Прочитај ми чланак
(Србин.инфо – превео са руског: Славиша Лекић)
Старица-просјакиња
Упознали смо је на планини Болдин, на гробу схимонаха Германа. Изгледала је као осамдесетогодишња старица. Њено мршаво, испијено лице, ишарано борама, потсећало је на печени кромпир. Исте такве, мршаве, храпаве, искочених вена, биле су њене танане руке.
Одевена чисто и једноставано: црна сукња, на погуреним плећима тамна јакна, такође тамна, а на глави у цветним ружама марама. Испоставило се, да је она у ствари, била монахиња у Свето-Тројицком манастиру до његовог затварања 1962 године.
Много је черниговскиња тамо било, казивала нам је ова старица. Једнy од њих сам посебно запамтила. А разлог за причу је био њен сусрет са девојком из детињства, са којом се дружила и одрасла, а коју потом, годинама није видела, а „ето, десило се да смо се случајно среле“ на аутобуској станици, која се налази у центру града, поред дубоке провалије.
– У јесен 1941 године, нацисти улазе у Чернигов, настаје тешко време. Живот под окупацијом, свију нас, одликовао се глађу. Моја друга, да би прехранила породицу, просила је милостињу. Са испруженом руком би стајала испред немачке кантине. Војници је нису дирали и увек би јој давали недоједену кашу са стола, а понекад би се појављива са пуним рукама белог хлеба, по свему судећи, из сажаљења, а можда и презира, јер су нас Украјинце, Немци сматрали „унтерменшаманима“ – људима ниже расе.
И њој се посрећило. Док њеној сестри, није. Живела је тако у тој веома дубокој провалији, којy сам већ поменула. Место је било веома непријатно. Ружно, чије су кућице као у земљу урасле, бедне и мале, испред којих је на улици било вечите прљавштине, блата и бљузгавице. Није ни чудо, што ово подручје сви називају „Земунице“, а неки и – „Глиниште“. Ето, у таквој једној кући је живела и јадна девојчица. Брзо је израсла у веома лепу девојку, црних обрва, бујних величанствених груди. А то време беше ратно, град под нацистичком окупацијом. Посла није било, девојка се довијала да би дошла бар до ситних послова, да нешто, било шта ради, како би се прехранила, јер је, умирала од глади.
Тада је и примећује Немац, средовечни човек, веома љубазан. Почео је чешће навраћати, доносио би нешто од хране, воћне и друге продукте, задржавао би се подуже времена, смешно би нешто шушољио на свом језику, показивао фотографије своје породице. И, мада га ништа није разумела, није га ни гонила из куће, да иде. Глад није тетка, када те стане стомак мучити јер је гладан, ноге вам почну отицати – и ђаво ће ти бити драг. Ето, зато га није ни јурила из куће. А он јој се једноставно удварао.
И добио је своје, оно што је и желео, почео је тамо често ноћивати. А на улици, момци су се почели према њој односити са презиром, у очи су јој почели говорити да је „немачка отирача“. Можда су на њу били бесни и зато, што на њих није ни обраћала пажњу, ни са једним од њих, никада није ходала. Шта год да је у питању, али ови момци усијаних глава, одлучују да убију тог Немца. Сачекавши га тако, једног јутра у заседи, када се он враћао од ње и на смрт га гвозденим шипкама претукли. Немци ову смрт нису опростили. Стигла је казнена експедиција. Све су куће у овој ували спаљене. Момке, који су били одговорни за смрт Немца, су обесили. А девојкy, коју су такође, сматрали саучесником у убиству свог цимера, заједно са својим суседима одводе на Лесковицу и стрељају је y Малевом јарку.
Монахиња је мало застала, да би предахнула и прикупивши снагу, без журбе је наставила.
– Сви су у тешким временима покушавали да преживе онако, како је ко могао. Не кривим ову младицу за везу са Немцом. Али ови момци, који су у наступу љубоморе, јер ни са једним од њих није ходала, говорили – „спетљала се кучка са Немцем“ – или по другом, убивају овог несрећника. Како се сада према њима односити? Можда су момци роковођени и патриотским осећањима? Али шта? Видимо каква се трагедија одиграла y „Глиништy“ након таквог загриженог патриотизма. Цена учешћа у овој тужној причи је, коштала животе. На крају крајева, спалили су целу улицу и убили много невиних људи.
