Српска јавност је коначно дочекала да врховни командант њене оружане силе, председник Републике Томислав Николић, проговори о војним питањима „осећајући потребу да јој се обрати“, како је сам истакао у уводу ауторског текста у „Вечерњим новостима“[i]. Наглашавајући да то не чини како би се, јелте, правдао, „већ зато што постоје бројне малициозне и нетачне информације и интерпретације Споразума“.

То што је текст „случајно“ изашао баш на дан импресивног анти-НАТО протеста који се тог суботњег поподнева одвијао улицама Београда, да овом приликом занемаримо (јасно је да га незадовољство народа озбиљно жуља) и да пробамо, што би се народски казало – реч на реч – да протумачимо шта је писац желео да поручи. И то како у редовима, тако и између редова.

Поћи ћемо, неочекивано, од самог краја текста јер управо ту се крије председникова домишљатост у манипулисању властитог народа. Николић, дакле, информише јавност који су све закони и уговори међународног карактера потписани са северноатлантским савезом и намерно или не, потпуно је свеједно, изоставља онај главни, што би се стручно рекло – кровни споразум. Дабоме, реч је о правом, једином и комплетираном СОФА споразуму са НАТО савезом, који нико пре напредњачко-еспеесовске власти није потписао, а затим и одговарајућим законом ратификовао у Скупштини.

Зашто је ово битно нагласити (недавно је аутор детаљно писао о наведеном СОФА споразуму у тексту „Ултиматум из Рамбујеа је заживео у Вучићевој Србији)?

Зато што „Споразум између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке“, који нам врли президент веома афирмативно тумачи у тексту, као да је у најмању руку помоћник генералног секретара НАТО за јавну дипломатију (оно што је некада радила његова колегиница Колинда Грабар-Китаровић), не би био могућ да није крајем јануара 2014. године потписан „Споразум о унапређењу сарадње и статусу снага у оквиру Програма Партнерство за мир – Споразум PfP/SOFA (Status of Forces Agreement, SOFA), који је скоро пуних годину и по дана скриван од јавности а затим (након демаскирања управо на ФСК) ратификован почетком јула 2015. године? Председник том споразуму и закону који га оваплоћује не посвећује ни једну једину реч. Потпуно га игнорише.

Да се и визуелно подсетимо тог историјског (и дуго скриваног) момента:

Зашто је то тако и чега се председник боји или од чега зазире?

Веома је прост одговор – када би се упустио у такву авантуру, једноставно, сам би себе потопио на узбурканом „српском мору“. Био би принуђен да објашњава јавности да главни Споразум СОФА (оно што нису потписали нити Драшковић, нити Тадић, нити било ко други – јер нису стигли), садржи веома важне протоколе – Додатне и Наредне, али и други, веома богат садржај, који је установљен Вашингтонским уговором из 1949. године када је НАТО формиран.

Између осталог то су (и посебно) такозвана Лондонска правила из 1951. и Париска правила из 1952. године из области СОФА. Па када се томе дода тзв. Бриселски „пакет“ из 1995. године којим је све наведено педантно обједињено и додатно растумачено управо због чланица НАТО програма „Партнерство за мир“, онда ствари постају потпуно јасне.

О чему се ради? На основу наведеног Споразума све чланице програма ПзМ, па тако и Србија од 2014. године, дужне су и обавезане да поступају идентично онако како то чине чланице НАТО. Било да је реч о територијама држава чланица или су посреди територије држава учесница Партнерства за мир.

Овај, кровни Споразум СОФА, који Николић упадљиво прећуткује, омогућава, између осталог, не само транзит и размештај НАТО трупа и чланица ПзМ на територији Србије, већ и формирање већих или мањих НАТО штабова и команди, извођење обимнијих вежби и других примењених облика обуке, затим маневара и сличних активности.

Уколико аутор овог текста није у праву, нека нам онда председник појасни шта значи садржај у члану I , који дословно гласи:

„Париски протокол” означава „Протокол о статусу међународних војних штабова успостављених у складу са Северноатлантским уговором” сачињен у Паризу, 28. августа 1952. године.

А затим, и посебно, став под а) наведене тачке, где је још јасније:

а) „Споразум”, где год се израз појави у Париском протоколу, тумачиће се као Споразум НАТО о статусу снага као што се примењује у „Споразуму између држава чланица Северноатлантског уговора и других држава учесница у Партнерству за мир о статусу њихових снага”, сачињеном у Бриселу, 19. јуна 1995. године.

