Прочитај ми чланак

ПРАВОСЛАВНЕ ВЕСТИ: Чудотворна исцељења у манастиру Тумане

0

"Новости" у светињи код Голупца, задужбини Милоша Обилића, где свакодневно лек траже верници из земље, али и света. Мирјана М. из Криваче проходала у шестој години, Милану Н. из Војилова нестао бол у леђима.

Ђердапски Острог! Вековима је ово друго име за манастир Тумане код Голупца, светињу у коју стотине намерника дневно ходочасти тражећи лек и спас. У редовима, стрпљиво, с вером чекају да се над моштима два туманска свеца – Зосима и Јакова, помоле за излечење, утеху, решење недаћа…

У манастирском летопису записани су многи случајеви чудесних исцељења. Монаси их бележе и данас. Уз имена оних који су о чудесним исцељењима сведочили, исписане су адресе и бројеви телефона. После молитви пред моштима светитеља Мирјана М. из Криваче, у мају 2017, проходала је тек у шестој години, Иван и Младица С. из Вуковића после осам година брака добили су сина Марка у фебруару ове године, „медицински отписану због метастаза карцинома Бранку С. из Великог Градишта, Свети Зосим вратио је у живот 19. маја 2017.“, Милан Н. из Војилова се, у новембру 2016, ослободио вишегодишњег бола у леђима…

– Народ нам са многих страна долази – каже игуман Димитрије. – Неки дођу и туристички да обиђу ово свето место, али много је више оних који у Туману траже лека за своје болести и избављење од невоља. Сви примају утеху и благослов светитеља и из Тумана одлазе као нови људи, исцељени од карцинома, леукемије, бездетности, душевних немира… А наши светитељи Зосим и Јаков услишују молитве, дарују мир, благослов и утеху свима који им се усрдно моле.

Велика је одговорност, како прича игуман, монашког братства које свакодневно прима стотине намерника, а недељом и о празницима има их и више од хиљаду. Долазе, вели, из свих крајева Србије и иностранства. Минуле седмице, манастир је посетило педесетак верника из Словачке са михалско-кошичким владиком Георгијем.

Најбоље „доказе“ речи игумана Димитрија видимо у манастирској порти. Радни је дан, а врви од људи. Мирно, полако улазе у цркву, а потом стрпљиво чекају да се помоле пред моштима светитеља и чудотворном иконом Пресвете Богородице Курскаје, коју су руски монаси у манастир са собом донели 1936. године.

– Дошла сам са сином Павлом – тихо нам говори Александра из Ковина. – Много смо чули о Божјим чудима у манастиру Тумане. И решили смо да дођемо, да се помолимо, да нас тумански свеци благослове.

Иза њих, у реду, Снежана и Сандра из Суботице. Није им, кажу, било тешко да са севера дођу на исток Србије, у Голубац па још девет километара до манастира у подножју голубачких планина.

– Пријатељица Љиљана, такође из Суботице, причала ми је о овој светињи – полако нам прича Снежана. – Од ње сам сазнала да се овде дешавају чуда, да су се многи болесни излечили пошто су целивали мошти Светог Зосима. И ми смо дошле да га молимо за лек. Да мојој ћерки Сандри подари излечење и опоравак…

Не кријући сузе, али достојанствено, Снежана каже:

– Преноћи ћемо у манастирској цркви код моштију светитеља Зосима и Јакова, па ћемо ујутру на литургију. Верујем да ће услишити наше молитве…

После молитве у манастиру, мостићем преко Туманске реке, верници одлазе и до испоснице у којој је у 14. веку монашко-подвижнички живот водио Свети Зосим. Умију се на извору који, кажу, лечи очне болести, а потом улазе у лепо уређену испосницу, да своје молитве још једном упуте Богу и туманском светитељу.

