Прочитај ми чланакСрби су подржавали и Буша, заборавља се да су подржавали и Клинтона. Ми се, јадни, очајнички бацамо у загрљај сваком новом ко се појави на прагу Беле куће, па се после разочарамо.
Срби су подржавали и Буша, заборавља се да су подржавали и Клинтона. Ми се, јадни, очајнички бацамо у загрљај сваком новом ко се појави на прагу Беле куће, па се после разочарамо. То је било и са Клинтоном, и са Бушом млађим, па чак и са Обамом. Сетите се како се причало да су му на изборима помогли чикашки Срби, каже у опсежној анализи Србије између Запада и Истока – а поводом избора у САД – један од наших најпознатијих историчара Предраг Марковић.
„Ми се са Русијом заиста упознајемо тек преко белогардејаца. Пре тога нисмо имали тако масовну еуфорију ка Русима“, рекао је у опширном разговору за Недељник историчар Предраг Марковић. Са њим смо поводом америчких избора који су тако помно праћени и у Србији, разговарали о томе да ли су Срби заиста толики русофили, ко нас је у то убедио и како су се Срби одрекли свог западњаштва, као и где су се на релацији Запад – Исток, Срби заиста налазили током историје, а где се сада налазе.
Предраг Марковић је у интервјуу који у целости можете да прочитате у новом броју Недељника, рекао да русофилство у Србији никада није било толико јако као што је данас, у 21. веку.
Он нам, међутим, на почетку разговора каже да би заиста било најбоље да се Србија не опредељује, јер „постоји неко хладноратовско лудило у делу америчке администрације за које није сасвим јасно зашто се још увек држи“.
Где се у америчкој политици очитава то „хладноратовско лудило“ и постоји ли, као у правом Хладном рату, неко посебно место за Србе и овај део Европе?
То је и нас доста коштало. Део такозваних совјетолога и експерата за Совјетски Савез је у нашој кризи деведесетих површно и нетачно поставио идеју да су Срби мали Руси на Балкану и да строгом политиком према Србима треба показати шта се дешава руским пријатељима. То је предрасуда која је историјски потпуно нетачна.
Србија, наравно, има дубоке везе са Русијом, али политички Србија је углавном била на страни Запада, баш као и све Југославије. Чак је и Титова Југославија била најоданији амерички савезник. Замислите прву земљу која је у мирнодопско време оборила амерички авион – а била је то Југославија 1946. године – која неколико година касније добија најмодерније америчке авионе као помоћ у наоружању. Дакле, не само што је амерички савезник него и посебно привилегован савезник.
Па како се онда то западњаштво крајем осамдесетих преокренуло у антизападњаштво?
Ми немамо антизападњаштво у историји као озбиљан феномен. Поред добрих ствари, руски емигранти после Првог светског рата донели су и једну лошу, а то је та антизападњачка идеологија. Пре белогардејаца ми немамо ту врсту радикалног отклона према Западу. Цела наша елита школована је у Немачкој или Француској. Изузетно мали број припадника српске елите у 19. веку школован је у Русији.
Да ли су тај Титов проамериканизам и реакција на њега код Срба испровоцирали ту појаву „малих Руса“?
Одлично питање. Распад Југославије је оживео мит о „прозападним“ и „происточним“ народима Југославије. Сасвим је могуће да је и део Срба поверовао у тај мит, суштински штетан по Србе, па је закључио да су Хрвати „прозападњаци“, а да Срби судбински припадају само руској сфери. Што није сасвим тако. Рецимо, два највећа Американца из овог дела Европе су Срби – Тесла и Пупин. Нико од Срба у Русији није уживао такав престиж као њих двојица у САД.
А како тумачити то што су Срби подржавали Трампа у толикој мери?
Срби су подржавали и Буша, заборавља се да су подржавали и Клинтона. Ми се, јадни, очајнички бацамо у загрљај сваком новом ко се појави на прагу Беле куће, па се после разочарамо. То је било и са Клинтоном, и са Бушом млађим, па чак и са Обамом. Сетите се како се причало да су му на изборима помогли чикашки Срби. Брине ме да смо у таквом стању очаја да нам и амерички Шешељ изгледа као трачак наде.
