Прочитај ми чланак
(Јања Гаћеша)
Да шаљемо децу у “војску Косова”, чији је корен терористичка ОВК? Јадна ли нам мајка!
Избори за окупаторски шиптарски парламент одржаће се 8. јуна. Гласање за оснивање такозваних Оружаних снага Косова и за укидање резервисаних места за мањине остаће у аманет новом парламенту.
О изборима на Косову и Метохији прича се од почетка године. То ће бити први окупаторски шиптарски парламентарни избори од проглашења такозване државе Косово на којима би требало да учествују Срби, са јавним позивом и благословом званичног Београда.
У условима какви тренутно јесу у Покрајини, реалност из угла Срба који у њој живе изгледа овако: представници Грађанске иницијативе Српска, која је однела победу на јесенас одржаним локалним изборима и коју подржава званични Београд, поручивали су властима у Приштини да ће бојкотовати изборе на Косову уколико се усвоје измене закона о укидању резервисаних места за мањине. Веровање у то да ће званичници у Бриселу дозволити да се измени поменути закон и оствари најављени бојкот избора листе Српска било је равно веровању у бајке. Бојкот би аутоматски значио да се не спроводи споразум из Брисела, а онима коју су га скројили много значи да у парламенту “државе Косово” виде Србе иза којих стоји власт у Београду. Искрено, већина Срба на Косову и Метохији је пожелела је да се та бајка оствари, али брзо су нас отрезнили. Сада нам се некако чини да смо обрали бостан. Зашто?
За очекивати је да ће Срби са Косова и Метохије учествовати на предстојећим изборима а гласаче ће у предизборној кампањи “замолити” званични Београд да изађу на изборе уз тихо подсећање ко им даје плату. Пошто нам се плата даје јер је, живећи у гетима без слободе, ипак не зарађујемо, већина Срба ће да гласа. Нажалост, има оних који мисле да се плата може укинути само зато што ниси гласао. Тако ћемо у парламенту “државе Косово” имати Србе које подржава држава Србија.
ЉУДИ МОЈИ, ЗАР С ЊИМА?
Србе, који су до сада учествовали у раду окупаторске шиптарске скупштине, познатије као “Тачијеви Срби“, званични Београд није јавно подржавао, и већина Срба на Косову и Метохији за њих нема ни једну лепу реч. Не само зато што су мимо јавног благослова своје државе изашли на прошле изборе већ што годинама путују по свету и хвале “државу Косово”. Да у то истински верују, било би донекле и разумљиво, али они су то радили само због пара, и зато их се грозимо. У хвалоспеву такозваном незвисном Косову предњачио је Слободан Петровић, досадашњи потпредседник „косовске владе“ и председник Самосталне либералне странке. Ових дана се он нуди – мислим да је то одговарајућа реч – листи Српска да заједно иду на изборе.
Па зар са њима? Јесте да и једни и други сада раде исту ствар, али, људи моји, зар с њима? Још трубе како је то за наше добро.
Даље, за очекивати је и да нови парламент поново покрене скупштинску процедуру о оснивању “Оружаних снага Косова” и измени закона о општим изборима, који обухвата већ поменуто укидање резервисаних места за мањине, али и одузимање права гласа свима који немају косовска документа, значи расељеним Србима.
Председник Томислав Николић крајем априла рече да се мора разговарати о новим околностима, попут формирања такозваних одбрамбених снага Косова. “Ако ће се већ формирати некакве оружане снаге, српски народ мора добити реципрочно учешће, као што је учињено и са полицијом”, рекао је Николић.
Да шаљемо децу у “војску Косова”, чији је корен и главна жила терористичка “Ослободилачка војска Косова”? Ако то прође у парламенту, у чијим клупама ће седети и српски посланици које подржава званични Београд, јадна ли нам мајка за век векова. Исто важи и за измене закона о општим изборима. Све и да српски посланици бојкотују рад скупштине када се спорни закони буду усвајали, остаће забележено да су донесени у парламенту чији сазив чине и српски посланици.
Са друге стране, и да се поменути закони више никад не помену, сама чињеница да све што српски посланици буду урадили учествујући у раду тог парламента биће у оквиру такозваног косовског уставног оквира – кроз папире – који су, сложићете се, валиднији од изговорених парола о непризнавању такозане независности. То што ће они да се бусају у прса како и даље не признају “државу Косово” прича је за децу. Отворите званични сајт општине Грачаница и видећете у углу “државни грб” и напис “Република Косово”.
Што га не склоне?
Ови што предлажу коалицију листи Српска признају “државу Косово”. Шта ће сада, да постану велики Срби преко ноћи? Да пљуну и кажу: не важи све што смо до сад радили, а ми да гласамо за њих?
Како год да окренемо лоше је, то је наша права реалност.