– Дошли смо из Граца – каже Драгица Николић, која је са супругом Витомиром и ћерком Марицом у посети светињи. – Иако смо родом из Кладова, овде смо први пут дошли минулог пролећа, и од тада долазимо већ пети пут. Срећом, нико нам није болестан, али ово је велика светиња, а Богу се ваља молити и кад је све добро. Да тако и остане…

НАРОД ГА ЧУВА

И у најтежим данима турског ропства, манастир је био жив као место на које је народ долазио тражећи лека и помоћи – прича наш домаћин. – Страдао је са својим народом у Кочиној крајини, Првом и Другом српском устанку. Али увек је, захваљујући вредном народу, васкрсавао из рушевина. Нас седморица монаха овде смо дошли пре три године. Од тада смо са верницима непрекидно радили на томе да га уредимо, како би хиљаде верника могле да дођу. Уредили смо порту и капију, манастирско имање са вртом и пластеником, од старе запуштене воденице направили гостопримницу, уредили мали зоолошки врт… Због све те градње имамо и неспоразуме са локалном власти, али верујемо да ћемо наћи заједничко решење.

ЗИДАО СВЕТИЊУ У ЗНАК ПОКАЈАЊА

Манастир Тумане основан је у 14. веку, као задужбина косовског јунака Милоша Обилића јер се верује да је његов гроб у темељима старе цркве.

– Ловећи у густим шумама голубачких планина, Милош нехотице рањава светог пустињака Зосима. У жељи да му извида ране, понео га је као своме двору. На месту где се данас налази црква, славни витез чу последње речи пустињака: „Ту ме мани и пусти ме да умрем“. У знак покајања за ненамерно убиство, Обилић је почео да зида цркву. Кад су радови стигли до куполе, примио је писмо од кнеза Лазара са позивом за бој на Косову. По славној кнежевој и Милошевој јуначкој смрти, побожан народ је завршио манастир и дао му име Тумане – прича нам игуман Димитрије.

1 комент на “ПРАВОСЛАВНЕ ВЕСТИ: Чудотворна исцељења у манастиру Тумане

  1. ПАТРИОТА каже:

    -Наши дани брзо пролазе и крај се приближава (свети Јефрем Сиријац).

    -Као што је хлеб неопходнији од сваке друге хране, тако је и мисао о смрти
    потребнија од сваког другог делања (свети авва Доротеј и Јован
    Лествичник).

    -Човек се рађа као смртан и мудрост (философија) се састоји у томе, да
    се боји грехова, а не смрти, сна и успења нашег (свети Јован Златоуст).

    -Једеш укусну храну, али имај на уму да ће тело постати плен црва.
    Спаваш на удобном кревету, али сећај се и тврдих дасака у гробу (старац
    Варнава Гетсиманијски).

    -Сваки дан очекуј свој исход и спремај се за тај пут; јер страшна
    заповест ће доћи у тренутку када не будеш очекивао; и тешко ономе ко не
    буде спреман! Чудесна је скрушеност срца – она лечи људске душе (свети
    Јефрем Сиријац).

    -Све пролази, све ишчезава, и ништа нам у онај час неће донети користи,
    осим добрих дела, која имамо овде (свети Јефрем Сиријац).

    -Из семена се не рађа само плод, него претходно влат, стабло, клас, цвет
    и на крају плод који жели земљорадник. Тако и промене које се човеку
    догађају у овом животу служе као припрема за блажени живот после смрти,
    на који треба гледати са радошћу (свети Григорије Ниски).

    -Дакле, док имамо времена, потрудимо се да се покајањем очистимо од
    страсти и да напорима око самоумртвљивања и чињења добра уместо њих у
    срцу засадимо врлине, које ће нас по исходу нашем заступати, и заједно
    са Анђелима Божијим стаће пред нашег Владику и Господа, привлачећи нам
    Његову благонаклоност (свети Јефрем Сиријац).

    -Крај овог живота неправедно се назива смрћу; боље је да се назива –
    избављењем од смрти, удаљавањем из области труљења, ослобађањем из
    ропства, престанком немира, пресецањем борбе, предахом од напора,

    избегавањем срамоте, краће – прекидом свих зала (свети Максим Исповедник).

    -Ево – скончао је; нема га више; одживео је свој век и сад лежи
    непокретан, без даха, без гласа. Шта је човек? Сан и сенка (свети Јефрем
    Сиријац).

    -Свакоме ко је почео да живи по Богу, користан је страх од мука и бол
    срца који се из тога рађа. Ко без таквог бола и без таквих уза страха
    мисли да постави почетак (доброг живота), тај не само да темељ својих
    дела поставља на песку, него машта да на ваздуху подигне дом без темеља,
    што је свакако немогуће (свети Симеон Нови Богослов).

