Свечана сала Коларчевог универзитета је била мала да прими све заинтересоване за свечану академију поводом изласка из штампе првог целовитог, нецензурисаног издања чувене књиге академика Виктора Новака, Magnum crimen. Редакција Србин.инфо је тим поводом искористила прилику да од познатих јавних личности, који су били гости ове свечене академије, добије мишљење на питање: Да ли је могуће бити Србин у 21. век без сећања на злочине које су над српским народом учињени у 20. веку?

Ево, које смо одоговоре добили, на то питање:

Драгослав Бокан – српски режисер, књижевник, колумниста и публициста

Најважније од свега коме поставити то питање. Смањује се број оних којима се може поставити то питање, а да они на то питање имају онај прави српски одговор, онакав какав би имали Срби пре 100, 300 или 500 година.

Наша најгора промена јесте у забораву. Та обична реч у себи крије оне страшне тајне одрођавања, расправослављања, безбожништва, и одустајања од идеје отаџбине. Заборав је пут у пропаст и прича о забораву је у ствари прича о Југославији и Европи и о свим другим заједницама, осим српске отаџбине, једине заједнице која нас очувала и ипак некако докотрљала до 21 века.

Да ли ћемо успети да се докотрљамо и даље и да ли  ће то котрљање у себи имате у себи још нешто од оне величанствености, које су имали раније векови српске историје, пре свега зависи од тога да ли ћемо успети да победимо заборав. Ако то успемо, онда ћемо успети да васкрснемо  и то још живи да васкрснемо у телу нације и у облику наше отаџбине, а ако не будемо победили заборав онда ћемо нестати као да нас никада није ни било  и јер нисмо ни заслужили да постојимо дуже него кроз трајање ових последњих генерација.

Марко Булат – српски забавни и народни композитор, текстописац и певач

Као што је хришћанство утемељено на мученицима, тако нема ни српства без сећања на жртве које положио српски народ кроз вековно страдања само због свог имена и зато што је православан.

Када је у питању ово наше страдање није само проблем у индивидуалном или колективном сећању, већ је већи проблем у државном сећању јер ипак наше државне институције томе не придају ону пажњу које би требало да посвећују баш зато да не би изгубили наш идентитет, и не дај Боже, да нам се не би поновио исти погром којег смо доживели као народ више пута у прошломе веку.

Аца Селтик – рок и поп певач и музичар

Није то само питање осећаја српства. По мом дубоком уверењу, то је осећај који нас спречава да се злочин понови.

Проблем је, дакле, дубоко људски. То је питање племенитости и хуманости, односно то је цивилизацијски проблем јер нема цивилизације без сећања на злочин који је почињен над неким народом.

Др Андреј Фајгељ – српски филолог, универзитетски професор и културни радник

Баш размишљам – наглашено је више пута да Виктор Новак да је он током живота рођењем био католик и Хрват, да је током живота постао интегрални Југословен и масон, и по разним другим стварима ван српског традиционалног схватања већинског идентитета.

Међутим, она је свесрдно радио у нашем интересу тако да се ми идентитарци српски када се окупимо издајемо његову књигу. Из те стране размишљам да виталност нашег идентитета био што су многи људи хтели да га прихвате иако нису били рођењем Срби – рецимо: Павле Јуришић Штурм, Иво Андрић и др.

Па и ја, као Андреј Фајгељ, као Виктор Новак, не морам да будем Србин, али хоћу да будем Србин. Ето једног врло конкретног одговора зашто је потребно бити Србин у 21. веку.

Драган Давидовић – српски предузетник и мецена из Јужноафричке републике 

Није могуће бити ни Србин, ни Хрват без сећања над злочинима који су учињени над српским народом у 20. веку.

Зато је ова књига, Магнум кримен, можда пре за Хрвате него за Србе.

Исто је тако битно, када у питању заборав, да се српска држава, макар за Дан државности сете нас Срба у расејању,  јер јако боли, што смо за Србију све више странци, а не њена деца у ресајању.

Саво Штрбац – председник Информационо-документационога центра „Веритас“

У правом смислу бити Србин, а немати сећање о страдању свог народа мислим да је немогуће. Ако неко Србин а нема то сећање, како га било ко може доживети као Србин.

Ја лично не памтим Други светски рат, али памтим рат деведесетих прошлога века. Не само да га памтим  него се и мени деси и на десетине хиљада исповести сам српских чуо и записао, па онда знам колике су размере те наше трагедије.

Ушли смо у 21 век, али оно што се дешава у Хрватској, остацима српског народа, исто је оно што се дешавало Србима од 1941 до 1945 и од 1991 – до 1995г. Занате, да је мало памети код тих Хрвата, сада када су достигли жељени проценат Срба у својој држави (око 3%), уместо да држе као кап на длану, и тиме се ките пред светом да су мултиетничка и мултикултурална држава, они нас уништавају и даље.

Ратко Дмитровић – главни одговорни уредник Вечерњих новости

Није могуће бити Србин без сећања, културе сећања, без култа сећања; и то је оно што је обавеза нас, условно речено, старијих.

Ми морамо да наше текстове, књиге дајемо младима, упућујемо на изворе и литературу, на људе који ће им говорити о ономе што се тиче њихових предака, њихове историје. Јер ако не знамо откуд долазимо, онда не знамо ни куда идемо.

Ми, Срби, смо народ који најлакше заборавља своје страдање и готово да уживамо да стварамо свој култове пораза, попут Косовског боја, који према новооткривеним изворима из турских архива уопште нисмо изгубили, но то је посебна прича.

Зато, не да треба, него морамо, да људе који долазе, генерације млађе од нас, упућујемо у нешто што се зове историја, а наша историја је нажалост углавном крвава. А то што је крвава не значи да не мора бити објашњења и не буде презентована.

Др Дејан Мировић — српски економиста, универзитетски професор и политичар

Прави Србин мора да се сећа злочина који су вршени над српским народом у 20 веку, да нам се не би десила опет Југославија, јер Југославија омогућила тај контекст у којем су се десили ти злочини над Србима.

У том смислу ја видим и ово вече посвећено трећем издању књиге Магнум кримен, као подсећање за наредне генерације да се Србима не десио некаква Трећа и Четврта Југославија.

А што се тиче тога, како је бити Србин, и да ли треба бити поносан на српство у 21 веку, хтео би да додам да треба јер ми Срби само преко српства имамо генетску у верску заједницу са Русима, а то је нешто са чим се скоро ниједан народ у свету не може похвалити у данашњим данима. Нажалост, садашња српска елита тога није свесна или до тога јој није стало.

Бошко Обрадовић – председник Српског покрета Двери

Пре свега постојати у 21 веку, а не бити Србин и не сачувати национални идентитет је потпуно бесмислено. То је међутим немогуће без културе сећања и превенције геноцида, односно истине о српском страдању, посебно у 20. веком када смо преживели троструки геноцид.

Ако то заборавимо онда стварно и заслужујемо да нестанемо као народ. Но, ако негујемо културу сећања, ако памтимо наше страдалнике, паћенике и новомученике онда има наде за будућност овога народа, јер ти мученици пред Богом заслужити бољу будућност за наш народ.

Бранимир Нешић – српски политичар, оснивач и  уредник издавачке куће Catena mundi

Не само у 21. век него у било ком веку није могуће не само бити Србин већ је немогуће бити човек без саосећања и сећања о свим Србима настрадалим и другим неХрватима у НДХ.

Извор: СРБИН.ИНФО

Ознаке: 20. век, јавне личности, геноцид, Магнум кримен, Срби, СРБИН.инфо, српство, усташки злочини