Шта тек рећи тек за тачку 4. истог члана у којој стоји:

„Војни штаб НАТО” означава савезнички штаб и друге међународне војне штабове или организације које су обухваћене чланом 1. и чланом 14. Париског протокола.

Или, како другачије растумачити Члан II, где нам НАТО јасно ставља на знање на шта смо се обавезали:

„Не доводећи у питање права држава чланица НАТО или учесница Партнерства за мир које нису учеснице овог Протокола, учеснице у овом документу ће примењивати одредбе идентичне онима датим у Париском протоколу, осим уколико су измењене овим протоколом, по питању активности војног штаба НАТО и његовог војног и цивилног особља изведених на територији учеснице у овом документу.“

Илузорно би али и напорно било даље тумачити и детаљисати оно што је већ растумачено у претходном, као и у свим осталим, прошлогодишњим текстовима посвећеним СОФА путешествију напредњачке Србије, с обзиром да су истерани на чистац. И, зато, да видимо шта нам то још председник поручује у свом ауторском делу.

Очекивано, с обзиром да се одавно преобратио, правда НАТО продор на Исток након укидања Варшавског уговора и распада СССР-а кроз лукави програм Алијансе под називом „Партнерство за мир“ и набраја нам које су то све земље бившег комунистичког блока приступиле наведеном програму. Наравно, све то како би у први план избацио и саму Русију, јер бољег оправдања за њега и његове партијске другове нема. По принципу – па кад они могу, а што не бисмо и ми.

Заборавио је само пар чињеница – Русија је том програму приступила у време Јељцина, дакле, онда када је била на коленима и изнутра практично меко окупирана, затим, да је тај период потрајао скоро пуну деценију, да је Владимиру Путину било немогуће да програм нагло обустави, да је био принуђен да негује „партнерске“ односе са НАТО све дотле док се Русија не усправи и сачека повољан моменат како би се из статуса обичне чланице пребацила у далеко виши и равноправнији ниво сарадње, који је већ 2002. назван „Савет НАТО-Русија (NATO-Russia Council – NRC.)

Русија је пролазила кроз обрнути процес у односу на СР Југославију и Србију које су сачуване након распада СФРЈ. Ми нисмо војнички (али и државно и у сваком другом погледу) били на коленима не само 1999-те и 2000-те, него све негде до краја 2004.године. Даље, Русији није имао ко, а поготову не снажнији од ње да помаже у том периоду, била је принуђена да чини све сама. Србија је у 21. веку и посебно у његовој другој деценији, баш некако у време када је председник Николић политички и државотворно стасавао са својом напредном дружином и преузео власт над земљом, недвосмислено имала ветар у леђа (и још увек има) управо од стране моћне Русије. И то понуђени легитимни и међународно признати савезнички ветар.

Када већ помињемо чланство Русије у програму Партнерство за мир (које је поодавно формално обустављено, односно суспендовано), важно је истаћи да НАТО није успео да „реформише“ њене Оружане снаге нити систем одбране. Напротив, руска војска је перманентно јачала управо од оног тренутка када се Путин појавио на сцени. И то је сада званично друга војна сила на свету. На папиру, а у пракси убедљиво најјача и, оно што је најважније, непобедива.

У том истом процесу, дакле Партнерству за мир, Србија је (пре тога СРЈ и СЦГ) доживела праву „Голготу“ управо према „добронамерним“ налозима НАТО експерата – радикално јој је смањена и до непрепознатљивости доведена Војска: у живој сили, борбеној техници, наоружању, опреми, без обавезујућег војног рока, са уништеним ратним материјалним резервама, практично са непостојећом ратном оружаном силом, немодернизована у технолошком погледу. Војска која је потпуно конципирана на НАТО стандардима и процедурама, њиховим правилима и прописима, под њиховом је апсолутном контролом, и Војска која се одрекла свих својих тековина како из домена ратне вештине тако и борбеног морала – старих преко век и по.

И још нешто о чему председник не говори у свом тексту су догађања у Украјини – Крим и Новорусија. Познато је да Србија на челу са њим и Александром Вучићем званично признаје територијални интегритет Украјине, чиме је недвосмислено на страни западних сила. Да га подсетимо – Јељцинова Русија 1999. године је била на страни Југославије и Србије и то и званично и незванично, без обзира на све. Да није било те и такве Русије питање је како би се дошло до примирја у Куманову и Резолуције 1244, коју и даље брани та братска велесила.