    -Вера у Христа, истинитог Бога, рађа жељу за вечним добрима и страх од
    мука; жеља за овим добрима и страх од мука доводе до строгог испуњавања
    заповести, док строго испуњавање заповести учи људе дубокој свести о
    сопственој немоћи; а ова свест о нашој истинској немоћи рађа сећање на
    смрт (свети Симеон Нови Богослов).

    -Нека сећање на смрт одлази на починак и устаје са тобом, а уједно и
    молитва Исусова; јер ништа не може да ти пружи тако силну заштиту током
    сна, као ова дела (свети Јован Лествичник).

    -Ми смо у овом животу странци и дошљаци; али не знамо када ћемо бити
    узети одавде. Многи који су се ујутро пробудили, нису дочекали вече;
    други, који су увече уснули, нису дочекали јутро (свети Јефрем Сиријац).

    -Непрестано очекуј смрт, раздвајање и излазак пред Суд Господњи. А пошто онај ко се
    мудро стара о спасењу увек има припремљену своју светиљку – свакога
    часа мотри у сузама и молитвама (свети Јефрем Сиријац).

    -Немој да мислиш брате, да ћеш још много година проживети на земљи и не
    буде лењ, попуштајући греховним помислима и делима. Заповест Господња
    доћи ће изненада и затећи ће грешника без довољно времена за покајање и
    добијање опроштаја. И шта ћеш рећи, брате, смрти у час разлучења?!
    (свети Јефрем Сиријац).

    – Ко размишља о близини смрти, тај лако кроти страсти. А ко се нада да ће дуго живети, уплиће се у многе грехове (авва Исаија).

    -Смрт се не може избећи, не постоји начин. Знајући то, паметни људи смрт
    дочекују без уздисања, страха и плача, имајући на уму да је она, с
    једне стране, неизбежна, а са друге, да избавља од зала којима смо
    подвргнути током живота (свети Антоније Велики).
    – Постоји један сигуран, неминован сусрет: сусрет са смрћу (свети Филарет, митрополит Московски).
    -Сећање на смрт, то је свакодневно умирање. Страх од смрти потиче од
    Адамовог преступа, док је нелагодност показатељ грехова неочишћених
    покајањем (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).

    -Све земаљске радости насладе су ништавне и сујетне; и овдашњи углед је
    ништаван по исходу душе у загробни живот и њеној осуди на вечне муке
    (свети Кирил, архиепископ Александријски).

    – Одавно већ раст оно дрвеће од кога ће бити начињен и наш сандук.

    -Када душа изађе из тела, она остаје сама са својим страстима које је
    муче и трзају, и не може да се сети Бога. Оптужбе савести и сећања на
    учињено муче је у тами. Јер душе се, како веле оци, сећају свега што је
    овде било: и речи, и дела, и помисли, и ништа од тога оне тада не могу
    да забораве (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).

    – Увек се сећај исхода из тела и не заборављај на вечну осуду (свети Антоније Велики).

    -Од Бога се шаље мисао о исходу душе – ако је човек не угаси него је
    претвара у безмолвије, она ће довести до дубоког сазерцања (свети Исак
    Сиријац).

    -Ми смо заборавили на борбу са ђаволом, неугасиви огањ пакла, најцрњу
    таму, црва који не спава, плач и шкргут зуба, вечну срамоту пред
    створењима која су виша и нижа од нас (авва Исаија).

    – Не треба се плашити смрти, јер она је бесмртност (свети Антоније Велики).

    – Раздвајање душе од тела сматрај за ослобођење од сваког зла (Древни монашки устави).

    -После гроба све је исто – исти прах – исто место за слуге и цареве.
    Сваки дан умири да би живео. Смртни живот посвети небеском животу (свети
    Григорије Богослов).

    – Као разуман човек, унапред води рачуна о будућем; као смртан, пази на садашње (свети Јефрем Сиријац).

    – Сећање на смрт треба са нама да леже и устаје.

    – Нека нас не плаши немоћ тела и дуготрајност напора, јер нећемо вечно живети овде (Древни монашки устави).

    – Стално имај сећање на смрт, јер оно је узрочник смирења (свети Симеон Нови Богослов).

