Прочитај ми чланакНајвећи проблем са Титом је што су његов лик и дело и даље овејани мистеријом и тајном. Историчари и истраживачи последње две и више деценија покушавају да осветле ко је заиста био Јосип Броз, и шта је заправо оставио иза себе.
Дан младости, илити Титов рођендан који то није, али смо волели тако да га доживљавамо, празник је за неизлечиве југоносталгичаре које никада није напуштала љубав према Титу. После две и по деценије тешке политичко-економске кризе на „западном Балкану“ – ах, како би де Тито преврнуо у гробу да чује овај израз – популарност „друга Старог“ константно оживљава широм некадашње државе са шест буктиња. То није само одраз идеолошке реинкарнације комунизма или социјализма сам самоуправљањем и осталим дериватима. Заправо, нема никакве везе с тим.
Историјски отклон, и протекло време „које лечи све“, носе са собом и ту нус појаву релативизације (и хипстеризације) диктаторских, тоталитарних или ауторитарних система – сврстајте Титов режим где вам је воља. Тако ће се и у Берлину, на улици наћи гомила сувенира који буде романтичну носталгију према трабантима и ДДР-у, извлачећи сећања на нешто добро из тог времена. То, свакако, не значи да им недостаје Штази.
Тек, највећи проблем са Титом је што су његов лик и дело и даље овејани мистеријом и тајном. Историчари и истраживачи последње две и више деценија покушавају да осветле ко је заиста био Јосип Броз, и шта је заправо оставио иза себе.
Једна од тих недовољно познатих тема је свакако његова улога у одвајању Косова и Метохије од Србије, јер клица албанске независности коју је он засадио, то је рецидив његове владавине који и данас осећамо као терет на врату државе, а и грађана.
Многи историчари истичу да се точак историје које је закотрљао косовски сепаратизам добио најефектнији подстрек након 1945. године када су Титове власти забраниле повратак српских избеглица. Међутим, прича око Косова почиње да се одмотава током Брионског пленума, и чувеног сукоба Тита са Леком Ранковићем. И тада Косово искоришћено као адут у борби против Ранковића, што је оставило далекосежне последице. Наравно, уз ограду да није било случаја Ранковић, вероватно би се нашао неки други повод да закотрља тај точак историје.
Елем, што би рекла Мира Марковић, било је то овако…
Према документима из Титове архиве (које објавио публициста Перо Симић) забележено је да је непосредно пре чувеног Брионског пленума, Тито одржао тајни састанак са албанским руководиоцима са Косова, на ком – супротно правилима – нису присуствовали представници ЦК Србије.
У тајном протоколу пријема код председника републике, бележи се припрема састанка из 22. јуна 1966. на ком су поред Тита требало да присуствују председник покрајинске скупштине Станоје Аксић, председник покрајинског комитета за КиМ Вели Дева и председник покрајинског Извршног већа Али Шукрија. Састанку је првобитно требало да присуствују и представници српских власти из Београда, али су њихова имена у Титовом кабинету накнадно прецртана.
Према редовном плану, тај састанак је заказан у Београду 23. јуна, али је Тито у последњем тренутку померио састанак за сутрадан на Брионима. Очигледно му је било потребно место где би водио дискретније разговоре, а Бриони су били место за то. Заведено је и да стенографске белешке нису вођене.
Лека Ранковић је смењен под формалним оптужбама да је прислушкивао Тита, а за доказе су узети и озвучавање неких објеката које је лично наредио Тито. Данас се већ узима као историјска чињеница да је Тито склонио Ранковића зато што се осећао угроженим, док је комунистичка пропаганда касније све називала обрачуном с повампиреним српским наципонализмом.
Од тада и у речнику албанских политичара на Косову сви покушаји југословенске полиције да спречи илегалне активности албанских сепаратиста називају се „терором Ранковића и великосрпских националиста“. Акција југословенске војске која је 1944. угушила сепаратистичку побуну, баш као и акција одузимања илегалног наоружања на Косову 1955/1956. користиће се као доказ угњетавање албанске мањине. Тада је већ било небитно што је те акције одобрио сам Тито.
Иначе, све закључке о деформацијама српске државне безбедности на Косову засноване су на појединачним тужбама, од којих је највише дошло из села Србице, које су партизанске снаге још 1944. обележиле као једно од главних упоришта албанских сепаратиста. Покрајинском секретаријату је замерено што је 1965. године, дакле годину дана пре смене Ранковића, забележио сепаратистичка струјања у покрајини. А српски републички секретаријат за унутрашње послове је оптужен зато што је као непријатељско деловање означио физичке нападе на Србе и Црногорце са циљем да се отерају са Косова.