Е, баш та и таква Русија на челу са Јељцином (шта год о њему мислили) је почетком оружане агресије на нас суспендовала програм Партнерство за мир и обуставила сарадњу са НАТО. Мало или не, али то се догодило и хвала им на томе. Потез за респект, макар био само симболичан.

Да ли је Николићева Србија суспендовала своје партнерске односе са НАТО савезом поводом догађаја у Украјини? Или, поводом руског праведног ратовања у Сирији? Да ли је бар смањила интензитет тих односа? Да ли је упутила макар једно писамце протестног каракатера како би симболично охрабрила Русију?

Апсолутно не. Напротив, што би рек’о Карађорђе Вожд сербски – чиниш ‘волико – Србија је управо у том периоду убрзала, интензивирала и обогатила своје НАТО напредовање. Толико, да је, рецимо, Драгану Шутановцу и Чедомиру Јовановићу позлило од муке. Мало шале, али они свакако не могу да сакрију незадовољство због НАТО ловорика које су припале двојцу Николић-Вучић.

И, сада, долазимо до вероватно највеће неистине коју Николић износи спрској јавности, а то је његова тврдња како „Србија стоји на чврстим позицијама војне неутралности“. Па то још подупире тиме како од 2012. године ни једним потезом тако нешто није угрожено. Да није Богу за плакати, заиста би било духовито и то у СОФА стилу из вашингтонске ’49. или лондонске ’51.

Војна неутралност у коју се напрасно куну напредњаци – јер загустило је од пре пар година – је апсолутно измишљена и непостојећа категорија коју не препознаје међународно право и међународни односи. Њу су нам НАТО и ЕУ стручњаци подметнули 2007. године док смо се још увек бусали у јуначке груди око Космета, како истовремено не би угрозили Партнерство за мир и свеже отворену „НАТО војну канцеларију за везу“ у Београду. Дакле, не постоји такав појам нити се садржајно може растумачити. Нико у свету није дужан да поштује нешто чега у међународном (ратном) праву и пре свега у Повељи УН, једноставно, нема.

Због чега је онда сви форсирају, па тако и Николић у овом тексту? Због тога што не могу говорити о „неутралности“ која је регулисана „Хашким конвенцијама о неутралним државама у рату на копну и на мору“, из 1907. године. Неутрална држава не може бити чланица било ког војног савеза, али ни чланица, рецимо, Европске уније због заједничке спољне, безбедносне и одбрамбене политике (пример Швајцарске). Па тако не може аплицирати ни у борбеним групама те организације, чиме се Николић у тексту такође хвалише. Борбеним групама ЕУ које су поодавно у најави, у вези чега је Влада дала пристанак без обзира што се Скупштина Србије није изјаснила, нити тако нешто одобрила.

Неутралност подразумева низ прецизних правила на које се држава која је има као „сталну“ (Швајцарска, Аустрија то одавно више није) или она која проглашава такозвану „привремену неутралност“ у односу на покренути оружани сукоб или онај у перспективи, обавезала. Оно најважније је – таква држава не сме пре свега бити на војној страни једне или више учесница у рату, али то не сме ни на политичком и сваком другом пољу. Путешествије Србије у ЕУ и војно ангажовање на страни НАТО кроз програм Партнерство за мир – до даљњег су запечатили било какву неутралност и поготову измишљену војну неутралност.

Е, сада, оно најважније, оно што се коси са било каквим моралом али и здравим разумом. Уколико смо војно неутрални – шта год то значило, а не значи ама баш ништа осим што је програмирана манипулација – због чега председниче Републике ево, пуне четири године како си на врху власти, ниси предложио отварање Војне канцеларије за везу Русије у оном истом Министарству одбране у којем ординирају НАТО генерали и остало особље? Због чега се не потпише неки СОФА споразум са руском државом?

Због чега им није омогућено да користе, рецимо, базу „Југ“ или центар АБХО у Крушевцу? Због чега њима не омогућимо нешто што смо подарили северноатлантским партнерима а назива се ПАРП – процес прегледа и процена, а у ствари контроле стања у систему одбране Србије? Или „концепт оперативних способности“? Или, још боље, због чега не формирамо „Групу за реформу система одбране Русија-Србија“ онако како се зове пре више од десет година формирана група НАТО – Србија?

