Прочитај ми чланакКако је мајор Милош Вучковић успео да се пробије до срца нашег главног града и ослободиоцима достави важне податке...
Kрајем септембра 1944. године црни „мерцедес” је из правца Крагујевца прилазио Београду. Пут, до Раље углавном празан, био је све закрченији. Пре ове варошице возач би избегао неку запрегу на друму, а што су били ближе Београду, кола и волове заменила су борна кола и тенкови. Камионе пуне пешадије вукли су тенкови. Немачки оклоп ваљао се ка граду, негде у даљини грмела је артиљерија. Совјетска.
Илустратор: Милан Ристић
А та раздаљина се сваким даном смањивала, грмљавина је била све јача, спремала се одсудна битка за Београд. Црвена армија, Народноослободилачка војска (НОВ) и Партизански одреди Југославије (ПОЈ) су надирали, док су се Немци повлачили ка северу. Причало се да су престоницу претворили у неосвојиву тврђаву, начичкану бункерима, артиљеријом и тенковима. На прилазима граду развијено је неколико прстенова одбране, како би се ослободиоци задржали и одбацили, уколико то буде могуће. Ко би се онда у тим условима возикао по околини, па макар и у црном „мерцедесу”?
Унутра су се налазила четворица мушкараца. Тројица у униформама трупа Недићеве квислиншке владе, један у цивилу. Изгледао је као министар, само што му се она тројица официра нису обраћала као надређеном. Више као другу. А овај „министар” кратко одговара, понекад се насмеје, углавном седи замишљен.
Кроз главу му пролазе призори од пре неколико дана. Додуше, тада није био у цивилу, већ у униформи, унеколико другачијој. Оној партизанског мајора. Тог тридесетогодишњег Милоша Вучковића, главног обавештајног официра Првог пролетерског корпуса, неколико дана раније на разговор је позвао командант, генерал Пеко Дапчевић.
Изазов
Пред легендарним партизанским командантом нашао се сувоњав и низак човек, некадашњи војни музичар, од самог почетка устанка у партизанским редовима. Прошао је све офанзиве, а још од 1941. године истакао се у оним финим, обавештајним радовима. Тако је по задатку отишао на Равну гору, да испита расположење четника према НОП-у. Низале су се друге акције, а почетак Београдске операције дочекао је као начелник обавештајног одељења Првог пролетерског корпуса. Баш оног којим је командовао Пеко Дапчевић и који је имао задатак да поднесе главни терет борби за ослобођење престонице.
Међутим, невоља је била у томе што Црвена армија и НОВ нису имали појма шта их чека у граду. Београдска илегална организација била је прилично слаба, пошто је већина страдала у неколиким провалама протеклих година и имала прилику да упозна унутрашњост Специјалне полиције, потом и логор на Бањици и стратиште у Јајинцима. Они који су претекли тешко су слали податке изван града, и то са великим закашњењем. А Пеку су сва обавештења о снази Немаца била од пресудне важности за даљи ток борбе. Зато је за Вучковића одређен задатак.
Када је чуо о чему се ради, мајор је помислио да је дошло до неке забуне. Да он и један радио-телеграфиста неколико дана пре одсудног напада уђу у град, тамо се сместе и шаљу извештаје о јачини непријатеља, расположењу народа, положајима… Укратко, самоубилачки задатак, с огромним шансама да им буде и последњи, вероватно ће скончати већ негде на прилазима граду. Ако се неким чудом и увуку, тамо их чека Специјална полиција. Ипак, мајор Вучковић није могао да одоли изазову.
Заједно с телеграфистом Мићом Мировићем задужио је опрему и кренуо на задатак. Донекле су ишли камионом, али су убрзо дошли до места где су могли да се крећу једино пешке, и то ноћу. Били су веома близу непријатељским линијама. Мајор и телеграфиста су се пробијали кроз шуму, претрчавали друм тек после опсежног осматрања, прелазили преко поља. Мића све време ропће, оптерећен као товарни коњић, на леђима му и радио-станица и акумулатор, оно што би у уобичајеним околностима носила два борца.
Као за инат, на првом договореном јављању штабу станица отказује послушност. Мића шаље поруке, али одговора нема. Не зна шта је посреди, али станица не ради како ваља. А квар може да се отклони само у Београду. Настављају даље, шта ће. Опет се пробијају кроз шуме, куће заобилазе у широком луку. Одмори ретки и кратки, нема задржавања. Грмљавина артиљерије у даљини као да им даје додатну снагу.
