Умјесто двораца наши су цари и краљи зидали манастире. Задужбинарство је православна метафизика коју до краја пасуса неће издржати да разумије ни просјечан читалац Недељника, некмоли ко други. Је ли љепше у души трпјети праћке и стријеле судбе обијесне, или на оружје против мора биједа дићи се, и борбом учинити им крај?

Корпоративни капитализам не само да је загадио и воду и ваздух и земљу, него је и вријеме. Убрзано се производи преко сваке мјере, не зато што треба, него да би се продало. Још.

Богатство најбогатијих људи на планети је метафизично. До те је мјере огромно.

Не вјерујем да обичан човјек може да замисли таман огромно богатство. Послужићу се, стога, сликовитим поређењем:

Земља је по величини у односу на Сунце као глава чиоде у односу на фудбалску лопту. Сунце је у односу на Арктурус као Земља у односу на Сунце. Арктурус је у односу на огромни Антарес као глава чиоде у односу на фудбалску лопту. У истој је размјери просјечан Србин у односу на највеће имаоце свјетских добара.

Западно богатство произашло из историјске муже планете Земље негдје је акумулирано, немојмо се заваравати, и оно није нестало. Једна од сиромашнијих и (пре)задуженијих чланица Уније, Шпанија, није ли владала највиталнијом четвртином планете? Није ли свештеник из постколумбовог времена, Бартоломео де лас Касас у „Кратком извештају о уништавању Индија“ посвједочио о избрабљивању до смрти милиона јужноамеричких Индијанаца?

Њихов рад их није ослободио, али је акумулирао тоне злата шпанској круни. Сјеме у облику златника котило се у утробама једрењака који су рађали нове једрењаке и расијавали их широм земаљске кугле – да пљачкају докле сежу стално нове мапе…

Економски наук каже да посла нема без ризика, но ако у служби какве круне имајут милионе робова могу ли да пропадну? Марксов Капитал зачет је у не-робовласничком систему, или – у не баш робовласничком – јер је пролетере требало платити, макар ситнином.

Стотине милиона робова под енглеским, шпанским, португалским, холандским, француским, њемачким, италијанским… бичем није требало платити. Радили су за мастере, за господаре, и стекли им богатство, чак и у људству, јер су се, биједни, множили – те рађали нове робове зарад мрве сексуалне сласти прирођене чак и оруђу које говори.

Власници глобалних добара дебото су невидљиви. Час су се као сијенке назирали иза президента Обаме, мало више узели да искачу иза Трампа, пребогати, метафизични као врази, теолошки блиски женском поглавару Англиканске цркве, срдачни с папом чијег су претходника по први пут у историји за живота принудили, вјерујем, да оде у мировину…

Србин никад неће имати динар – с чиме се ваља помирити. Умјесто двораца наши су цари и краљи зидали манастире. Задужбинарство је православна метафизика коју до краја пасуса неће издржати да разумије ни просјечан читалац Недељника, некмоли ко други. Је ли љепше у души трпјети праћке и стријеле судбе обијесне, или на оружје против мора биједа дићи се, и борбом учинити им крај? Ето што се пита Шекспир у Хамлету, ето што мучи владику Данила на врху Ловћена… Шта урадити, како дјеловати, и којему се привољети царству? То су питалице које не престају да муче свако наше покољење. Слободарски су народи крваво платили што не љубе ланце, али се ланци, посебно данас, наочиглед стежу, у временима када сиромашни постају сиромашнији, а богати – богатији.

Памти ли читалац ред величина између огромног космичког објекта Антареса у односу на главу чиоде звану Арктурус, у односу на главу чиоде звану Сунце, у односу на главу чиоде звану Земља, у односу на Србина – ситног као зрно горушичино…? Ето колико смо појединачно ситни у односу на мрачне моћнике. Но слобода може становати и у кори од ораха, и не-бити-она нужно везана за новац.

Невоља није у томе што глупост долази одоздо, него што пороци долазе одозго. Порок иде руку под руку са новцем, а што га је више, и порок узраста: на земаљском се врху, тако, налази онострано зло. Чисто као земаљско покрадено злато. Најмање у металу, но прво у знању, па у душама.

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: анализа, Никола Маловић