Прочитај ми чланакПодвиг наше војске обарање „невидљивог“ 27.марта 1999.године све више поприма историјске размере и сврстава нашу противваздушну одбрану у сам врх светске елите,а 3.ракетни дивизион чини најславнијом јединицом,поново је у жижи јавности.
Овај пут кроз управо промовисану књигу „Пад ноћног сокола“ аутора пуковника Славише Голубовића,у дому војске Србије 14.децембра ове године. Књигу је издао медија центар „Одбрана“,први рецензент је Бојан Димитријевић,научни саветник у Институту за савремену историју, стручни рецензент књиге је Јовица Драганић,генерал потпуковник,заменик начелника Генералштаба Војске Србије и Љубодраг Стојадиновић.
Као један од актера догађаја у ратној ноћи када је обарен Стелт Ф-117А осећам дужност и обавезу да се јавно изјасним о књизи «Пад ноћног сокола». Поготово у делу који третира његово обарање.
Изјаве које сам потписао поседујем и један сам од ретких који има своје примерке ауторизованог текста. Из садржаја сагласности,на крају изјаве, јасно је да је пројекат наручен,а актери су својим потписом давали сагласност да се садржај изјаве може користити у ауторском делу пуковника Голубовића искључиво у циљу афирмације успеха бившег 3.рд ПВО,250.рбр ПВО,Војске Србије и Министарства одбране Републике Србије.Правници су једногласни у оцени да својим потписом актери не гарантуjу тачност своје изјаве већ дају аутору право да може да је користи у свом ауторском делу,а то је огромна разлика. Да ли већ у овој игри речи почиње превара.
Аутор књиге пуковник Голубовић Славиша претаче сећања актера догађаја у изјаве и на основу њих доноси закључке.Репер његових закључака нису смеле бити само изјаве.У књизи се ни једног момента не позива на било који званични документ,нити га је дао читаоцу на увид? Ако су изјаве учесника догађаја тачне вероватно ће и закључак бити правилан.А шта ако то није случај? Шта ако су актери догађаја манипулисали или се просто не сећају? Шта ако је постојала намера аутора или неког од учесника да прикаже догађај како се није десио и извуче личну корист? Шта ако …?
Кључна и суштинска два питања из анализе аутора су:
1. Састав борбене послуге која је оборила Стелт?
2. Ко је командовао борбеном послугом за време борбеног рада?
Одговор на прво питање
Састав борбене послуге дају Правила и Упутства за борбени рад. На првом месту веома детаљно ово питање третира Упутство за борбени рад послуга ракетног дивизиона С-125М,издање 1989.године. У мирнодопско време,у време увежбавања и провере обучености борбене послуге њен састав чини 5 старешина и у свом саставу нема помоћника руковаоца гађања,а за време рата тај број нараста на шест старешина.Борбену послугу у рату чини: руковаоц гађања (РГ),помоћник руковаоца гађања (ПРГ),командир батерије(КБ) ,официр за вођења ракета (ОВР) и оператори ручног праћења по равни Ф1 и Ф2 (ОРП по Ф1 и ОРП по Ф2). Дакле укупно шест старешина-на шест радних места (столица).Уведен је ПРГ да поред задатака у борбеном раду командује ратном јединицом и њеним деловима за време борбеног рада. Трећи ракетни дивизион управо је тако и ратовао,по радним местима како дефинишу Правила и Упутства. Аутору ове књиге ово није било познато све до марта месеца 2016 године јер ми је приликом ауторизације текста тврдио да је ПРГ командир батерије што је апсулутно незнање. Неки дивизиони нису поштовали ово Упутство и ратовали су по мирнодопској шеми.Очито погрешно.
Но вратимо се књизи. Аутор на страници 188 своје књиге закључује,цитирам:
«Анализом околности рада и успеха борбене послуге 3.рд ПВО,на основу сведочења непосредних актера,јасно је да је руковалац гађања у борбеној послузи,приликом гађања авиона Ф-117А,био командант дивизиона,потпуковник Золтан Дани и да су се његове речи и нарађања те вечери слушале и извршавале. Уласком заменика команданта потпуковника Ђорђе Аничића у кабину,десетак минута пре гађања Ф-117А,командант на неки начин добија и другог помоћника,јер је мајор Борис Стоименов од 18 часова,па све до завршетка борбеног рада,био и остао на месту помоћника руковаоца гађања,без промене места и задатка.»-крај цитата.Да ли је подвучени део текста прва превара аутора?
