Прочитај ми чланак
Крунски савет Обреновића и организација „Време и моје право“ противе се учешћу државе у церемонијалном преносу остатака пуковника Драгутина Димитријевића и сахране у Aлеји великана у Београду.
Крунски савет Обреновића и организација „Време и моје право“ противе се недавно највљеном учешћу државе у церемонијалном преносу остатака пуковника Драгутина Димитријевића Aписа и сахране у Aлеји великана у Београду. Потомци Обреновића упозоравају да Aпис није био херој већ „оличење антидржавног поретка и одговоран за смрт великог броја људи“.
ИЗМИШЉЕНО МУЧЕНИШТВО
Тек после Великог рата Aпис стиче ореол мученика и романтичара, наводи Видан Богдановић.
– То је нонсенс, јер ниједан шеф тајне службе није наивни романтичар. Нетачан је мит о Aпису као заступнику идеје велике Србије, насупрот идеји југословенства Aлександра и Пашића. Он је заговарао стварање јужнословенске државе као и Aлександар, а њихов обрачун није био сукоб идеја већ борба за превласт. После Другог светског рата Aпис је рехабилитован на начин који је одговарао тадашњим комунистичким властима.
Они указују на то да није потврђено да се у касети гробнице на Зејтинлику заиста налазе Aписови остаци. Подсетимо, пуковник српске војске је осуђен 1917. године на Солунском процесу због организовања атентата на регента Aлександра Карађорђевића и после стрељања тајно сахрањен.
– За потребе Aписове судске рехабилитације „откривено“ је где се његови остаци налазе, без комисије и форензичара – наглашава историчар Видан Богдановић, члан Крунског савета Обреновића.
– Овај судски спектакл је 1953. организовао Aлександар Ранковић, шеф Титове тајне полиције. Aпис је с намером представљен као Југословен, претеча револуције, борац против „ненародне династије Карађорђевића“.
Саговорник „Новости“ истиче да није проблематично премештање костију већ порука коју та церемонија шаље.
– Такве манифестације стварају и одговарајући култ личности – каже Богдановић. – Које вредности представља Aпис? Он је симбол масакрирања последњих Обреновића које је створило стереотип о Србима као о дивљацима. То су врло успешно користили наши непријатељи. Aпис је користио терор да својом тајном организацијом преузме све функције државе. У години после Мајског преврата забележен је највећи број кривичних дела у историји модерне Србије, а у политички мотивисаним одмаздама убијено је око 1.000 људи.
Свет је, указује наш саговорник, био згранут масакром, дефиловањем завереника с комадима Драгиног тела на сабљама и излагањем мртвих тела на улици.
– Те ноћи је убијен и министар војни Милован Павловић, српски генерал кога је због јунаштва у српско-турским ратовима руски цар одликовао Георгијевским крстом – наводи Богдановић. – Убијен је пред породицом, а затим го извучен на улицу испред куће. О томе је извештавао руски посланик.
Завереници су убили у кући и председника владе, генерала Димитрија Цинцар-Марковића, такође прослављеног ратника.
– Убијен је баш у тренутку кад се спремала војна акција на простору Јужне Србије, данашњег КиМ и БЈР Македоније – каже Богдановић. – Илинденски устанак у августу 1903. пропао јер се у њега није укључила Србија, иако је то било планирано. У њој је још владао хаос после Мајског преврата, држава, војска и полиција су били обезглављени, официри прогањани и убијани.
ПРОГОН ОФИЦИРA
Завереници око Aписа 1903. нису били већина српског официрског кора.
– У завери је учествовало 100 официра, а у наредним годинама је отпуштено и прогањано више од 280 њих, укључујући и будућег војводу Живојина Мишића. Група око Aписа је рушила војничку дисциплину и поредак, то је био контраофицирски и контравојни покрет. Све се вртело око њих и више није било битно шта је ко по функцији у држави, већ који положај заузима у тој Aписовој организацији – каже Богдановић.
Масакр, пљачка и линч током Мајског преврата најавили су страхоте које ће се у 20. веку дешавати у Србији. Двор, као симбол државе, тад је безобзирно опљачкан, као и куће сродника и симпатизера Обреновића.
– На аукцијама у иностранству појављивале су се личне ствари владарског пара, укључујући доњи веш краљице Драге – наводи Богдановић.
– Њеним покраденим сукњама и хаљинама хвалиле су се жене и љубавнице завереника. Украдено је и Мирослављево јеванђеље, које је краљ Aлександар добио у знак захвалности јер је спасао Хиландар да не падне у бугарске руке. Нађено је тек 1915. у пртљагу краља Петра. Aпис је загосподарио војском из сенке и дао је легитимитет злочинима. Зато није случајно што се већ 1944. одмах по преузимању власти од стране комуниста у београдској штампи појављују похвале Aпису.
Личност Драгутина Димитријевића је на веома различите начине сагледавана и интерпретирана од 1903. до данас.
– Поштоваоци Aписа из различитих периода се често сукобљавају, јер о Димитријевићу у ствари веома мало знамо – каже Богдановић. – Као и сваки добар обавештајац, он нема праву биографију, само легенду. Управо се на Aпису руши мит о златном добу демократије од 1903. до почетка Великог рата. Хапшени су и мистериозно умирали сви који су покушавали да покрену питање одговорности завереника. Величао се идеал Aписа који има право да суди без суда.
Разгледнице са приказом убиства последњих Обреновића које су продаване у Европи
Димитријевић је по сведочењу завереника Aнтонија Aнтића контролисао Крађорђевиће и изабрао је млађег принца Aлександра за престолонаследника, уместо Ђорђа. Под његовим притиском краљ Петар преноси сва овлашћења на сина, чиме практично абдицира. У балканским ратовима Aпис не учествује, јер се лечио у Немачкој од тровања, а тамо пише и за војне часописе и стиче утицајне везе. По повратку у земљу он покушава да сруши владу Николе Пашића.
Наш саговорник наглашава да Драгутин Димитријевић није никада директно учествовао у борбама, већ је како тврди, „био и остао политичар у униформи, који је злоупотребљавао војску за своје циљеве“.
Извор: Новости.рс
