Прочитај ми чланак
(Адванце)
Повезивање бивших држава Совјетског Савеза тренутачно се налази у међуфази. На снази је заједнички економски простор Русије, Белорусије и Казахстана који ће 2015. године бити трансформисан у Евроазијску унију с могућношћу њеног даљег ширења.
Путиновим речима: „Ми предлажемо модел снажне наднационалне уније која ће постати један од полова данашњег света док ће истовремено бити ефикасна повезница између Европе и динамичне азијско-пацифичке регије.“
Географска осовина историји
Енглески географ и геополитичар Сир Халфорд Мекиндер је 1904. у свом чланку „Дефиниције галаксија осовина историји“ поставио тезу да Русија представља централну регију евроазијске копнене масе што је у наредним годинама прерасло у познату ‘Хеартланд’ теорију.
„Зар у светској политици управо та описана област Евроазије није осовинска (стожерна) регија, недоступна бродовима, али у прошлости доступна номадима … Ту су били и даље постоје изузетно погодни услови (иако ограничени одређеним чиниоцима) за развој великих војних и индустријских држава. Русија преузима улогу Монголске империје. У овом делу света она заузима централни стратешки положај који у Европи припада Немачкој. Она може наносити и истовремено примати ударце из свих праваца осим са севера. Никаква друштвена револуција неће променити њен однос према великим географским границама унутар којих постоји.
„Пошто је Евроазија површином највећа, ресурсима најбогатија и становништвом најбројнија копнена маса на планети она представља средишњи континент. ‘Хеартланд’ или средиште Евроазије се географски добрим делом поклапа са средишње Азије и руским простором, тј Казахстаном, Белорусијом и Русијом које формирају Евроазијску унију.
Геополитичар Јуре Вујић у свом раду ‘Постмодерна геополитика’ укратко сумира Мекиндерово виђење Русије: „У дјелу ‘Демократске идеје и стварност’, Мекиндер обраћа пажњу на важност руског територија као компактне континенталне масе коју је немогуће контролисати с мора и освојити у потпуности.“ ‘Хеартланд’ је дакле онај простор на који поморске силе имају најмањи утицај, то је простор у дубини континента најудаљенији од океана.
За Мекиндер ‘Хеартланд’ је „највећа природна тврђава на планети“. Мекиндер описује Русију као копнену силу која се развијала на другачији начин од западне Европе. Западна Европа је с епохом Колумба освојила Атлантик и усмерила се на океане за разлику од Русије која је ширила свој утицај путем копна на Сибир и Средњу Азију. У студији о империјализму под називом ‘Ратови Империје’ британски историчар Даглас Порцх описује споменуту разлику: „Руско ширење је било сасвим другачије природе од ширења других империјалних нација. У првом реду, то је био континенталан а не поморски подухват. Био је то наставак одбрамбеног ширења Москве … „
Повезивање неколико бивших држава Совјетског Савеза у нову Евроазијску унију стога има дубоку геополитичку позадину обједињавања средишњег простора Евроазије. У савременом контексту Евроазијска унија би заправо требала представљати велики простор између Запада (Европска унија), Југа (исламски свет и Индија) и Истока (азијско-пацифичка регија). Циљ оснивања Евроазијске уније није само повезивање бившег совјетског простора већ и повезивање других делова Евроазије преко тог простора. Утемељитељ нео-евроазијске геополитичке школе Александар Дугин сматра да би простор Евроазијске уније требало да постане велика регија која би у пријатељским и партнерским односима са осталим зонама омогућавала свим деловима Евроазије да делују као цивилизацијски полови независни од америчког утицаја.
Од Мекиндер до Кисинџера
Географски, Мекиндер је свет поделио на: 1. Хеартланд или средишњи део Евроазије, 2. унутрашњи или рубни полумјесец око Хеарланда који обухвата обалне делове Евроазије, 3. спољни или острвски полумесец који обухвата отоке (Јапан, Британија, Индонезија) и континенте (Америке, Аустралија) око Евроазије.
Иако се у више од века политичка, друштвена и економска ситуација у великој мери изменила основне поставке Меккиндер теорије још су увек живе. Амерички политолог Кристопхер Ј. Фетвеис пише: „Евроазија, или ‘Светски острво’ за Мекиндер, још је увек централна америчкој спољној политици и вероватно ће и даље остати тако неко време. Конвенционална мудрост држи да ће само сила која доминира ресурсима Евроазије имати потенцијал да угрози интересе Сједињених Америчких Држава. „Грегори Д. Клејв у својој књизи о Кисинџеру и америчкој спољној политици анализира Кисинџерову поставку Америке као“ острвске силе „тј као силе спољног или острвског полумјесеца Мекиндеровом терминологијом.
Кисинџер пише: „Ми имамо стратешки интерес у Евроазији … наиме, геополитичку чињеницу да су у односу на Евроазију Сједињене Државе острвска сила с инфериорним ресурсима, у садашњости само у људству, али затим иу индустријским капацитетима. Стога смо суочени са традиционалним проблемом ‘острвске’ силе – Картагине у односу на Италију, Британије у односу на континент – чији опстанак зависи о спречавању супротне копнене масе од падања под контролу једне силе, пре свега отворено непријатељске. Ако би Евроазија пала под контролу једне силе или групе сила, и ако би та непријатељска сила имала довољно времена да искоришћава своје ресурсе, требали би се суочити с надмоћнијом претњом. „
Бжежински и ‘црна рупа’ Евроазије
Амерички геополитичар Збигњев Бжежински у свом дјелу „Велика шаховска табла“ пад СССР-а је упоредио с настанком црне рупе геополитички схваћено. Совјетска сила држала је готово цео ‘Хеартланд’ под својом контролом и из тог централног подручја тежила пројекцији своје силе ка обалним деловима Евроазије. Пад СССР-а створио је црну рупу пошто се урушила моћ тог огромног социјалистичког блока који се у геополитици повезује са копном и копненом моћи насупрот поморском Западу с либералним погледима на Западу.
