Прочитај ми чланак"Новости" у светињи код Голупца, задужбини Милоша Обилића, где свакодневно лек траже верници из земље, али и света. Мирјана М. из Криваче проходала у шестој години, Милану Н. из Војилова нестао бол у леђима.
Ђердапски Острог! Вековима је ово друго име за манастир Тумане код Голупца, светињу у коју стотине намерника дневно ходочасти тражећи лек и спас. У редовима, стрпљиво, с вером чекају да се над моштима два туманска свеца – Зосима и Јакова, помоле за излечење, утеху, решење недаћа…
У манастирском летопису записани су многи случајеви чудесних исцељења. Монаси их бележе и данас. Уз имена оних који су о чудесним исцељењима сведочили, исписане су адресе и бројеви телефона. После молитви пред моштима светитеља Мирјана М. из Криваче, у мају 2017, проходала је тек у шестој години, Иван и Младица С. из Вуковића после осам година брака добили су сина Марка у фебруару ове године, „медицински отписану због метастаза карцинома Бранку С. из Великог Градишта, Свети Зосим вратио је у живот 19. маја 2017.“, Милан Н. из Војилова се, у новембру 2016, ослободио вишегодишњег бола у леђима…
– Народ нам са многих страна долази – каже игуман Димитрије. – Неки дођу и туристички да обиђу ово свето место, али много је више оних који у Туману траже лека за своје болести и избављење од невоља. Сви примају утеху и благослов светитеља и из Тумана одлазе као нови људи, исцељени од карцинома, леукемије, бездетности, душевних немира… А наши светитељи Зосим и Јаков услишују молитве, дарују мир, благослов и утеху свима који им се усрдно моле.
Велика је одговорност, како прича игуман, монашког братства које свакодневно прима стотине намерника, а недељом и о празницима има их и више од хиљаду. Долазе, вели, из свих крајева Србије и иностранства. Минуле седмице, манастир је посетило педесетак верника из Словачке са михалско-кошичким владиком Георгијем.
Најбоље „доказе“ речи игумана Димитрија видимо у манастирској порти. Радни је дан, а врви од људи. Мирно, полако улазе у цркву, а потом стрпљиво чекају да се помоле пред моштима светитеља и чудотворном иконом Пресвете Богородице Курскаје, коју су руски монаси у манастир са собом донели 1936. године.
– Дошла сам са сином Павлом – тихо нам говори Александра из Ковина. – Много смо чули о Божјим чудима у манастиру Тумане. И решили смо да дођемо, да се помолимо, да нас тумански свеци благослове.
Иза њих, у реду, Снежана и Сандра из Суботице. Није им, кажу, било тешко да са севера дођу на исток Србије, у Голубац па још девет километара до манастира у подножју голубачких планина.
– Пријатељица Љиљана, такође из Суботице, причала ми је о овој светињи – полако нам прича Снежана. – Од ње сам сазнала да се овде дешавају чуда, да су се многи болесни излечили пошто су целивали мошти Светог Зосима. И ми смо дошле да га молимо за лек. Да мојој ћерки Сандри подари излечење и опоравак…
Не кријући сузе, али достојанствено, Снежана каже:
– Преноћи ћемо у манастирској цркви код моштију светитеља Зосима и Јакова, па ћемо ујутру на литургију. Верујем да ће услишити наше молитве…
После молитве у манастиру, мостићем преко Туманске реке, верници одлазе и до испоснице у којој је у 14. веку монашко-подвижнички живот водио Свети Зосим. Умију се на извору који, кажу, лечи очне болести, а потом улазе у лепо уређену испосницу, да своје молитве још једном упуте Богу и туманском светитељу.
– Дошли смо из Граца – каже Драгица Николић, која је са супругом Витомиром и ћерком Марицом у посети светињи. – Иако смо родом из Кладова, овде смо први пут дошли минулог пролећа, и од тада долазимо већ пети пут. Срећом, нико нам није болестан, али ово је велика светиња, а Богу се ваља молити и кад је све добро. Да тако и остане…
НАРОД ГА ЧУВА
И у најтежим данима турског ропства, манастир је био жив као место на које је народ долазио тражећи лека и помоћи – прича наш домаћин. – Страдао је са својим народом у Кочиној крајини, Првом и Другом српском устанку. Али увек је, захваљујући вредном народу, васкрсавао из рушевина. Нас седморица монаха овде смо дошли пре три године. Од тада смо са верницима непрекидно радили на томе да га уредимо, како би хиљаде верника могле да дођу. Уредили смо порту и капију, манастирско имање са вртом и пластеником, од старе запуштене воденице направили гостопримницу, уредили мали зоолошки врт… Због све те градње имамо и неспоразуме са локалном власти, али верујемо да ћемо наћи заједничко решење.
ЗИДАО СВЕТИЊУ У ЗНАК ПОКАЈАЊА
Манастир Тумане основан је у 14. веку, као задужбина косовског јунака Милоша Обилића јер се верује да је његов гроб у темељима старе цркве.
– Ловећи у густим шумама голубачких планина, Милош нехотице рањава светог пустињака Зосима. У жељи да му извида ране, понео га је као своме двору. На месту где се данас налази црква, славни витез чу последње речи пустињака: „Ту ме мани и пусти ме да умрем“. У знак покајања за ненамерно убиство, Обилић је почео да зида цркву. Кад су радови стигли до куполе, примио је писмо од кнеза Лазара са позивом за бој на Косову. По славној кнежевој и Милошевој јуначкој смрти, побожан народ је завршио манастир и дао му име Тумане – прича нам игуман Димитрије.
