања према толиким годинама које су провели заједно, али више није хтео да је види, упркос томе што је она неколико пута тражила да је прими. Зато је последњих неколико година свог живота толико путовао, а и када би дошао у Ужичку ишао би само до Цвећаре.“

Иако се дрвљем и камењем баца на оне који злоупотребљавају лик и дело његовог деде, сам Јошка није имун на ту делатност. У том смислу, најкарактеристичнији је његов покушај да 2003, управо захваљујући повезаности с Јосипом Брозом старијим, уђе у српски парламент. Он је, наиме, био на челу коалиције четири странке (Радничка странка Југославије, Еколошка странка Војводине, Српска национална социјалистичка странка радника, незапослених, пензионера и сељака и Југословенска странка добре воље), а на предизборним плакатима био је Титов лик и слоган „Где ја стадох, ти продужи“.

АЛЕКСАНДРА – САША

Једина права медијска конкуренција Јошки Брозу јесте Мишина ћерка Александра – Саша Броз. Истина, у њеном случају то је више узроковано природом посла: Саша Броз је режисерка и бивша директорка Истарског народног казалишта у Пули. Но, без обзира на то што у хрватским медијима гостује пре свега због позоришних представа, тешко је наћи неки интервју у којем бар неко питање није посвећено њеном пореклу.

Посебну пажњу привукла је 2006, када је с оцем Мишом заштитила право на коришћење Титовог имена и потписа: захваљујући судској одлуци, Миша и Саша, у име читаве породице, могу да одлучују ко ће и на који начин употребљавати лик и дело Јосипа Броза. „Тито као бренд догодио се спонтано. Брендирао га је народ сам. Ми као обитељ са тим нисмо имали ништа. На неки чудан начин појавило се тржиште које су преплавили производи са ликом и потписима мога дједа. Чарапе, гаћице, поткошуље, пластичне пепељаре, бутеље вина, порцуланске и пластичне бисте, разне остале неукусне дрангулије.

Свако толико у нашем дневном тиску могло се прочитати како ‘подузетници’ који продају те производе то раде искључиво ради властите зараде. Неки од њих отишли су тако далеко да су у тиску изјављивали да они Тита особно не симпатизирају, али да на њему добро зарађују. Било је јасно да се нешто мора учинити по том питању“, објаснила је у то време Саша. Приход од заштите права на име и потпис намењен је у хуманитарне сврхе, пре свега за децу без родитељског старања.

Сашина борба није завршила с добијањем судске одлуке. У мају 2007, када је најављено снимање документарног филма о Титу, иступила је у име породице, изјављујући да „обитељ Броз неће редитељу Антону Врдољаку забранити снимање филма, али је спремна да учини све да му тај посао отежа“. Како је пренео „Јутарњи лист“, Саша је подсетила да је Врдољак својевремено изјављивао како је на вест да је умро Тито пио шампањац, а „његове такве изјаве моја породица и ја сматрамо гадљивим“.

Осим по деди и режисерском раду, Саша је у Хрватској позната по оштром језику (што је посебно показала пошто је смењена с места директорке Истарског народног казалишта) и по стилу: 2002. године је, заједно с Борисом Новковићем, проглашена за најбоље одевену особу у Хрватској.

СВЕТЛАНА

Ћерка Жарка Броза из трећег брака са Златом Јелинек по професији је докторка кардиологије и интерне медицине, а већи део радног века провела ја на београдској Војномедицинској академији. После НАТО бомбардовања преселила се у Сарајево и објавила књигу Добри људи у времену зла, збирку сведочења људи који су, ризикујући сопствени живот, током ратова помагали припадницима других етничких група. Књига је доживела више издања и преведена је на неколико светских језика, али свакако није прва Светланина антиратна акција. Наиме, током деведесетих, она је била редовна учесница антиратних демонстрација, да би за време рата у БиХ отишла „на терен“. „Рат који се одвијао у Хрватској био је за мене апсолутно разочарање. Питала сам неке људе које сам познавала и који су онда били у опозицији, а касније на власти у Србији, када ће стати то ратно лудило.