Тек после Брионског пленума Шиптари почињу безрезервно да подржавају Тита и партију, а Албански врх је послао Титу писмо у коме се обавезао на спровођење одлука „историјске брионске седнице“. Фебруара идуће године поново ће их примити на Белом двору, а месец дана касније одлази у прву посету Косову. У тим првим разговорима на Белом двору 23. фебруара 1967. године, архивира се да је Титу у посету дошла делегација Косова и Метохије, а не представници покрајинског комитета српске партије. Што значи да је за Титов кабинет Косово већ постало сепаратни субјект од Србије.
Вели Дева је у том разговору рекао Титу да су до тада широм покрајине на Дан независности Албаније 28. новембра редовно избијали инциденти са дизањем албанске заставе, али да се то први пут није догодило. На тај начин је Дева уверавао Тита да су после Бриона смирени и албански националисти. Албанац је, међутим, издвојио само ексцесе до којих је дошло у кафанама приликом Српске нове године на шта је Тито одговорио:
„Та православна нова година је уперена против нас горе.“
Како је Тито у међувремену дао помиловање Ранковићу, Вели Дева је напоменуо Титу да је после аболиције Ранковића дошло до „општег страха и неизвесности“, јер су људи почели да говоре да је друг Тито опростио Ранковићу.
Тито је на то одговорио: „Нисам опростио Ранковићу. Ту су у питању многи разлози, спољнополитички и други… Да смо Ранковића судили и затварали, можда бисмо допринели да постане херој. Сада се он све мање помиње. То је тежа ликвидација него да је затворен, јер би се у затвору осећао херојем…“
Из Титове архиве се види да се после 1966. године за свако питање о Косову заобилази власт у Београду. Тито је тих година разговарао са представницима Косова више него са челницима било које републике. Од 1966. до 1971. регистровано је пет званичних сусрета, више него са представницима Србије и Црне Горе заједно. У једном од тих разговора, у јесен 1968. Тито им је рекао да не разуме зашто Србија онемогућава Албанце да Косово и Метохију прозову социјалистичком аутономном покрајином, када то „још није опредељење за самосталну државу“, чиме је практично наговестио да осамостаљење Косова постоји као започет процес.
У личној архиви где су записани Титови сусрети са албанским врхом са Косова, забележен је захтев председника покрајинске скупштине Илијаза Куртешија из 1971. где је писмено захтевао да састанку не присуствују другови из Србије, на шта је Тито кратко одговорио: „Сагласан. Т.“
У Титовом архиву налази се и поверљиво писмо које је председнику републике послао Фадиљ Хоџа, председник скупштине Косова, где се захтева уставно прекомпоновање покрајине, тако да одлуке републичких власти у Србији не обавезују покрајину, као и да Косово треба да има сва права као остале југословенске републике
У овој својеврсној преписци са Титом, друг Фадиљ је у опширној аргументацији „објаснио“ да Косово треба да има могућност да доноси своје законе, да у складу са тим има свој врховни суд, а онда се по логици ствари дошло и до питања покрајинског устава. Хоџа је објаснио Титу да треба имати обзира према посебностима правног система Косова, у коме влада специфично обичајно право које се не сме игнорисати. Највећи део Хоџиног писма, ипак, био је усмерен на захтев да се из имена покрајине Косово и Метохија, избаци термин Метохија, што је образложено бројним историјским аргументима највише засниваним на периоду турске окупације. А како је речено, ионако сви људи са Косова независно да ли су из Пећи или Приштине, себе називају Косоварима.
„У шиптарској топографији уопште не постоји појам Метохије ни у ужем опсегу… Само се у документима Обласног комитета КПЈ пре ослобођења употребљавао термин „Косово и Метохија“… у погледу назива АП КиМ предлаже се следеће: Да назив АП буде „Косово-Косова“ што је адекватнији назив за територију ове покрајине и као такав треба да буде заступљен у уставним амандманима…“, пише Титу представник албанског руководства. Тито је дакле, још пре четрдесет година обавештен шта ће албанска скупштина да усвоји после 1999. године.
Устав из 1974. године само је формализовао стање у коме Србија „де факто“ није била присутна на Косову. Тито је закотрљао точак историје када је Албанцима на Косову дао све. Онај точак који је само убрзао Милошевић пошто је покушао да им, одједном, одузме то све.