Ови „браниоци отаџбине“ бранећи је, положили су за њу своје веселе главице. И лепотица, мислећи да ће да преживи тешка времена, спасти и сачувати свој живот, али се испоставило да га је изгубила. Или је то била Божја казна за тешки грех, јер је спавала са непријатељем, али шта је са невиним људима? Заиста, просвети, Господе, и помози да се жито одвоји од кукоља!
А ову моју другу, Немци нису ни такли. И даље је продужила стајати испружене руке испред немачке кантине и понизно просила милостињу. Тако је ето, преживела и рат.
Попричали смо са њом, тако, од срца и душе и растадосмо се. На растанку се она прекрсти и оде, мрмљајући нешто себи у браду. Можда молитвy. Већ смо били подалеко одмакли, када зачусмо њен слабашни глас: „Дајте, добри људи, болесном старом човеку. Ко може“.
Антонијев кладенац
Испод цркве, Светог Илије, у сред бујних зелених и уређених вртова приватног сектора, налази се стари кладенац. Порекло његове традиције је повезано са монахом Антонијем, који је живео почетком 11. века у чувеној Антонијевој пећини. Добро ограђен, надстрешницом надкривен, као заштитом од кише. Његова зарђала вратанца су обмотана некаквим каблом. Кладенац је прилично дубок. Ако се нагнете преко тамног дрвеног рама, који овенчава површину изнад воде, на земљи, бићете у могућности да видите његову унутрашњост, како бетонски прстенови идy у тајанствене дубине. А тамо, у сировој тами, ритмично се клати и светлуца, као лед хладна ледена вода.
Бурни су векови прошумели преко Антонијевог кладенца, али њега није нестало и даље је људима на услузи. У вези кладенца постоји једно занимљиво предање. Рекла нам је ова стара монахиња, она нас је и довела до овог изузетног споменика старог Чернигова.
Након немачког бомбардовања, град је остао да лежи у рушевинама, водовод није функционисао, а људи који су остали у граду, скапавали су од жеђи. Пити воду из реке Десне, због лешева који су плутали реком, било је немогуће. Река је од крви била сва црвена. И тада, околним житељима, стари кладенац, постаје једини извор пијаће воде и живота. Поред бунара су стајали дуги низови редова. Исцрпљени људи су сатима стајали чекајући са кофама у рукама – или, било каквим празним посудама, само да дођу до мало воде и донесу до куће, колико-толико, животворне течности.
Дешавало се, да од дугог стајања у реду, човек изгуби свест, падне и уз велику ларму и тандркање, преврне кофу. Онда би неко из гомиле, окрећући се повикао: „Воде“! Јадникy би затим, драгоценом течношћу, навлажили лице и он би полако отворио очи, гледајући празно поред нагнутих глава у небеско пространство. У његовим очима се огледала конфузија и збуњеност. Чинило се да човек и није свестан, како се нашао у том смешном положају и почео би се стидети од људи, који су стајали нагнути над њим и забринути.
– Устани, рођени, држи се! тебе очекују кући да се вратиш са пуним кофама воде!
Човек би се послушно подигао и опет заузимао своје место у реду. А морало се чекати и то, ох, толико дуго. Врло брзо би се бунар исцрпио, до дна и на светлост дана би се из бунара појавила блатњава кофа, пуна неког мутног муља – вода помешана са земљом и песком. Људи би тужно слегали раменима, неко би чак и немилосрдно проклињао и, празних руку, почели су лутати по граду у потрази за још неким извором животворне течности. Док би, опет неко, остајао сву ноћ поред бунара, стрпљиво чекајући, да се поново напуни водом.
Током немачке окупације, од сигурне смрти и жеђи, много је људи спасао Антонијев кладенац. А после рата, када су приватне зграде са изградњом, дошле веома близу до цркве Светог Илије, стари се кладенац некоме нашао на путу. Пронеле су се гласине, да ће га затрпати. Постало је стидно и увредљиво – да су га упоредили са дрветом, које не доноси добар плод, којег затим секу и у ватру бацају. Човек је по природи незахвалан. Господ је излечио десет губаваца, који су Га са сузама молили, љубећи крајеве Његове хаљине. Али, чим су се излечили, сви су одједном отишли, заборављајући да се Исцелитељу захвале, само се један вратио и срдачно захвалио за чудесно исцељење.
Људи се не желе сећати своје беде и патње. Зато што их подсећа на тешке и понижавајуће сате њиховог живота. И надају се захвалности за оно што су добро учинили, а то претставља – велико искушење. Добро треба чинити по налогу душе. А тада ће Творац свега, дати теби награду, доброте ради твоје.
