Прочитај ми чланак
Ево већ се завршава, љубљени, прва седмица. Завршава се и пост оних који се припремају да се причесте Св. Христовим Тајнама на Божанственој Литургији – или сутра или прекосутра, у недељу. А сада, они који завршавају пост, треба да исповеде своје грехе да би се над њима савршило Тајинство покајања, које обично код нас претходи Тајинству св. Причешћа. Треба приметити да у старо, добро време код нас, у Мајчици Русији, нису тако постили пред причешће1, као сада.
Прво, нормалним, уобичајеним поретком, уопште се није сматрало то да човек пости једанпут годишње, како то раде у наше дане. Сматрало се уобичајеним то да се пости сваки пост: Велики пост, Петровски, Успенски и Божићни, при чему су у дугим постовима многи постили за причешће двапут а неки и више; многи, усрдни, постили су још, мимо постова, пред дванаест великих празника, пред престоне празнике својих храмова, својих парохија, пред свој имендан (Дан анђела код Руса – прим. прев), рођендан и.т.д.
А да се причешћују једном годишње дозвољавало се (у виду изузетка) само онима који због услова свог живота или због неких нарочито важних разлога нису то могли да раде чешће од једном годишње. Али тако је било раније, у нашој руској старини. Већ последњих десетлећа, на жалост, тај благочестиви поредак је почео да се мења: то што је било изузетак, постало је некаква норма – већина је сматрала потпуно довољним да се спрема за Причешће само једном годишње, у време Великог поста.
Наравно, у нашим поремећеним условима живота, у неком смислу, и то је добро јер се многи данас не припремају за Причешће по неколико година, наводећи као своје оправдање разне изговоре: некада их неки нарочите ствари ометају, па им неке сметње у животу не дају… Против свих тих изговора св. Теофан Затворник је у своје време рекао: “када би ти зажелео како треба, све твоје сметње би отишле у страну“ или, како је он говорио – “лупнуо би ногом и рекао “нека буде тако“ и сва искушења, све препреке које ти сметају би нестале са твога пута“.
Али, ево, човек је одпостио, спрема се да приступи исповести, спрема се да стане пред Крст и Јеванђеље. Није без разлога да онај који се исповеда има пред собом на налоњу животворни Крст и св. Јеванђеље. Јеванђеље – књига закона Божијег, закона Господњег. Она грешнику који се каје, напомиње да он постојано нарушава тај закон и да је због тога и дошао на исповест, да би се покајао због нарушавања тог Божијег закона, против кога се сви преступи јарко и одређено наводе у тој истој књизи.
А животворни Крст напомиње нам о тој крвавој цени по којој је Господ спасао наше човечанство. Да није било крсне жртве Христове, никакво наше покајање не би скинуло са нас кривицу за грех: крив си – одговарај, грешио си – прими казну за грех. Али Господ је нас грешне по милосрђу Своме тако заволео, да је самог Себе принео на жртву за наше грехе. Он је узео на себе људске грехе, приковао их на Крст, како се каже у црквеним молитвама, и том жртвом омогућио спасење целом човечанству. И не ради наших покајних молитава, већ ради крсног подвига Сина Свог Јединородног, Бог Отац прима наше покајање и ми се очишћујемо од наших грехова – после чега се већ припремамо да примимо Св. Дарове.
На исповести се, пре свега, као огња чувај да било шта сакријеш. Боље је уопште не ићи на исповест, него утајити нешто, јер не само да нећеш добити опроштај ни једног греха, већ напротив, додаћеш још један, најтежи и најстрашнији грех. Онај ко скрива грехе на исповести, не само да обмањује свог оца, већ и лаже Духа Светог – хули на благодат Господњу, коју добија онај ко се искрено исповедио. Страшан је удео таквог човека. Најблаженији митрополит Антоније у својим делима одређено је указивао на то да они који на исповести прећуткују своје грехе, свој живот обично завршавају Јудином смрћу – самоубиством.