Министар
Негде код села Поповића, у близини Сопота, од неког чобанина сазнају да су у селу партизани. Одлично, моћи ће макар да предахну и окрепе се. А у Поповићу Космајски одред, неколико дана раније нарастао у Космајску народноослобилачку бригаду. Јединица је била на одмору, пошто је неколико дана раније разбила четнике у околини Барајева. Заменик комесара Драгослав Дража Марковић, готово непокретан од рањавања у ногу годину дана раније, прича с мајором Вучковићем.
Откуд он на њиховом терену, а да им нико није јавио, а најважније, где је кренуо? Дража је врло сумњичав, испоставиће се, с разлогом. Никако му није јасно какви су то лудаци кренули у окупирани Београд, с радио-станицом и акумулатором, па још у партизанским униформама. Мајор је приметио да није баш толико луд и да је мислио да негде успут нађе нека цивилна одела и тако лакше прође контроле.
Сличне грађе, Дража му одмах понуди своје цивилно одело. Тако је у просторију ушао партизански мајор, а изашао цивил. Његов пример следио је и телеграфиста Мића, па су мирнији могли да наставе пут.
Таман што су изашли из села, дотрчао је курир. Пренео је наређење да се врате. У дворишту куће био је паркиран аутомобил. Црни „мерцедес”. Поклон Драже Марковића и Космајаца, да Милош и Мића не тегле ону станицу по шумама и горама, до Београда. Аутомобил је тек заробљен на друму, а у њему се налазио помоћник министра социјалне политике и народног здравља у Недићевој влади, др Србислав ЂонићКренуо до Крагујевца да заврши неке своје послове, али није далеко стигао.
Убрзо се возило опет нашло на друму, овај пут с четворицом путника. Милошу и Мићи придружила су се и браћа Анђелковић, Сава и Жика, београдски илегалци. Мајор Вучковић у оделу помоћника министра, док су остали обукли униформе Српске државне страже. Бар је тога било у изобиљу. А најважније, имају и министрову пропусницу за слободно кретање. Надали су се да ће то бити довољно, и да у мраку нико на контролним пунктовима неће загледати фотографију.
Брзо су се нашли код Раље, варошице у којој је била посада Српске државне страже. Фарови су осветлили стражара који је насред пута стајао и сигнализирао возачу да се заустави. На Вучковићево наређење, шофер је додао гас, па је стражар једва имао времена да скочи поред пута и избегне гажење. Аутомобил је пројурио кроз варошицу, без заустављања. Онако како и доликује помоћнику министра, који јури важним државним послом.
Рампе
Сад су били на прилазу Београду. Мајор Милош гледао је кроз прозор. Враћао се у град из кога је три године раније изашао на једвите јаде, илегално. И сада се надао да ће успети да исто тако, илегално, уђе право у вучју јазбину.
Саобраћај је био све гушћи. Под Авалом општа гужва. Возач искусно мимоилази колону, мало кроз јарак, мало уз трубљење, министарско возило не сме да чека.
Ако су ту успели да прођу, на Трошарини их је дочекала рампа. И то спуштена. А око рампе много војске, агената. И сви врло пажљиво проверавају документа људи који су намерили у Београд.
Ред се полако померао. Вучковићу и остатку друштва чинило се да колона буквално мили, и да стражари документа проверавају знатно пажљивије него раније. Пробијао их је зној. Сви су надохват руке држали оружје, а како су се примицали рампи, откочили су га. Ако затреба, био је довољан секунд да цеви почну да бљују олово. Ипак, надали су се да до тога неће доћи.
ПОВРАТАК ОТПИСАНИХ
После ослобођења, Милош Вучковић обављао је разне дужности. Био је начелник обавештајног одељења Армије, потом и армијске области, предавао је на Вишој војној академији ЈНА. Пензионисан је у чину генерал-мајора. Носилац је многих одликовања, а Орденом народног хероја одликован је 1951. године. Умро је 25. августа 1992. године.
Вучковићев подвиг се и данас међу војним обавештајцима ВОА наводи као пример акције у којој официр храброшћу и дрскошћу постиже велики успех.
Милош Вучковић је био и надахнуће Драгану Марковићу, бившем београдском илегалцу, потоњем директору „Политике” и главном уреднику НИН-а, кад је писао сценарио за прву епизоду серије „Повратак отписаних”. Основа приче је више-мање иста, додато је само нешто акције.