    – Ништа није тако поуздано као смрт; али и ништа није тако скривено од човека, као време њеног појављивања.

    -Смрт невидљиво ходи за човеком. Стигне га тамо, где се уопште није
    надао; задеси га онда, кад је није очекивао; и то на начин који није
    могао ни да замисли (свети Игњатије Брјанчанинов).

    – Ако љубиш покајање, љуби и безмолвије и ишчекивање смрти (свети Исак Сиријац).

    – Смрт је налик лопову и грабљивцу: кад и не помишљаш, тад она најпре дође и прикраде ти се (свети Димитрије Ростовски).

    -Када се пробудимо, сасвим је несигурно – хоћемо ли дочекати вече? Опет,
    када желимо да тело умиримо сном, једнако је непоуздано – хоћемо ли
    угледати светлост наступајућег дана? (свети Василије Велики).

    – Неко увече легне у кревет да спава, а ујутро га положе на одар за покојника (свети Тихон Задонски).

    – Бог је време нашег упокојења учинио непознатим управо зато, да бисмо показали своју бригу и обазривост (свети Јован Златоуст).

    -У каквој би побожности и светости провео данашњи дан, кад би знао да
    ћеш данас умрети! Тако проводи читав свој живот, јер не знаш хоћеш ли
    доживети сутрашњи дан и можеш да умреш свакога трена.

    – Сваки дан живи тако, као да сваког дана треба да умреш.

    – Ако човек може да умре свакога трена, онда свакога трена треба да буде и спреман за смрт.

    – Увек буди онакав, какав би желео да будеш у тренутку упокојења (свети Игњатије Брјанчанинов).

    – Смрт нам није обећала да ће сачекати док се не припремимо да је дочекамо (свети Филарет митрополит Московски).

    – Увек очекуј смрт, али се не плаши: и једно и друго су обележја истинске мудрости (свети Нил Синајски).

    – Ми се смрти бојимо зато што живимо немарно и немамо чисту савест (свети Јован Златоуст).

    -Страх од смрти оптерећује човека кога осуђује сопствена савест. А ко у
    себи има добро сведочанство, тај једнако жели смрт, као и живот (свети
    Исак Сиријац).

    -Смрт ти неће бити тако страшна, када је будеш очекивао сваки дан и
    сваки сат, као што није страшан непријатељ чији напад стално очекујемо
    (свети Тихон Задонски).

    -Најбоље средство против страха од смрти је – стално мислити на њу,
    стално је очекивати. Она опасност коју предвидимо дуго пре но што нас
    задеси, не плаши нас и не узнемирава тако као неочекивана.

    -Не бој се смрти, него се припремај за њу, водећи свет живот: ако будеш
    спреман за смрт, нећеш се плашити; ако свим срцем заволиш Господа, сам
    ћеш је унапред пожелети (свети Димитрије Ростовски).

    – Не бој се смрти, јер Бог ти је све припремио да би био изнад ње (свети Исак Сиријац).

    -Ми не треба да се ужасавамо при помисли на смрт, него да се радујемо и
    благодаримо Богу, јер кроз смрт поставља границу нашим мукама и
    страдањима, нераздвојно сједињеним са греховним стањем наше природе.

    – Родио си се да би умро, умиреш да би живео.

    – Љуби смрт као пријатеља који те води ка Богу.

    – Људи желе да живе дуго: а ти хришћанине жели да блажено умреш! (свети Тихон Задонски).

    – Живи свето, да би умро свето.

    – Не наслађуј се светским насладама: јер ћеш умрети несрећном смрћу (свети Антоније Велики).

    – Смрт није зло; али зло је рђава смрт (свети Јован Златоуст).

    – Наг си дошао на свет: о, када би из живота изашао обнажен од грехова (свети Василије Велики).

    – Не дај Боже да у гресима одемо тамо где их више не можемо скинути са себе!

    – Сећај се часа твога упокојења – и нећеш сагрешити пред Богом (авва Исихије).

    – Мисли да ћеш умрети данас или сутра: тада ће из твога срца да ишчезне свака сујета (свети Игњатије Брјанчанинов).

    -Чешће и пажљивије размишљај о смрти, па никада нећеш пожелети ни част,
    ни славу, ни богатство, нити икаква дуга преимућства и насладе света.

Коментари су затворени.