Ако онај који се исповеда нешто скрива или се труди да на исповести обмане свог духовног оца – он онда неће добити опроштај грехова. Твој духовни отац, влашћу даном му од Бога, даје опроштај грехова. Светитељ Теофан Затворник говори: “смирени пастир Цркве даје теби отпуштање грехова не својом влашћу већ то ради истом оном влашћу која је у Самом Господу Исусу Христу.“
Чијом влашћу делује пастир Цркве, говори и Сам Господ, Који му је дао ту власт. Господ је рекао апостолима, а кроз њих и пастирима Цркве: “Што год свежете на земљи, то ће бити свезано на небу и што разрешите на земљи, то ће бити разрешено на небесима“. Ето какву изузетну, страшну власт има и какву одговорност носи смирени пастир Цркве; такву власт нема ниједан земаљски владар, ниједан земаљски властелин.
То је власт Самог нашег Спаситеља и Началника нашег спасења коју имају пастири Цркве. Али у том случају, ако ти намислиш да слажеш на исповести или да нешто утајиш – онда речи пастира могу да се разиђу са речима Самог Спаситеља јер пастир не зна да си ти слагао и рекао ти је: “опраштам и разрешавам“, али Господ ти није опростио и није те разрешио јер Он зна да си ти слагао на исповести!
А ако ти на исповести ништа ниси сакрио и отворено си признао све, онда памти да није само у томе ствар. Јеси ли принео Крсту и Јеванђељу покајничку скрушеност за своје грехе? То нама често недостаје а то је тако неопходно! Ја, грешни служитељ Цркве, више пута сам, примајући исповест оних који се кају, видео како су они оплакивали своје грехе – пред аналојем је под буквално био заливен њиховим сузама. Ето, како људи умеју да се кају!
А ето, често на исповест долази човек са успаваном савешћу, чија се душа није пробудила; каже по навици неколико речи и оде неисцељен… Владика Антоније је тим поводом говорио: “ако човек долази на исповест са таквом успаваном душом, без осећаја покајања и туге због својих грехова, то стање његове душе може се показати теже и опасније него код највећег грешника који је тешко сагрешио али се мучи и сакрушава због својих грехова“.
Зато приступај исповести са скрушеношћу, са свешћу о својој кривици, са скрушеношћу због тога што си много нагрешио; памти како те је Господ Својим промислом, Својом благошћу, Својом владајућом Десницом заустављао, одводио од греха а ти си Његову Десницу склањао, ниси слушао Његов закон, ниси обраћао пажњу на Његова упозорења и упорно си грешио и грешио…
А ако у теби нема таквог покајног сазнања и туге – онда принеси Господу макар печално сазнање о тој својој непокајаности. Кај се Богу због тога. Знао си да грешиш а да се кајеш не умеш – ето, бар то скрушено исповеди и Господ ни то смирено покајање неће одбацити и даће ти благодат Своју.
Свети Оци нам говоре да они који се истинито кају, приносећи покајање, исповедају све и при том дају Господу обећање да ће исправити свој живот. Ето ми смо грешници, имамо неизбројну количину грехова, али за то се и даје човеку време припреме за Причешће, за то Црква и призива њега ка усиљеној молитви и посту, да би он, усредсредивши се, појмио своју душу и, угледавши га, схватио свој главни грех, своју главну слабост – јер њу свако има.
За време те припреме потребно је себи дати одговор на то шта највише обремењује и поробљава твоју душу, да би, ако те буде питао духовни отац – у чему највише грешиш, могао одмах да му даш одговор.
Притом, никада не треба сумњати да, ма какви били наши греси, ма како тешко да смо сагрешили – ако се искрено и скрушено кајемо – онда Господ, Који је рекао “оног који ми дође нећу изагнати ван“, ни нас неће изагнати и даће нам милост и опроштај. Амин.
(православнаја породица, Блаж. Филарет Исповедник)