Добила сам одговор да су то ‘само ратне игре’ и да ће ‘прави рат бити у Босни и Херцеговини’. На питање – шта ће се догодити Муслиманима, речено ми је да ‘има много река у Босни’. Морала сам се одредити према тој трагедији и једино могуће одређење било је да као кардиолог кренем на тај простор како бих макар једном ратом унесрећеном болеснику била од помоћи“, објаснила је 2005. у интервјуу за „Глас јавности“. Као председница невладине организације Гариwо, Светлана ни данас не одустаје од своје антиратне и антинационалистичке оријентације.

У том смислу, највише је пажње привукла 2007, пошто је у Сарајеву најављено гостовање фамозног хрватског певача Томсона: „Ако Томсон заиста напуни Зетру у граду ‘Индекса’, Олимпијаде и прекрасних различитости, издаћемо све праве вредности и овај град се више неће смети звати Сарајево“, истакла је у саопштењу, позивајући „све који још верују у Сарајево, да му врате некадашњу искру бунта и поштовања правих вредности и макар мало достојанства“. Због овог, и протеста више других невладиних организација, концерт је одложен.

За разлику од Јошке или Саше Броз, Светлана углавном не говори о Титу и другим члановима породице. С друге стране, о њој се као чланици породице изјашњава једино Јошка. Према његовим речима, Светлана се лоше понашала према оцу Жарку, а с браћом и сестром била је у и имовинском спору. Што се медија тиче, Светлана им је одувек била занимљива због бурног приватног живота, односно због приче да је „живела пуним плућима“ у сваком смислу.

МАНГУПИ У НАШИМ РЕДОВИМА

Већина других чланова породице Броз непозната је широј јавности. Жаркова сестра Златица живи као скромна пензионерка у Београду, а њени синови баве се обичним пословима. Мишин син Андреј, који је дипломирао на московском „Ломоносову“, консултант је систем-интеграторске компаније Цомбис, у слободно време узгаја поврће и живи у Загребу „као сваки обичан Хрват“. У једном од ретких интервјуа, то је описао овако: „Имам кредит за стан, кредит за камеру, перилицу сам отплатио, а кад отплатим ормаре, купит ћемо и софу.“

Но, као што у свакој фамилији има оних који је „брукају“, у таквима не оскудева ни породица Броз. Пре свега, реч је о Жарковом сину Едварду који је 1992. изазвао саобраћајну несрећу у којој му је погинуо пријатељ Гојко Поповић. Иако је у крви имао 2,05 промила алкохола, Едвард је сео за волан и због тога је оптужен за изазивање несреће у пијаном стању. Пошто му се после тога изгубио сваки траг, за њим је почетком 1993. расписана потерница. На основу те потернице, Едвард је и ухапшен у јануару 2008, када је покушао да уђе из Хрватске у Србију.

Том приликом, Едвард је истражном судији рекао да је у Србију дошао „потпуно свесно“, због дуга према најбољем пријатељу. Пошто је суду предао хрватски пасош, убрзо је пуштен, да би у октобру 2008. поново отишао у непознатом правцу.

Његов адвокат Влада Петровић истакао је да је Едвард на тај чин био принуђен јер му је (без путних исправа, примања и средстава за живот) била угрожена егзистенција. На питања о Едварду други чланови породице кажу само да не знају где је.

Осим Едварда, у црне хронике уписао се и Јошкин син Небојша. Иначе познат као учесник ауто-трка и сувласник приватног аутобуског предузећа „Мишкомерц“, Небојша је током акције Сабља 2003. ухапшен због поседовања нелегалног оружја. У притвору је провео 26 дана, да би после тога, према сазнањима „Времена“, оптужбе против њега биле повучене. Отац Јошка објашњавао је да у питању политичка одмазда, да је „било покушаја и да му се потури дрога и да се Титов праунук прикаже као нарко-дилер“. Како било, вести о Небојши нестале су нагло као што су се и појавиле, па се може претпоставити да је ипак реч о човеку који се затекао на погрешном месту у погрешно време.

Извор: vreme.co.rs

Ознаке: Јосип Броз Тито, наследници, потомци