Прочитај ми чланакСведоци смо свакодневног урушавања система вредности друштва, морала, доброте, поузданости, вере и наравно – правде.
Правда и истина често бивају замењене неким другим постулатима заснованим на интересима разних (не)сумњивих групација.
За спровођење правде и истине потребна је, изнад свега, храброст, као и одлучност, затим хуманост, будност, проницљивост, достојност. Колико нам је таквих у правосуђу? Ко доноси одлуке у име свих нас, са несумњивим утицајем на наше животе? Да ли су то људи од интегритета, да ли им верујемо, и да ли њихове одлуке несумњиво прихватамо за своје?
Заклетва судије гласи: „Заклињем се својом чашћу да ћу своју дужност вршити верно Уставу и закону, по најбољем знању и умећу, и служити само истини и правди.“
Па ипак, питам се да ли су они моралне громаде, у смислу заклетве коју су положили?
Да ли имате осећај стварне вредности и тежине у садржини тих писања званих „судске одлуке“ или код вас изазивају неки други осећај – преваре, неправде, промашености, лицемерја, можда корупције!?!
И коначно, да ли је заклетва одраз њихове моралности и честитости, јер, ако јесте, а део њих и даље носи тај крст, онда је несумњиво да морају устати у одбрану истине, слободе и правде, без обзира на негативне последице које свакако неће изостати, а које их управо брусе и исцељују у исто време. Јер, истина се пише великим словима, ту нема места калкулацијама, рачуницама или недоумицама.
Сваки труд је вредан циља, и свака победа има смисла, па тако и сваки судија као делилац правде мора имати свој идеал усидрен у Уставу и закону.
Када народ увиди да је правда изостала „утврђеној истини“, не мири се са тим, већ ствари узима у своје руке, приводи правду истини по принципу „око за око, зуб за зуб“, као што је то било кроз историју вековима уназад, „у вијек и вјекова“.