Бжежински пише: „Распадом површински највеће државе на свету, крајем 1991. године, створена је „црна рупа“ у самом средишту Евроазије. Било је то као да је геополитичко ‘срце континента’ ишчупано са глобалне карте. „Бжежински је замислио да се настала црна рупа попуни западним политичким системом европске варијације:“ А што се Русија буде брже приближавала Европи, пре ће црна рупа у Евроазији бити испуњена савременијим и демократичнијим друштвом.
„Но оставља и алтернативно решење:“ У средишту Евроазије, простору између све веће Европе и регионално растуће Кине, остати ће „црна рупа“, осим уколико Русија не разреши своје унутрашње дилеме гледе властитог постимперијалног самоодређења. „Тешко је рећи да стварање Евроазијске уније представља антиамерички потез, но да представља ударац америчкој тежњи за глобалном хегемонијом то свакако. Бжежински у својој књизи као неповољну опцију описује стварање контрасавеза „који би означавао неку врсту евроазијске антиамеричке коалиције с циљем редуковања америчке премоћи у Евроазији.“
Поновно уједињавање Хеартланда
Дакле, оснивањем Евроазијске уније Русија отвара могућност поновног организовања најважнијег простора на планети према Мекиндеру. Осим Казахстана који би требао бити суоснивач, укључивање других држава Средње Азије од изузетног је значаја за цео пројекат. Ево што о Меккиндеровој теорији пише америчко-британски геополитичар и геостратег Колин Греј: „Далеко најутицајнији геополитички концепт за англо-америчко државништво је идеја евроазијског Хеартланда …“ Из тога произлази и бивше америчко окруживање СССР-а и садашње ширење НАТО пакта према средишту Евроазије.
Кисинџер је писао о томе како би за Америку било погубно да Евроазија падне под контролу једне силе или групе сила. Могло би се рећи да је почетком Хладног рата постојала тенденција Совјетског Савеза да прошири и ојача совјетски систем широм Евроазије. Југославија је отпала од совјетског блока још у Стаљиновом периоду због крутости совјетског система, док је Кина заоштрила с СССР-ом у време Хрушчовљевог скретања. Очито да је данас немогуће да једна евроазијска сила доминира мегаконтинентом.
Оно што преостаје јесте заједничка сарадња, партнерство и миран развој оних еуроазијских сила и држава које се супротстављају поморско-колонијалној цивилизацији Запада под вођством САД-а. Савез више сила који спомиње Киссингер упоредив је са савременим политичким тенденцијама зближавања Русије, Кине, Индије, Ирана и других у одбрамбено-политичке асоцијације. Савез више сила упоредив је у пракси са концептом мултиполарности којег промичу све споменуте земље.
Стварање Евроазијске уније, тј поновно обједињавање и јачање Хеартланда имат ће за последицу елиминацију црне рупе која је настала падом СССР-а. Настали вакуум ће опет попунити Русија са сопственом визијом интеграција, суверенитета, развоја и друштвених вредности. Русија је избегла интеграцију у западни систем, Европска унија неће доћи до Урала како су то неки 90-тих предвиђали. За разлику од СССР-а који је одједном револуцијом одбио Запад, Руска федерација га одбија еволутивним путем, корак по корак, та политичка и друштвена тенденција постаје све видљивија. Русија више не личи на Русију 90-тих, Русија више не узима западна мерила као оријентир, она поново као и много пута до сада иде својим сопственим путем. Тешко је говорити до куда ће доћи идеолошка и економска еволуција овог простора, но узимање самосталног пута дугорочно нуди алтернативу и на тим подручјима.
Мекиндер је некоћ писао да Русија „може наносити и истовремено примати ударце из свих праваца осим са севера“. Управо због те географске позиције простор Евроазијске уније постат ће континентални балансер између околних простора, географско средиште ће постати политички организовано да спаја рубне просторе и сарађује с њима, те да одбија и одвраћа просторе под контролом америчке поморске силе. Евроазијска унија могла би успети управо у оном сегменту у ком крути совјетски систем није успео, а то је наметнути се овог пута као много мекша алтернатива и много пожељнији партнер за сарадњу.
Литература и извори:
– RUSSIA TODAY – “One Eurasian Union, please. And hold the imperialism!”
(http://rt.com/politics/union-putin-integration-soviet-207/)
– H.J. MACKINDER – “The Geographical Pivot of History” (http://intersci.ss.uci.edu/wiki/eBooks/Articles/
1904%20HEARTLAND%20THEORY%20HALFORD%20MACKINDER.pdf)
– Jure VUJIĆ – “Postmoderna geopolitika” (http://www.cpi.hr/download/links/hr/8158.pdf)
– Douglas PORCH – “Wars of Empire”, str. 45.-46., Cassell&Co., LONDON 2000.
– Aleksander DUGIN – “Osnovi geopolitike 1. – Geopolitička budućnost Rusije”, Ekopres Zrenjanin 2004.
– Christopher J. FETTWEIS – “Sir Halford Mackinder, Geopolitics, and Policymaking in the 21st Century”
(http://strategicstudiesinstitute.army.mil/pubs/
parameters/Articles/00summer/fettweis.htm)
– Gregory D. CLEVA – “Henry Kissinger and the American Approach to Foreign Policy”, str. 132., Google Books
– Zbigniew BRZEZINSKI – “Velika šahovska ploča”, 1997.
