Празник није ништа друго до човекова глад и жеђ за вечношћу! Хришћанско, црквено искуство празника, често се назива „освећење времена”

Човекова потреба за слављењем одређених догађаја и личности присутна је у свим религијама. Она свој израз налази и у разним идеолошким системима. Потреба за апсолутизовањемразличитих аспеката стварности показује да је религиозност (у свом најопштијем облику) суштинска карактеристика људског бића. Сваки човек свесно или несвесно тежи да успостави однос према некоме или нечему што га превазилази.

Превладавање прозаичне и сиве свакодневнице
Савремена секуларистичка цивилизација, у којој су избледеле све класичне форме религијских светоназора, такође сведочи о човековој тежњи за превладавањем празничне и сиве свакодневнице, те за досезањем савршеног живота, који не подлеже ограничењима времена и простора. Многобројни секуларни култови су најбољи доказ религиозности ( у најширем смислу речи) људске природе, која често дивинизује најбаналније аспекте реалности.

Због тога се у многим секуларним празницима осећају и назиру бледи трагови људске чежње за савршеним, бесконачним животом, додуше у свом делимичном, окрњеном виду. Неиспуњеност ове егзистенцијалне чежње за Апсолутним и савршеним одјекује у најрзличитијим формама секуларних култова. Тај феномен представља резултат еманципације модерног друштва и отклон од религије која (поред уметности) једина представља целовиту функцију људског духа.

Ово нам говори да се празнично осећање живота или празнични доживљај света може посматрати не само као специфично религијски или, пак, друштвени феномен, већ као универзална и битна антрополошка црта која ни приликом испољавања у сфери профаног не губи на снази. Празник не представља толико психолошки или социјални колико егзистенцијални човеков излаз из баналне свакодневнице, тачније – покушај превладавања те свакодневнице нечим квалитетно другачијим.

Жеђ за вечним
Људи су током целокупне своје историје настојали да пронађу најадекватније форме култа којим би макар приближно и у назнакама успели да изразе своју жеђ за вечним, слободним од било какве условности овога палога света. Такав свет, чија су суштинска својства пролазност и пропадљивост, требало је преображавати узношењем у сферу сакралног, бесконачног.

Празник није ништа друго до човекова глад и жеђ за вечношћу! Хришћанско, црквено искуство празника, често се назива „освећење времена”. Можемо додати – и простора. Освећење материје, које се у Цркви збива, јесте, заправо, преображај времена и простора (као основних категорија постојања) у „Ново Небо и Нову Земљу”, тј. њихово узношење у стварност Будућег Века – Есхатона.

Према томе, празници у Цркви нису толико историјске успомене на минула времена колико есхатолошки догађаји – предокушаји будуће стварности Царства Небеског. То се најбоље види на примеру најзначајнијих хришћанских празника – Божића и Васкрса: Христово Васкрсење је истовремено и историјски и метаисторијски догађај, а исто тако и Божић – Бог се рађа у човеку, и човек се рађа у Богу – како каже Николај Берђајев. Недеља је као дан Васкрсења Христовог – икона незалазног „Осмог дана”, оприсутњивање Царства Божијег.

Освећење твари није, дакле, никакав магијски чин мењања супстанције материјалног света. Преображај се одвија управо усмеравањем и узношењем основних елемената свега створеног ка свом финалном назначењу и циљу. Црква већ сада и овде уводи човека, људе, целокупну природу, космос, у Вечност, Царство Божије, које и јесте коначно испуњење, сврха и циљ целокупне творевине. То је, дакле, изворни, хришћански смисао освећења простора и времена, и у овој тачки се најбоље уочава космичка природа Цркве.

Празник се у Цркви може једино литургијски прослављати. Литургија је крај, круна и испуњење свих боготражитељских ритуала, религијских обреда, светковина и, уопште, сваког култа у људској историји. У Личности Исуса Христа потпуно је укинута подвојеност (тачније провалија)између нестварног и стварног, вечног и пролазног.

И као што је хришћанству стран било какав дуализам између духа и материје, тако је и литургијском доживљају света туђе свако подвајање на свето и профано. Другим речима, све што је Бог створио – заслужује да наследи Вечност, и у том смислу Бог у својој Љубави види свет као једну непрестану космичку литургију.

Радост
Прва асоцијација на празник, увек је била – а свагда треба да буде – радост! У нашем, секуларизованом добу, међутим, празници (како нецрквени, тако и црквени) све више представљају повод и прилику за безпосличарење или, пак, за препуштање потрошачкој грозници и сличним страстима данашњице.

Да би се човек ослободио од ове лажнопразничне, идолопоклоничке острашћености, неопходно је празнику вратити његов изворни – хришћански смисао, а то значи свагда упознавати и изнова доживљавати тајну литургијско-пасхалне радости празника Цркве.

Светковина и преображај у којима сада делимично учествујемо (јер „гледамо само у икону”) јесу залог будућег празновања које неће имати краја и границе. То ће бити Вечни Празник, непрестано слављење целокупне природе и народа Божијег окупљеног око Богочовека Христа у недрима Свесвете Тројице.

Наставиће се…

 (МИСИОНАР, Србин инфо)

Ознаке: данашњица, литургија, нецрквени празници, освешћеност, празници, црква