У то време сам била монахиња манастир Свете Тројице. И тада ми, ја и моје сестре у Христу, одлучујемо, да се заузмемо за наш кладенац и тражимо пријем код власти. На пријему, уз Божију помоћ, успевамо да одбранимо и сачувамо, наш кладенац и још, успевамо издејствовати од власти и то, да га можемо о свом трошку и поправити!
Одмах ангажујемо људе, који су уместо старог, трулог дрвеног рама, поставили бетонски прстен. И стоји наш кладенац до данашњега дана, пријатно освежавајући околне житеље хладном бунарском водом. Вода, са овог нашег бунара-кладенца је добра, здрава, богата јодом и лечи од многих болести. На дане великих црквених празника, Богојављење и Васкрс, водy из бунара освештава свештеник. Људи се крсте светом водом, спомињући добром, исцелитељни извор.
Када смо сишли код Антонијевог бунара, тамо смо угледали празнy кофy која стајала на дрвеном раму. Монахиња је захватила воду и свако је од нас попио по неколико гутљаја. Вода је заиста била чиста и хладна, толико хладна, да су нам почели трнути зуби, показајући нам тиме, своју сладост и укус.
Ехо рата
Побогу, ко га не зна у граду. Висок, погурених рамена, бојом зреле сламе и светлом подашишаном косом, са јасним изразом менталне ретардације на лицу. И данас га можете видети на централној пијаци, баш испред улаза у месни павиљон. Покорно стоји држећи у испруженој руци пластичну чашу, тихо просећи милостињу.
Када смо били млади, он је био онај о коме се „причало у граду“. Над њим би се често шалили, али га нису дирали, нити гуркали, зато што је он био момак тих и нежан, никада нисмо чули од њега никакве зле речи, нити пак видели да изводи никакве неслане шале ни трикове.
„Митја, луда“ – викали смо за њим гласно се смејући се, када би га случајно срели у граду.
Имао сам са њим блиски сусрет у градском регрутном центру, када су средњошколци морали да прођу лекарски преглед пред војну обавезу. А онда се испоставило, да смо ми са њиме, вршњаци – рођени смо сви исте године. Од стране комисије, због његовог здравственог стања, које му је и на лицу исписано, он је одбивен и добио је тада, „белу“ карту као неспособан за војну службу.
И касније, често би западао за око нашег веселог друштва на обалама Стрижња. Ми би тако, мирно проводили летњи одмор на плажама у нашем детињству, вољене реке Десне, када смо се до обамрлости купали у топлој води, а затим, онако уморни, притајали би се и тихо би лежали, изложени врелим зрацима сунца на топлом белом песком. Он је седео на насипу, са удицама у рукама, које је сам направио, тамо где се Стрижањ улива у Десну и пецао би рибу.
И никоме од нас није падало на памет, да застане и покуша да разговара са њим, да сазна где живи и ко су му родитељи. Били смо млади, здрави, срећни и себични. Проблеме у породици и школи нисмо имали, па смо будућност замишљали ружичастом, а у стварности смо уживали у безбрижном и ситом животу. Уживали смо у бескрајном небеском плаветнилу, бујним зеленим растињем на речкој обали тихе Десне. И једино што нам је тада била брига, то је, какав је то тамо некакав Митја чудак. Митја, будала. Таквим смо га себи претстављали.
Грех је смејати се над туђом несрећом. Међутим, ово сазнање долази са годинама. Живот је бескомпромисан, а време све ставља на своје место. Без разлога се не говори, да проживети живот – није исто што и прећи преко поља. Када са узрастом обрастеш и у грехове и проблеме, тада на друге људе више не гледаш са висине. А тада … смо емотивно кипели, а емоције су се често преливале преко ивице, да смо у својим пресудама били сурови. Сматрали смо се изнад њега, јер смо били савршено здрави и нормални, а он – не. И не питајући себе: зашто се он родио таквим?
Како су године пролазиле. Ми смо одслужили војску, дипломирали на институтима, фомирали породице. Свако од нас је утонуо у своју узбуркану свакодневницу, оптерећен пословним обавезама и бригама. Наше младалачке несташлуке смо некако позаборављали. Повремено неко од нас сретне Митјy у граду. Он је очигледно посато старији: лице му је већ било прошарана борама, коса му је постала сребрнаста. И ево, сасвим недавно живот овог убогог момка, реско креће у потпуно неочекиваном правцу, што у младости, нисмо ни претпостављали. Не судите, да вам не буде суђено. Истина ове Еванђелске изреке се видљиво појавила пред нашим очима.
