Прочитај ми чланакОва прича описује само један од многих случајева немаштине, али и враћа веру да племенити људи још постоје.
Од ове приче застаће вам кнедла у грлу. У питању је један деда, а ево како се све одиграло.
Фото: Н.С.
“Одем јуче у продавницу. Испред мене, неки старац од преко 80 година. Два парадајза, тиквица, кило брашна, килу шећера и понека ситница. Ништа луксузно, ништа превише вредно или само за сладокусце. Старац изврне новчаник, са свега пар металних новчића. Касирка преброји и дође на скоро 2 КМ (конвертибилна марка; 124 динара).
Није довољно. Пита старца да ли да нешто остави са стране, док он донесе остатак новца, или да одбије нешто са рачуна. Он јој каже да не оставља ништа, јер он и баба ионако више немају новца код куће, него нека скине нешто. Одгурује руком, несигурно, она два парадајза и тиквицу и пита шта још од својих скромних потреба да остави. Ја дајем касирки 10 КМ (620 динара) и кажем да врати господину у кесу његове намирнице. Старац још пребира по џеповима, у нади да ће наћи неки загубљени новчић.
Враћа поглед и каже: „Немам стварно ништа више у џепу, узмите нешто од тога што сам хтео да купим“. Касирка му каже да сам ја додао онолико колико је недостајало. Старац ме погледа, збуњено, а онда обори поглед и каже: „А шта ја сад да радим?“
“Ништа. Узмите Ваше ствари и идите кући, све је у реду“, ја му одговарам.
„Али, мени се ово није никада десило. Стварно не знам шта да радим“, каже старац, и даље збуњен.
„Па ето, има још добрих људи“, каже касирка, а и она обара поглед.
“Дајте ми макар Ваш број телефона и адресу, па ћу Вам донети 2 КМ, кад будем имао“, каже деда.
„Таман посла, све сте Ви то одрадили и зарадили још пре много година“, покушавам да уз осмех разбијем његову муку.
„Али мени се стварно ово није никада десило, да ми неко толико помогне…“, каже старац и почиње да се тресе и плаче у својој беди, као да сам му дао грумен злата, а не згужвану новчаницу. Касирка му пакује остатак ствари у кесе, а и њој је тешко. Она ради вероватно за 300 или 400 КМ и зна сигурно и сама шта значи немати.
„Дођите макар на кафу, ја морам да Вам се одужим“, јеца старац.
„Не морате Ви ништа, осим да се смирите и одете кући, спремите ручак и одмарате“, покушавам да га уз осмех некако смирим.
„Како се ви зовете?“, пружа ми руку.
„Енес“, одговарам.
„Ја сам Јусуф и памтићу Вас док сам жив!“, рекао је старији човек.