Коначно, до „мерцедеса” се догегао немачки фелдвебел (наредник). Пратилац је држао „шмајсер” на готовс, док је он батеријом осветлио путнике у возилу. Вучковић је нагонски набио ноге испод седишта, што је дубље могао. Наиме, није нашао ципеле у свом броју, па је на цивилно одело носио чизме. Ногавице је пребацио преко сара, али се и даље видело да су чизме. Док је сноп светлости шарао по аутомобилу, мајор је једном руком пружао пропусницу, док је другу држао са стране, на пиштољу. Фелдвебел је узео документа, овлаш их погледао. Нешто је рекао пратиоцу, вратио их и махнуо руком. Рампа је подигнута. Екипа мајора Вучковића коначно је ушла у Београд, у пролазу поред Немаца који су се постројили у поздрав.
Како је био полицијски час, није им дуго требало да се кроз пуст град одвезу до стана браће Анђелковић, у Улици војводе Бране. Истоварили су станицу, акумулатор. Коначно, могли су да одахну. Један од браће одвезао је аутомобил и сакрио га у некој гаражи, да не привлачи пажњу.
Већ сутрадан Анђелковићи су потегли своје старе везе. Брзо су нашли механичара који је оспособио станицу, па је штаб Првог корпуса добио прву депешу мајора Вучковића: „Стигли у Београд, добро се сместили, настављамо по плану.”
А по том плану, ваљало им је да организују и ударне групе. Илегалци су се полако окупљали у стану, свако је добио задужење шта има да ради кад крене коначни напад. Мајор је добио неколико лажних легитимација с којима је могао да се креће по граду. Што је најважније, и једну Недићевог потпуковника, која му је омогућавала да шета и после полицијског часа. Уз легитимацију је ишла и униформа. Онда се Вучковић одлучио на вероватно најопаснији подухват.
Гласине
Два-три дана по доласку, на улазу у зграду Владе нашао се један потпуковник. Портиру је показао легитимацију, па је овоме остало само да салутира и пропусти га. Високи официр се попео уз степенице, скренуо у ходник, да би се убрзо нашао на вратима кабинета председника. Иако ненајављен, секретар га је пропустио, те се убрзо нашао пред још једним официром. Ђенералом Миланом Недићем, председником квислиншке владе.
Недић га је упитно погледао. Потпуковник је лупио петама и представио се. Партизански мајор Милош Вучковић. Објаснио је ђенералу да су снаге Црвене армије и НОВ на домаку Београда, да Немци сигурно губе и да је ово последња шанса. Нека Недић нареди да се јединице под његовом командом одмах предају или нека се придруже нападачима, па оружје окрену против Немаца. Недић је понуду глатко одбио. Мајор је онда тражио гаранције да ће моћи мирно да напусти зграду. Вероватно задивљен храброшћу непријатеља, ђенерал је обећао да неће дизати узбуну, па је Вучковић ишетао и изгубио се у гужви.
Наставио је да шаље депеше, сваког дана у одређено време. А у њима су били разни важни подаци. Један војни интендант, свестан могућности да врло лако изгуби главу по паду Београда, давао је илегалцима податке о издатој храни. Ови су то прослеђивали Вучковићу, који је на основу броја издатих хлебова и порција меса рачунао колико војника брани који део Београда.
По природи посла, повезивао се и са разноразним сумњивим лицима, углавном онима с црне берзе. Уз понеки пиштољ или бомбу, набављену од њих, сазнавао је и разне занимљиве гласине.
На пример, да управник града Драги Јовановић већ месец дана непрекидно купује злато. А то значи само једно. Спрема се за бекство. Негде у иностранству само злато може да обезбеди какву-такву сигурност. Његовим примером воде се и многи други функционери, од министара до полицајаца. Убрзо су се те гласине потврдиле као тачне. Град су напустили готово сви важнији чиновници, од председника владе наниже. Возовима су пребачени у Аустрију.
* * *
Почетак напада на Београд мајор Милош Вучковић је са сарадницима дочекао у својој бази. Чим су почеле борбе, прионули су на свој најважнији задатак. Наиме, организовали су ударне групе које су имале задатак да, по распламсавању борби, заузму најважније објекте, од поште, преко водовода, до електричне централе. Претпостављало се да ће Немци пре повлачења да минирају све те стратешке тачке и тако изазову општи хаос.
Вучковић и његови заслужни су што до овога није дошло. Све те објекте су заузели, и тако омогућили да град колико-толико функционише.
У једној од акција дочекали су и ослободиоце. Додуше, мало је недостајало да их војска стреља као шпијуне и саботере. На једвите јаде су објаснили совјетским и нашим војницима, лаким на обарачу, да су обавештајци и да чекају баш њих. Мајор Вучковић и његова екипа коначно су испунили задатак, у вучјој јазбини.