А да то откријемо, помогла нам је стара монахиња. После затварања манастира Свете Тројице, она је отпочела радити разно-разне послове, а кратко је радила и као касирка на слот аутоматима у биоскопу. Шћорса. Када једном, поред ње седа бледа, лоше обучена жена и започе са њом срдачан и једноставан разговор. Испоставило се да је то Митјина мајка. У биоскопу су је врло добро познавали, симпатисали, из сажаљења би је бесплатно пропуштали.
– Ви вероватно у себи размишљате, зашто се мој Митја таквим родио?
И она, не жалећи се на своју судбину, једноставно и несофистицирано исприча тужну причу о својој породици.
– Митјин се отац вратио из рата под контузионим-шоком. Лоше је чуо и био је веома насилан. Не само то, већ је био веома раздражљив, све му је сметало, за ситницу би почињао да виче, подивљао би и уз псовке ударао сам себе песницама у груди. Истина је, да би га то све брзо пролазило, а он би потом тражио опроштај, осећао је своју кривицу.
– А где сте то тада живели?
– Живели смо у колиби-развалиби, као вештичјом штаком свод смо брвнима подупирали. Кров је прокишњавао и кад год је падала киша, одозго је капало, па је у кући увек било влаге, а кућа увек влажна. Муж се много пута обраћао са молбом месним властима, да му, као војном инвалиду, доделе некакав пристојан стан. Чиновници су обећавали, али од обећања даље се није отишло. Убрзо након Митјиног рођења, муж је умро, како су казали, од контузионих последица. Тако га је рат ипак сустигао. После његове смрти, сањати даље о некаквом стану, тражити и молити, од неког, било ког, ко те није ни познавао, било је немогуће.
– Дакле, након свега, ко је једини могао тражити стан, то је био покојни муж, који је био ратни војни инвалид, али не и ви!
– А шта ја? Неписмена, разговарати са властима не умем, упркос свему је и здравље моје јадно, брзо се умарам. На крају крајева и мени су у току рата, када смо се преселили у град, Немци много наудили.
И старачким напуклим гласом је наставила:
– Било ми је свега 15 година, када су се појавили Немци. Након напада немачких бомбардера, град је постао једна велика рушевина. По читавом граду куће и зграде у пламену, које су за тли час постале димне рушевине. Немци су постајали све беснији, да смо све чешће, како дању, тако и ноћу, слушали пуцњаву. Много нашиx људи су стрељали на периферији града, а многи су и побегли према Десни, где су се скривали, еда ли би избегли нацистичке масакре, по ливадама и околним селима.
Једног дана, касно поподне, или боље рећи, у предвечерје, упутих се кући, али пустим и скрајнутим путељцима, мислећи у себи, тако ће бити сигурније… У сусрет ми је долазила колона људи. Ходали су у тишини, са њихових тупих и безизражајних лица, нисте могли ништа прочитати. Придржавали су један другог при ходу. Млада жена је носила бебу у наручју, а двоје старије деце је корачало поред ње држећи јој се за сукњу и плакали врло гласно. Колону је спроводила Немачка полиција наоружана аутоматима и у пратњи Немачких овчара, које су држали зауздане на поводцима. Пси су хистерично лајали и режали пратећи, као у хору, Немачко промукло викање и дреку на колону несрећника. А људи, већ и на то не обраћаше пажњу, наставили су безвољно, ногу пред ногу корачати, мислећи на своје већ непослушне ноге, које су их издавале. Људе су водили на стрељање, а да они то нису ни знали.
Ја сам од страха, просто претрнула, по леђима подиђоше ме жмарци и језа, желела сам потрчати, побећи од ове слике, страве и ужаса, али нисам могла. Ноге као да су ми пустиле корење и урасле y земљу. И већ је било касно да бежим. Приметили су ме. Пришао ми је крупни полицајац, округлог лица, ухватио за глежњеве руке и љутито ме угурао у колону. На мене нико и не обрати пажњу. Свако је из колоне, себе већ сматрао мртвим, а у тим последњим тренуцима на овом белом свету опраштали се од свог живота. Ни стотињак метара нисмо прошли, када се нађосмо на ивици огромне јаме, на којој су лежале гомиле свеже копане земље. И тада ми сину у глави, то је наш заједнички гроб и да ћу овде и сада умрети.