Са друге стране Албанци су и пре расписивања избора кренули у предизборну кампању изјавом Хашима Тачија да је храм Христа Спаса у Приштини “ужасно дело” и “споменик који је направио Слободан Милошевић”. За Србе на Косову и Метохији је та изјава много више од предизборне кампање јер, слободна сам да кажем, мало боље од других ми Срби на Косову познајемо ментални склоп Албанаца који овде живе. Зато отворено кажемо: каква црна предизборна кампања! Претња православном храму је претња мени лично, мом брату, комшији, другу, сваком детету, школарцу – нама Србима.
Замислите бирачко тело када морате у кампању за изборе баш да кренете од таквих изјава.
КРСТ КОЈИ КАЖЕ ДА НИJЕ ГОТОВО
У условима када је стопа незапослености преко 70 одсто, када економија на Космету готово не постоји, када већ 14 година опстају захваљујући инфузији коју им у виду неког ситног новца дају светски моћници, када од привреде немају ни слово „п“, њима је и даље најважније да кидишу на Србе и све што им припада. Уништавање свега српског највише прија ушима њихових бирача. Када се избори заврше, та мржња неће нестати, напротив, добро је подхрањена у предизборној кампањи, па ето нама нових искушења.
Зашто Албанцима смета Саборни храм Христа Спаса?
Храм се налази у центру Приштине, на благом узвишењу и види се из свих крајева града. Односно, види се крст постављен на главној куполи како моћно стоји, као да влада Приштином. Крст је постављен 27. јануара 1999. године. Сећам се да кран није успео из првог пута да крст спусти на куполу јер се нешто заглавило. Постављен је касно поподне јер радници нису хтели да одустану, већ су квар поправили и завршили посао. Крст је прст у оку Хашиму Тачију и свима који му се већ годинама враћају са мржњом и жељом да читаву цркву сравне са земљом – било уочи избора или не. Неколико пута су га до сада минирали и палили, направили су од њега јавни тоалет, али он је и даље ту и сведочи о томе какви су људи.
Када улазите у Приштину са било које стране, одмах вас дочекају грађевине никле у последњих 14 година. Све су изграђене без урбанистичког плана и делују натрпано, без лица и наличја. Тај хаос осликава друштво које је подједнако хаотично и страшно и знате да ту за вас нема места. Онда у центру видите храм Христа Спаса и на њему крст, прекрстите се и кренете у други део Приштине у много бољем расположењу. Када Албанци пролазе истим путем све је супротно од онога што сам написала. Њихова еуфорија због нових зграда и кућа спласне када виде поменуту цркву. Она их опомиње да прича око Косова и Метохије, упркос свему, још није завршена. Ко је бар једном прошао овим путем кроз Приштину, зна о чему говорим.
По свим законима Божје и земаљске правде Косово и Метохија припадају Србима. Наши политичари већ годинама, са посебним акцентом на последњу годину, воде политику која везе нема са правдом коју помињем. Албанци су свесни те правде, и то је оно што је најжалосније. Зато уништавају српске светиње и српска гробља свуда по Косову. Тако је било пре 40 година, тако је и данас. Њихов однос према Србима и свему што подсећа на Србе се није променио. Ако униште све што сведочи да су отимачи, ваљда ће им бити лакше да владају. Зато ће им предизборна кампања и за десет, двадесет и више година бити иста јер трагове српства не могу лако да избришу. И није проблем у њима, ту је све јасно, већ у нама што им, слепо спроводећи Бриселски споразум, дајемо легитимитет, што мислимо да можемо да одбранимо оно што је наше пузећи без имало достојанства.
Због свега што радимо последњих година, плашимо се да ми сами себе са Косова и Метохије не избришемо. Подесетићу, у скупштини Косова постоји 20 резервисаних места за припаднике мањинских заједница од којих 10 припада Србима а других десет Турцима, Бошњацима и другим мањинама. Свако добијено место на изборима значи додатно посланичко место. Ако Срби буду на једној листи, могли би да освоје и до 35 посланичких места. Заговорници избора кажу да би то био успех, противници избора, поменуте коалиције и бриселског споразума поручују – сви Срби заједно у парламенту “државе Косово”, оне исте коју (не)ћемо признати.
Не воде Албанци никакву мудру политику нити им памет кипи, само користе нашу дезоријентисаност. За разлику од нас, они имају свој национални циљ, јасно знају шта хоће и зато нас газе. Заједно гледамо у исту страну света, а само нама кичма пуца. Као да смо на шаховској табли а амерички и бриселски играчи, бар до сада, само нас матирају. Питање је зашто се не окренемо на страну супротну Западу, јасно и гласно? Сигурна сам да би са нама прозвани играчи отпочели нову партију, а онда је свакакав резултат могућ.
