Прочитај ми чланак"У време Броза се за културу издвајало много више него данас, а Београд је заиста био центар многих међународних дешавања. За Русе, Пољаке, Румуне - били смо Америка. Сада су неки од њих у ЕУ, а ми далеко иза њих", рекао је чувени глумац у интервјуу за Вечерње новости.
„У време Броза се за културу издвајало много више него данас, а Београд је заиста био центар многих међународних дешавања. За Русе, Пољаке, Румуне – били смо Америка. Сада су неки од њих у ЕУ, а ми далеко иза њих“, рекао је чувени глумац у интервјуу за Вечерње новости.
Првак драме Народног позоришта, шездесетдеветогодишњи Предраг Ејдус формално је пензионер, а неформално рекордер; ових дана у свој репертоар уписаће још један наслов, што ће значити да тренутно игра у седамнаест различитих представа – у матичној кући, Југословенском и Београдском драмском позоришту, Мадленијануму и неким другим мањим сценама.
„То је око хиљаду и по страница текста“, рекао је Ејдус у интервјуу за Вечерње новости.
„Никада нисам изашао на сцену, без обзира на то колико дуго играм неки комад, а да се нисам посветио обнови улоге тог дана“, рекао је глумац. „Нисам од оних ‘фах идиота’ који могу да текст изрецитују у сваком моменту, за мене је то понекад и вишедневна припрема јер се праве и паузе између играња.“
Следеће године овај велики уметник обележиће и четврт века како бриљира у улози Кир Јање у истоименој представи, а ускоро ће у „Хору бечких дечака“ у театру Карт бланш заиграти гастарбајтера који се у позним годинама одлучио да хлеб потражи у иностранству.
Ејдус објашњава да је лик инспирисан свима који су у транзицији остали без посла, а посебно старима којима је једнако неопходно да оду негде где могу да зараде, иако су млади увек важнији.
„Раде на ‘црно’ и ‘полуцрно’ не би ли издржавали то мало фамилије; као и цела радничка класа које више и нема, живе у неоробовласничком систему.“
У Бечу је, наводи Ејдус, готово сто хиљада Срба најразличитијих профила – образованих, необразованих, пристигли у потрази за бољим животом – а наших људи изван земље има готово пет милиона.
„То је још једна Србија изван њених граница“, каже познати глумац и додаје да иако су се сви добро снашли, нико се није навикао на тамошњи начин живота, те да се зато радује повратку многих који хрле назад у Србију, иако су им тамо остала деца.
На питање да ли се осећа као Југословен, одговара да се увек тако изјашњавао и после распада земље, мада није острашћени југоносталгичар и сматра да од југословенских вредности ништа није остало.
„Кажу, била је дикатура. Па и њих има разних“, каже Ејдус о Југославији. „Нисмо за поређење са једном Либијом или Ираком. Ми смо сигурно били једна од најдемократскијих земаља источног света.“
У време Броза се за културу издвајало много више него данас, а Београд је заиста био центар многих међународних дешавања.
„За Русе, Пољаке, Румуне – били смо Америка. Сада су неки од њих у ЕУ, а ми далеко иза њих…“
Када се повуче паралела између Југославије и Кубе, у којој се ових дана многи њени грађани с поштовањем и жаљењем опраштају од Кастра, лако је уочити заједничке принципе бесплатног школства, здравства и једне врсте популистичке диктатуре која је имала велики број противника у емиграцији. Ејдус сматра да је револуција којом је срушен режим Фулгенсија Батисте довела до великих побољшања.
„Кастро и Че постали су симболи отпора америчком империјализму, па и разним олигархијама у тим земљама. У народу ће он сигурно дуго живети као идеал слободе и храбар човек, са визијом.“
Ипак, није сигуран да ће Куба и наставити истим путем – посетили су је папа и Обама, почео је да улази страни капитал…
„Све ми то личи на неко отопљавање, али и Куба ће доживети неку транзицију. Само да не буде као наша, јер то је тунел у коме знате почетак, али не знате крај.“
А када се осврнемо на политичку биполарност света са пробуђеном Русијом на једној страни и Америком на челу, уз Брегзит и неизвесну мигрантску кризу, Ејудс сматра да је неминовно да ће доћи до великих промена.
„Све говори да имамо један невероватно турбулентан период пред нама.“