У станицу за вођење ракета за време рата ни једном нисам ушао као помоћник руковаоца гађања.Долазим у своју смену у 20.30. као руковалац гађања да заменим руковаоца гађања Дани Золтана,а не помоћника Стоименова.У станици за вођење ракета постоји борбена послуга,а не формацијске дужности. Муминовић Сенад је по формацији командир вода,али у станици је он официр вођења,и управо тако се извештава предпостављена команда.То важи и за све остале па и за команданта ракетног дивизиона. Командант ракетног дивизиона не ратује,ратује руковалац гађања,био то командант или неко други. Анализирајући по функцији аутор је једино могао да констатује да су у станици два руковаоца гађања и један помоћник. Да ли је био невешт,да ли не зна или постоји лоша намера.Шта год да је у питању ништа га не оправдава да изводи погрешан закључак. Мојим доласком на ватрени положај у станици имамо 7 старешина,а 6 радних места.Један од нас нема радно место и стоји.Ко је то? Ко није у саставу борбене послуге? Одговор на то питање може да да једино званични документ.
Како је командант ракетног дивизиона Дани по унапред дефинисаним радним местима на основу Упутства известио предпостављену команду 250.рбр ПВО може да се види из следећег званичног документа:
Приговор је заживео у рату 08.05.1999.године после обарања Ф-16ЦГ и када је постало кристално јасно да сам елиминисан као човек и официр,као члан борбене послуге.Од нас 12 који рушимо авионе стимулисано је 11.Једино ја нисам. Никада нећу прихватити да је то нормално. Борбена послуга је тим и тим добија медаље.Нема изузетка. Овде је важан принцип,а не чин.Ко то не схвата ја му не могу помоћи. Но то није тема овог чланка.
Овај документ доставио сам Голубовићу јер у то време није био у јединици,али га је он очито игнорисао у свом закључку.Изгледа да је у Србији у моди да се закључци доносе на основу сећања,врло често лажи,а не званичних докумената. Применио је потпуно погрешан полаз у анализи,очито не случајан.
Из службеног акта се недвосмислено види да на радном месту помоћника руковаоца гађања нема мајора Бориса Стоименова нити је стимулисан као члан борбене послуге.Ту је седео до мог уласка у станицу, а у времену од 20.30-20.42 стоји иза официра за вођење ракета Муминовића. За време обарања Ф-117А није учествовао у борбеном раду. У моменту уласка у станицу ја седам на то радно место и ту сам док нисмо оборили Стелт. Тачно онако како износим у својој изјави у књизи и како извештава командант у горњем документу.Но ова ситуација показује колико је формална и крута војна организација и њена Правила.Стоименов иако у станици од 18 часова није на списку борбене послуге јер није ни на једном радном месту. На тај начин је и он оштећен.
На крају акта који прослеђује командант Дани Золтан дословце пише: «Прослеђујем Вам приговор потпуковника Аничић Ђорђа на даљу надлежност и решавање с обзиром да превазилази моја овлашћења.Све горе написано је неоспорно тачно».
Дакле из садржаја и прослеђења акта јасно је да сви чланови борбене послуге на челу са командантом јединице Дани Золтаном манипулишу у својим изјавама у књизи јер негирају званични војни документ. Ни један од њих не каже да седим на радном месту помоћника руковаоца гађања што је видно из самог акта. А наравно да постоје и друга војна документа која потврђују ову причу.Лаж команданта 3.рд ПВО Дани Золтана је још већа јер он негира и сам себе и овај документ који је потписао. На његове лажи смо навикли, њему то није први пут. На тај начин преварени,заборавни или злонамерни чланови борбене послуге су исмејали и команданта и команду 3.рд ПВО,јер мене као заменика команданта проглашавају само присутним у станици,а од команданта праве манипулатора који је лажно известио команду 250.рбр ПВО по питању састава борбене послуге која је оборила Стелт.Из њихових изјава произилази да Борис Стоименов ту седи,а то није тачно.
Ауторова тврдња и анализа распришише се као мехур сапунице само једним војним документом.
Одговор на друго питање
»Ко командује борбеним радом те ноћи» је још једноставнији.Једном лажов увек лажов,каже наш народ. Голубовићу сам доставио два документа који имају тежину судског доказа,а који недвосмислено потврђују да приликом обарања Стелта командују борбеном послугом оба руковаоца гађања. У њима говоре два члана борбене послуге,мајор Борис Стиименов и заставник I класе Драган Матић. Значи да је имао сазнања и по другом питању. Чак да су чланови борбене послуге «заборавили»да се изјасне по овом питању морао их је подсетити јер пише о историји једног догађаја.Како то да није инсистирао на усаглашавању изјава са подацима до којих је дошао,што му је био метод рада како сам рече.Зашто је аутора јавно иступање заставника Матић Драгана и његово негирање садржаја књиге толико узнемирило ,а да притом није демантовао ни један навод из своје биографије? Нити је демантовао Матићево изношење да борбеном послугом командују оба руковаца гађања. Зато што на основу докумената зна да је то истина.
Фото: Танјуг
Имајући у виду чињенично стање званичних докумената поставља се оправдано питање зашто је кроз књигу кривотворен историјски догађај и предност дата сећањима људи у односу на званична документа којих се аутор уопште не дотиче. На тај начин Војска Србије, ако стоји иза овог ауторског дела, је постала саучесник у превари. Практично негира сама своја званична документа.
