Прочитај ми чланак

Познати у свету Цркве

0

monah-arsenije_ Irina  nenad ilicf

Монах Иларион, чије је световно име Растко Лупуловић, није једина јавна личност која се окренула цркви. Он је у серији „Отворена врата“ тумачио лик Миланчета, а ево ко још од познатих сада служи Богу.

Монах Арсеније – музичар и писац

Монах Арсеније Јовановић из мана­стира Острог пре него што се замонашио био је веома активан на новоталасној музичкој сцени. Свирао је са члановима ЕКВ, а о свом искуству 2006. је објавио књигу “Бог и рокенрол”. Најбољи друг из детињства му је био сликар Душан Герзић Гера.

Монахиња Ирина – новинарка

Веселинка Заставни­ковић, бивша новинарка рођена је у Осијеку, ћерка официра ЈНА. Радила је у Министарству вера. Развела се од бившег председника Србије Бориса Тадића након 16 година брака. Отишла је у Пећку патријаршију на Космету 2002. године.

Ђакон Ненад Илић – редитељ и писац

Познати позоришни редитељ. У 34. години одлучио да упише теологију. Основао стрип библиотеку београдске издавачке куће „Плато“ под насловом „Светитељи“, међу којима је најпознатији стрип „Владар“ о животу Стефана Немање. Написао роман “Цариградски друм”.

Отац Ромило – новинар

Александар Кнежевић, идејни творац и коаутора филма „Видимо се у читуљи”, који је снимио с Војиславом Туфегџићем, обукао је мантију и замонашио се. Данас је један од виђенијих монаха у Хиландару. Новинару који је из редакције Политике, отишао на Свету гору сада предвиђају велику улогу у будућности Српске православне цркве.

(Блиц)

4 коментара “Познати у свету Цркве

  1. Atila Molnar каже:

    Zaboraviste oca Nifonta…

  2. Lazo каже:

    Све чешће се питам, дали је остало макар трунке памети у овој напаћеној земљи!?! Што већа невоља, то мање памети!!!
    Аман бре људи! Нестајемо са земаљске кугле! Сваке године се смањимо за по један град! А шта мислите, колико градова имамо за „бацање“?!? Догађа нам се нешто, што представља смртну опасност за сваки народ или нацију!
    А шта ви радите?! Промовишете монахе и монахиње! Са којим циљем?! Шта то позитивно може да помакне у нашим животима?! Који је то бољитак за државу, за појединца… од повећања броја цркава, манастира, монаха и монахиња?!
    Па ту скоро је и један владика рекао (парафразирам): Не треба градити цркве, већ породилишта, вртиће и школе! Ајде, може мени неко приговорити што нисам верник, али тај владика то свакако јесте. Лично, могу само да се сложим са његовим речима, и да подржим такав начин размишљања и деловања!
    Свако од тих монаха и монахиња има неку своју животну причу, неку своју драму, која их је одвела у неку врсту личне, добровољне самоизолације од „вањског света“. То је њихова, и само њихова лична ствар! Шта ту има да било ко „забада нос“ и да промовише?! Да они сами то желе, не би манастири били тамо где јесу!

    1. Горан каже:

      Лаза

      Пријатељу, да би решили проблем о
      којем причаш прво треба да се обожимо. Вера је у народу ослабила и зато нам се све и дешава што нам се дешава а између осталог и то болно смањење становника. Пут монаштва је ствар духовног спасењеа сваког човека који се на то одлучи. Можда ниси знао али управо то монаштво свакодневно се моли за све нас
      грешнике, за целу Србију, да и сваком појединцу буде добро, да се цела земља Србија спасе. Ако ниси искрен верник и не верујеш у Бога онда што сам ти написао не очекујем да ћеш
      разумети. Ипак пријатељу, не желим те осудиђивати ни због чега, већ се искрено надам да ћеш једнога дана разумети положај и велики тј.свети значај монаштва у срспком друштву не само данс него и у прошлости и да ћеш променити мишљење
      једног дана. Јер да није монаштва не би ни било поука светих нам отаца, да нас крепе и показју како се спашавати од белосветског зла. Мир с тобом брате!

    2. Lazo каже:

      Горане, не сумњам да си добар човек. Уопште не сумњам ни у добронамерност онога што си написао. Али, дозволи да се не сложим баш са узроцима, „лековима“ и редоследом потеза за решавање проблема. Да не причам на памет, ево укратко мог искуства:
      Ја нисам верник. Али, не дозвољавам ни помисао, да је било ко бољи човек по било ком питању, само зато што је он верник, а ето ја нисам!
      То што нисам, како кажеш „обожен“, уопште ми није сметало да имам троје одрасле деце и троје унучади, а како ствари стоје биће их барем још толико (иначе сам 1958.годиште). Моји родителји нису били верници, што им такође није сметало да и мене и старијег брата васпитавају као поштене, толерантне и широкогруде људе. Мог оца никада нисам чуо да опсује, или видео и припитог, а камоли пијаног. Није било никакве потребе да ме поштењу и човечности подучава ни црква, ни џамија, ни синагога. Породица је то веома добро обављала.
      Нико мене није никада васпитавао као атеисту. То је мој избор, који сам спреман да браним свим средствима. Али, никада нисам имао, нити имам, било какве предрасуде или ограде према верницима. То је њихов избор, који сам подједнако спреман да браним свим средствима.
      Него, да се вратимо проблему.
      Дакле, негативан наталитет се може „лечити“ само драстичном променом става комплетног друштва према том проблему. Заговарати рађање, а у исто време до небеса подизати све трошкове трошкове везане за рађање и одгој деце,.. отпуштати труднице са посла, јер су, замисли, затруднеле… урушавати институцију породице… организовати „параде поноса“… промовисати сваки могући разврат…
      Таквим односом комплетног друштва према тако озбиљном и опасном проблему, неће се ништа на боље променити, па таман да се сви од реда замонашимо и молимо се богу 24 часа дневно! Ни 100 Хиландара нас неће спасити, ако доооообро не загрејемо брачну постељу, и обезбедимо да родитељи не брину о томе дали ће моћи да детету сутра дају једе или обуче!
      Ово друштво, мој Горане, је оболело од канцера! Оно само себе убија! А канцер се не лечи шампонима против перути или капима за сјај очију!

Коментари су затворени.