Тема новца је тешка тема. Иако он више није само метал, већ чешће папир, а понекад и нешто виртуелно, што уз помоћ картице делује у свету, његова тежина се није смањила.

Кад Дух дише трулеж гори и старудија се расипа. Човек је живео сложно с грехом и у загрљају с безакоњем и мислио је да се све може купити. А да би све купио, све што је радио било да прикупља и сакупља. Касније, ако се окренуо Богу и ако је осетио да постоји други живот, шта ће бити с оним што је прикупљено и сакупљено? Ко то зна?

Свашта се дешава. Али често се дешава управо то да се оно што је сакупљено на лош начин расипа као прах и гори као смеће. То је посебан благослов Божји, који је тешко схватити и није лако прихватити. Али, спаљује се кужна или вашљива одећа. Како Бог да чува близу тебе, на теби и с тобом све што је натопљено грехом као микробима?

***

– Окренуо сам се Богу и посао је почео да ми пуца по шавовима.

– И ја сам се окренуо Богу и половину пројеката као да је магла покрила.

– И ја…

– И ја… А још сам почео и да побољевам.

– А гадаринским житељима се десило да су им све свиње скочиле у море са стрмени. Али, Гадаринцима нису само свиње пропале. Свуда где је апостолска проповед загремела као гром изнад људских глава почела је промена привредне делатности и губитак код оних који су грешно зарађивали.

И Павле је међу Филипљанима истерао демона из некакве слушкиње која је пророковала. И шта се после тога десило. Ево шта: „Кад видеше њени господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на пазар ка кнезовима“ (Дап. 16, 19). „Нестаде нада у приход“, и „војводе издреше им (апостолима) хаљине и заповедише да их шибају, и пошто их здраво избише бацише их у тамницу, и заповедише тамничару да их добро чува“ (Исто, 16, 22-23).

Проговорили су апостоли, ућутали су демони и одмах су завапили они који су стицали приход од делатности демона. Притом не пропада свака привредна делатност, већ само она која има квасац греха. Јер, нешто раније у истој глави за једну од првих жена која је поверовала Павловој речи пише:

„Једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града тијатирског, која продаваше скерлет, слушаше: и Господ отвори срце њено да пази на речи Павлове. А кад се крсти она и кућа њена, мољаше нас говорећи: Ако мислите да ја верујем у Господа, уђите у моју кућу и живите.“ (Исто, 16, 14-15) Очигледно, то је била добра трговкиња која је умела да послује и није изгубила савест.

***
Mожемо наставити да тражимо примере ради душевне користи и целовитости слике. У Ефесу после проповеди апостола „многи од оних који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педесет хиљада гроша. Тако здраво растијаше и надвлађиваше реч Господња“ (Исто, 19, 19-20). У металном еквиваленту износ је једнак неколиким метричким центама сребра. А ни те књиге нису данашње књиге.

Ако имамо у виду колико је материјал био скуп и да су ручно преписиване, биле су заиста скупоцене. Тако да данас немамо ни са чим да упоредимо одлучност Ефешана без преседана да се растану од носилаца греховних информација. Долази нови живот и умиру стари појмови, а заједно с њима умире и уобичајена зарада. Наравно, то се не свиђа свима.

***
„А у оно време подиже се не мала буна пута ради Господњег, јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао, он скупи ове и других оваквих ствари мајсторе, и рече: Људи! Ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: То нису богови што се рукама човечијим граде.“ (Исто, 19, 23-26).

Наведени одломак говори о томе да ће непријатељи проповеди увек бити они чија добит зависи од обичаја супротних Јеванђељу. Међу њима такође може бити људи који примају веру и мењају живот. Међутим, већина ће се ипак држати уврежених обичаја. Власници кладионица и казина, трговци дрогом или белим робљем овде ће бити опаснији од сваког трговца идолима. Ево где се не крије старо паганство, већ прави сатанизам. И ако им се човек озбиљно нађе на путу, брзо ће наћи једноставна и ефикасна средства да остану са својом добити и да се избаве од реформатора које нису тражили.

Очигледно, мењајући у корену представе људи о животу, апостоли су болно рањавали и душе и новчанике многих. Они, апостоли, заиста су морали бити попут оваца међу вуковима. Није чудо што у наше време у ситуацији масовне греховне раслабљености и слабовоље тако лоше тече борба против индустрије греха, или се чак уопште ни не одвија.

***

Апостоли су као зеницу ока морали чувати своју духовну слободу. И овој слободи није претио затвор. Управо у затворе су ишли и често су их Анђели ослобађали из тамница. Да изгубе слободу могли су их натерати поклони, мито, навикнутост на почасти, улизивање од стране угледних људи и сл. Зато је Павле, опраштајући се од ефеских презвитера, говорио: „Сребра, или злата, или руха ни у једног не заисках. Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје.“ (Исто, 20, 33-34).

Апостоли су имали права да узимају од Цркве све што им се понуди и да то употребе на заједничку и своју корист. Али, нису имали права да желе и моле, а још мање да захтевају од заједнице било шта материјално за себе. Ако неко да – хвала Богу! Ако не – опет хвала Богу! И у истом духу о томе говори „Учење дванаесторице апостола“: „Ако (апостол или пророк) затражи новац, он је лажни пророк“ (Глава 11).

***
Може се продати или купити оно што се производи, прави, израђује. А оно што је добијено као поклон и нема новчани еквивалент не треба да се продаје. Свећа је роба, она има и своју цену. А молитва је дах Духа. Она нема цену. Истицање ценовника за молитву је грех против Духа Који рађа молитву. И као што је Јудино безумље родило нагодбу: „Ја вама – Господа, а ви мени – сребро“, тако и бесрамништво лажних пророка покушава да купи Духа за новац. Тако Симон (бивши чаробњак) „кад виде да се даје Дух Свети кад апостоли метну руке, донесе им новце говорећи: Дајте и мени ову власт да кад метнем руке на кога прими Духа Светог“ (Исто, 8, 19). Тако је настао термин „симонија“, односно купопродаја нечега што је изнад сваке цене.

И „Петар му рече: Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божји може добити за новце. Нема теби дела ни исета у овој речи; јер срце твоје није право пред Богом.“ (Исто, 8, 21-22).

Али, као што се обешени Јуда љуља изнад света бацајући сенку на земљу, тако и Симон стално иде и иде поред Цркве кроз читаву историју и нуди новчиће како би добио Утешитеља.

***
Новачани односи су срж живота палог човека. Кад постоје највише вредности новац заузима своје важно, али не апсолутно место. А ако највише равни постојања нема, новац жели да обуче раскошну одећу с натписом „Светиња над светињама“ и претвара се у идола, у златно теле или у сребрну незаситу алу. Очигледно су апостоли мењајући и ширећи свуда миомирис познања Бога мењали све труло устројство, не искључујући ни новчану страну питања. Они нису писали нове законе, већ су мењали сам однос људи према себи, према животу и према свему што им је под руком.

Ми смо у овом питању отишли далеко од радосне, прбовитне новине. Негде смо једноставно капитулирали. И то не сад, већ одавно. Ми – то значи сви хришћани. Дух свакодневног материјализма нас је учинио земљанима и окорелима. У сву робу заједно с додатном вредношћу, уткана је лажна мисао о свемоћи економије и вечном напретку робне производње. А овај напредак уопште није вечан и економија није свемоћна. За то сазнајемо кад Дух дише и приморава трулеж да изгори, а старудију да се распадне.