Прочитај ми чланак
У време када су у Европи гореле ломаче инквизиције, на православном Истоку иноверни су имали право да слободно исповедају веру. Зашто се то прећуткује? Пере ли запад биографију када намеће тзв. „толеранцију“?
Два рада у књизи „Право и Православље“ Зорана Чворовића тичу се верских слобода у Московском царству пре епохе „петровских реформи“, као и у Краљевини Србији 19. века. Из њих се види оно што је вековима било руководно начело код хришћана Цркве од Истока (код Срба јасно одређено још у Душановом законику): иноверни имају право да слободно исповедају веру, али немају право да је намећу православнима. Вековима су, на пример, православни и мухамеданци, скупа с римокатолицима и јудаистима, живели заједно у Босни и Херцеговини. Било је сукоба и крви, јер је ислам био владајућа религија. Али, било је и мира и сарадње и узајамног уважавања. Све је почивало на оној босанској изреци:
„Добар човјек, не хвалећи му вјере“. Или, скраћено, „Алал ти вера!“ „Алалити“ значи рећи неком: „Нека ти је Богом просто!“ То јест, рећи му: иако је твоја вера за мене погрешна, ти си добар човек, и као људи и комшије можемо се узајамно уважавати. Живи и пусти друге да живе – то и јесте основно начело верске трпељивости, тако карактеристичне за православне Србе. Словачки правник Јан Чапловић, лутeранин, објавио је 1819. године, на немачком, у Пешти, своје дело о Славонији и Хрватској, у коме каже да православце, Србе које је упознао у Пакрацу и другим славонским крајевима, сматра најбољим верницима јер „они живе у спокојној вери да је њихова вера одлична, они се зову православнима/…/
Али они пуштају на миру цео други свет, они не прогоне никога; они – колико ја знам – не настоје уопште да себи привуку туђе вернике, они свакоме остављају несметану слободу да Бога моли на онај начин који сматра за најправији“ (цит. према Лазо М. Костић: „Из српског верског живота“, Свечаник, Минхен, 1961,стр.127). Православни у Босни и Херцеговини нису ишли ни у римокатоличке цркве, ни у џамије, ни у синагоге, као што римокатолици, муслимани, Јевреји нису ишли у православне храмове на молитву – па су се ипак слагали и, кад треба, помагали (треба читати Андрићев, из романа „На Дрини ћуприја“, опис поплаве у Вишеграду, кад су људи свих вера заједно, на челу са својим верским старешинама, и труде се да помогну и разумеју једни друге.)
И Руско царство није (упркос повременим ексцесима) гонило иноверце, што се види и из односа према мухамеданцима и будистима, па и паганима. Све до краја династије Романова, у царској војсци било је људи разних вера – мухамеданаца и будиста, између осталог. Бурјатски будисти, који су се борили са белима, избегли су у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и имали свој храм у предратном Београду. Међутим, агресивни прозелитизам иновераца, пре свега римокатолика, наводио је на опрез руске и србијанске законодавце. Чворовићеви огледи у овој књизи су управо о томе.
Примери
„Путници из западне Европе, као што је био холштајнски посланик Адам Олеарије почетком XVII века, бележе: „Нисам чуо да су Руси неког насилно обраћали у своју веру, напротив, они сваком остављају слободу савести, макар то били њихови поданици и робови“.
„Татарима и другим муслиманским и многобожачким народима (Мордви, Чермиси, Чуваши, Башкири, Мари и др) Поволожја и Урала руска држава је бројним указима изричито гарантовала својину на земљи (вотчина – баштина). Осим тога, татарске мурзе и кнезови су за службу коју су давали руској држави, пре свих војну, добијали, као и руски служилые люди по прибору, накнаду у виду условно дарованог земљишта – поместија (поместья).“
„Верске слободе иновераца ће се до краја московског периода кретати између антипрозелитских правних мера руске државе, кодификованих у Саборном Уложенију, а ослоњених на традиционално неповерење руског православног народа у добре намере представника других вероисповести, с једне стране, и одсуство било какве агресивне прозелитске политике према иноверцима на страни Руске цркве, с друге стране. До почетка владавине Петра Великог повећаваће се, како број иновераца у Московском царству, тако и њихове верске слободе, али то неће утицати ни на смањење спољнополитичког притиска на руску државу, нити на смањење прозелитистичких активности, посебно римске курије.
Период неформалног уређења верских слобода иновераца, који карактерише целу епоху Московског царства, окончао се 1702. године доношењем од стране Петра Великог Манифеста о слободи богослужења за све хришћанске вероисповести.“
Ко је Зоран Чворовић?
Др Зоран Чворовић је рођен 21. 11. 1969. године у Пећи. Основну и средњу школу завршио је у Кладову. На Правном факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1995. године. Последипломске студије на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу уписао је школске 1996/97. године. Усмени магистарски испит положио је 2003. године. Магистарску тезу под насловом „Хришћанске норме у Еклоги“ одбранио је 19. јануара 2006. године на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу, пред Комисијом у саставу проф. др Марко Павловић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, проф. др Сима Аврамовић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду и проф. др Мирјана Стефановски, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду. Докторску дисертацију под насловом „Кривично право у Уложенију цара Алексеја Михаиловича“ одбранио је 26. септембра 2013. године на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу, пред Комисијом у саставу проф. др Марко Павловић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, др Снежана Соковић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу и проф. др Мирјана Стефановски, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду.
Др Зоран Чворовић је радио на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу од 1999. до 2010. године. Најпре као сарадник-волонтер, а потом у звању асистента-приправника за предмет Општа историја државе и права. У звање асистента за предмет Општа историја државе и права изабран је 20. јуна 2006. године. Током неколико школских година изводио је вежбе из Опште историје државе и права, а редовно је присуствовао и испитима из истог предмета и предмета Српска правна историја. Од априла 2011. до октобра 2012. године др Зоран Чворовић је радио као виши асистент на Слобомир П Универзитету у Бијељини, Република Српска. У мају 2014. изабран у звање доцента на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу.
Поред бављења научним и педагошким радом, др Зоран Чворовић је друштвено ангажован у стручним телима Скупштине града Краљева. Др Зоран Чворовић је од 2010. године у угледним српским штампаним и електронским гласилима објавио већи број чланака из области политике, права, историје и црквене политике и права („Печат“, „Политика“, „Нова српска политичка мисао“, „Нови стандард“), а стални је политички аналитичар руског електронског ресурса „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru).
Аутор: Владимир Димитријевић