Књига «Пад ноћног сокола» на малом броју страница кроз пар реченица сваког актера мења суштину самог догађаја од пре скоро 18.година и представља СУШТИНСКУ ПРЕВАРУ .Превара се огледа пре свега у саставу борбене послуге и командама руковаоца гађања у току борбеног рада.Борбеним радом командовала су оба руковаоца гађања.На основу начина како је оборен Стелт после рата дошло је до измене Правила гађања у тачки 25 и 26. О томе постоји како руска тако и наша документација.
Закључком на страници 188 своје књиге Голубовић негира борбена Правила и Упутства.Командант дивизиона није могао да извести предпостављену команду да су у станици два руковаоца или два помоћника.Нема два иста радна места.Зато сам ја иако руковаоц гађања на радном месту помоћника руковаоца гађања-јер ту седим.
Такође је кроз изјаве сведока којима је сугерисан садржај, фалсикован чак и мој поподневни рад. О томе постоје судска документа и службене забелешке.
Више је него очигледно да сам као Србин, заменик команданта био мета аутора и стручног рецензента који су корачали сигурним путем преваре и ка својој срамоти.Србина треба облатити,извргнути руглу и прогласити нечасним.Србин није могао командовати обарањем Стелта. Више година у назад део борбене послуге је тражио вештачење рушења Стелта на станици на којој смо ратовали у Јакову у дивизиону. Поседујем документ са одговором команданта РВ и ПВД генерала Ранка Живака. Данас је то питање још актуелније.
Зашто је аутор и поред свих сазнања и докумената ишао у превару и који су његови мотиви? Лична освета као куга га је гурала јер су угашене личне амбиције због узнемиравања мене службеним телефоном .Више година у назад заштићен униформом и ВОА дао је себи право да ме узнемирава због чега сам био принуђен да се обратим његовом директору генералу Дабићу.После тога уследило је његово извињење.
Дана 23.03.2015.понедељак у 16.31 са службеног мобилног Голубовића добио сам следећу поруку:
„Ђорђе,ОВОМ ПРИЛИКОМ ТИ СЕ НАЈИСКРЕНИЈЕ ИЗВИЊАВАМ ЗА ГРУБЕ И УВРЕДЉИВЕ РЕЧИ У МОЈИМ ПОРУКАМА ОД ПРЕ НЕКИ ДАН. НИСУ БИЛЕ КОРЕКТНЕ И НИСУ ЗАСНОВАНЕ НА ИСТИНИТИМ ЧИЊЕНИЦАМА.ПОГРЕШИО САМ И БИО САМ НЕПРАВЕДАН.
Био сам под јаким емотивним утиском два телефонска позива те вечери. Поједини моји ставови су били засновани на поверењу у неке „људе“ које сам очигледно лоше проценио или нисам размишљао о њиховим мотивима да тако говоре.Спреман сам да ово што сам написао изговорим и лично у твом присуству кад се за то пружи прилика јер осећам кривицу за изречено.Цео протекли викенд сам се осећао лоше и под грижом савести.
Сматрам да је хришћански опростити и ићи даље. Зато те молим да прихватиш моје извињење,а ја имам начин да ти се за то пријатељски одужим. Молим те да ми на поруку одговориш,а након тога бих ти написао још нешто што би волео да прочиташ“.
Ово је било извињење,али очито не и опрост у правом смислу. Тражио је начин освете.Тада сам му великодушно опростио низ уврда изречених на мој рачун, на рачун војног здравства и моје личности.
Стручни рецензент књиге је такође имао свој мотив. Јавно сам изнео да је генерал Јовица Драганић ратни профитер, да је у току рата више пута погођен, да је имао мртвих и рањених у јединици, да из рата излази без технике и икаквих ратних резултата и постаје генерал.То може само у Србији. Био сам заменик команданта, руковалац гађања. Јединица је имала успеха на ратишту, моја ратна оцена је одличан,одликован сам ратним одликовањем од стране председника државе,а после рата сам постављен на формацијско место нижег чина.Смењен сам са дужности мимо закона о војсци СРЈ и скинут са школовања ратних официра.На тај начин су ми се војска и држава одужиле што сам их бранио. То је однос војске према мени као официру. Свако је своје знање показао у рату и успеси у рату били су једини критеријум за напредовање.
Како то онда ја добих формацијско место нижег чина,а Драганић чин генерала? Ја понижен и кажњен,а он награђен. Ко то командује нашом војском? Где ми то живимо?
Ко се ту и за које моралне норме залаже? Чему служи кодекс официра и ко га поштује?
Да ли је у признању грешке величина војске? На кога се односе Његошеве речи:» Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовечством»?
Руковалац гађања
потпуковник
Ђорђе Аничић