Дете у женином наручју је срцепарајуће плакало. Прискочио јој је полицајац, зграбио дете из руке и бацио га у јаму. Жена је страшно крикнула, пала избезумљена на земљу. Остало двоје деце гласно су плакали и вриштали: „Мама!“ Тада полицајац, зграбивши лопату, поче њоме у главу ударати децу. Као покошено снопље, падоше деца поред своје мајке и утихнуше, да би их затим, заједно са мајком, ови нељуди, непокретне и окрвављене, бацише у јаму. Обузела ме је нека слабост и немоћ, у очима ми се бела светлост угаси. Како смо срељани, не сећам се …
Пробудих се у кући непознатих старијих људи. Испоставило се, читаве недеље сам, лежала дрхтећи и без свести. А кад сам дошла к себи, испричаше ми ови добри људи, крај ове страшне приче. Њима се посрећило, како се каже, јер су се на време сакрили у јарузи, одакле су слушали пуцње, а када је све утихнуло и постало мирно, дошли су до места егзекуције. Од онога што су тамо видели, коса им се на глави надигла, а тло под ногама попустило. Зар нико није преживео? Земља је стењала и негодовала. Уздахе смо готово њене чули, испод њених груди. Немци се ни на рањенике нису обазирали, једноставно су земљом сву јаму затрпали. Затрпавали су је брзо и журно и отишли, очигледно, и за њих тај прљав посао није био лак. Касније су говорили, да се чуло, како је повремено по неки Немачки војник или официр, који је учествовао у стрељачком воду, силазио са ума.
Старци су, плачући горко од призора, били одузети и збуњени, просто не знајући, шта да предузму? А онда су приметили, како некаква ручица и косица вири из земље. Павши на колена, почели су рукама копати и откопали мене. Одакле су страци добили толико снаге у том тренутку?! Била сам жива, али без свести и узевши ме односе ме својој кући. Према томе, тако сам се нашла код њих. Још дуго сам боловала. Хвала овим добрим људима.
Жена је подуже заћутала, а затим уздахну и рече тихо:
– Зато и није изненађујуће да се наш Митјенка родио такав.
Пусто место, испресецано јаругама, о којем је Митјина мајка говорила монахињи, налазило се преко пута наше школе. За време наших школских дана, тамо су посадили јабукова стабла, па се распрострела велика и лепа јабукова плантажа. У средини плантаже ниских и квргавих јабукових стабала гајени су краставци. Овде смо волели да седимо, док пропуштамо школске часове и бежимо са наставе. Овде смо се играли рата, у импровизованим сукобима би једни на друге бацали презреле (готово гњиле) краставце. Овде смо, на зимским часовима физичког васпитања, вршили ски спустове по стрмим падинама, који је спуст ишао све до гранитног обелиска, на ком су месту Немци за време рата, стрељали Јевреје. А на дан јеврејске Пасхе по дрвећу у близини споменика, увек су висили слаткиши, крофне и разнобојне траке. И баш кад смо били на завршетку 10-ог разреда, ту је покренуто велико градилиште.
Уз рику булдожера су изваљивана огромна стогодишња стабла. Багери су марљиво својим кашикама припремали ровове, који су темељи будуће нове зграде. Град је пред нашим очима, постајао све лепши, почео се ширити. И овде, накада на крају града и бивше, пусте и глуве периферије, започиње нова станоградња, под називом 50 година од Комсомола. Тада је отворено и трагично поглавље у историји нашег града у Другом светском рату, када је град био окупиран од стране немачких нациста и њихових савезника – Мађара и Италијана. Када, копајући темеље за изградњу зграда и станова, формирали се рововови који су отворили, до тада непознато гробно место, где су стрељани људи. Све тајне, пре или касније, постајy јавне. Немци нису успели да сакрију своје злочине у нашем граду.
Будући да смо били матуранти средње школе, сви смо били нежељени сведоци, када су откривене жуто-беле кости, које су затим ужурбано нагомилали у дрвене ковчеге, обојили их житком течношћу светло розе боје, а затим их одвезли негде у неко од градских гробаља, да би их поново сахранили у масовну гробницу. Било нам је страшно, као мраз нам је ишао по кожи, осећали смо овде мирис смрти, која конкретно постоји, видимо њен узор, а не читајући историјски уџбеник, убедили смо се како је страшан и крвави рат био за наш народ.
Сада смо на Митјину бедну судбину гледали сасвим другим очима. Не судите, да вам се не суди.
П.С. Више од 52 хиљаде Черниговаца, житеља области и ратних заробљеника, нацисти и њихови савезници, су мучили и стрељали, у две године окупације. На свим околним градским приферијама су споменици жртвама овог крвавог рата.