Зашто до сада нико од водећих генерала Војске Србије није поникао у протеклом, рецимо, десетогодишњем периоду у некој од руских војних школа и академија? Онако, како су – чиниш ‘волико – сви они који командују нашом Војском (или бар убедљива, односно, огромна већина) а генералских су и пуковничких чинова, прошли кроз бројне НАТО колеџе, највише националне а њихове школе, курсеве, семинаре, радионице… Од енглеског Јорка и обавештајног „Маршал центра“ у Гармиш-Партенкирхену, преко Краљевског колеџа Њ.К.В. Елизабете II, до оног у Риму, Обергамеу и што би, чиниш ‘волико, Вожд казао – које куде по белом НАТО свету.

Каква је то војна неутралност која је проглашена скупштинском Резолуцијом 2007. године, која се притом односила на Косово и Метохију а не на војна питања и у коју се од тада сви бандоглаво (и лажно) куну, ако су у исти кош потрпани и НАТО и Руска Федерација? Значи, преко ноћи смо се „војно изнеутрали(са)ли“ и према онима који нам отимају Космет и идентично према онима – Русија, као и све остале слободне земље – који су нам јужну покрајину и тада и сада, здушно бранили и бране.

Војно смо, је ли тако председниче, неутрални и према Русији, то јест према ОДКБ, потпуно исто као и према Великој Британији, која нам је управо минулог лета огољеном присилом, уценама и притисцима, угуравала резолуцију о Сребреници као о геноцидном народу.

Истовремено док нам је та иста Русија спашавала част и образ, баш као и у случају покушаја пријема у УНЕСКО независног „Косова“. Још је свеже – управо су наши „партнери“ из НАТО-а и они из програма „Партнерство за мир“ (или бар велика већина њих, рачунајући и околне колонијалне сатрапе као што су Ц. Гора и БЈР Македонија), без икаквог скрупула гурали наше манастире и остале светиње у руке терориста из јужне српске покрајине.

Кад смо већ код војне неутралности, у тачки 6. наведене Резолуције из 2007. године јасно је назначено да је НАТО непријатељска организација која директно подупире независност „Косова“ и народу је обећано, у тој истој тачки, да ће се референдумом у догледно време расправити питање такозване „војне неутрланости“. Па где је референдум председниче Републике? Уколико су од тога бежали они до 2012. због чега ви напредни и „проруски“ оријентисани, овако „суверени“ и „слободни“, не решисте то питање наложено Резолуцијом као обавезујућим документом?

Ако смо војно неутрални, због чега се не подигне дипломатски статус руских хуманитараца у Нишу? Наравно, бржебоље председник се у једном другом обраћању сетио тога, као што су као „запете пушке“ одмах реаговали и дежурни режимски аналитичари и коментатори (рецимо „Вештина балансирања“[ii]), и, очекивано, ударне опозиционе, ванпарламентарне такозване националне, патриотске странке[iii].

На њихову жалост (или задовољство, нисам сигуран), Хуманитарни центар у Нишу је цивилно тело и не може се никаквом можданом гимнастиком и практичним делањем ставити у исти ранг са СОФА НАТО пријатељима, који су, јелте, војна организација. Можемо их – Русе на југу Србије – дакле, заштити као „беле медведе“, али они немају ама баш никакве везе са неутралношћу, особито не оном војном. И шта је онда претходно речено? Огољена манипулација, која и те како пролази у српском грађанству.

Уколико смо „војно неутралани“, ко нам то брани да формирамо „поверилачке фондове“ – чему је председник у ауторском тексту посветио и највећу пажњу – са Русијом, како бисмо уништавали 200, 2.000, 4.000 или како управо дознасмо 8.000 тона вишкова убојних средстава (договорите се више колико је тога изистински!) и тиме „сачували“ безбедност мирног српског сељака и осталог пучанства?

Где је то измерено да су НАТО процедуре у области логистике, које су од пре четири године обједињене у формацијској организацији Алијансе под називом НСПО и њеној оперативној агенцији НСПА, са којом је управо потписан и ратификован Споразум односно Закон – квалитетније, експедитивније, боље од, рецимо, руских процедура у тој области? Да ли су којим случајем српски властодршци, па тако и њен председник Републике, чули понешто о моћи руске војне индустрије, о војним стручњацима, инжењерима, техничарима, којима се и Запад нескривено диви? Чак и они у Пентагону.

Председник нам у свом историјском ауторском тексту поручује како ћемо се управо захваљујући НАТО експертима – ем ратосиљати вишкова (а вишкови су толики јер смо уништили Војску и систем одбране!), ем ћемо унаредити рад техничких ремонтних завода (едуковати људство и научити их, ваљда, памети и НАТО дисциплини), ем ћемо добити милионе евра и долара од Велике Британије и САД, ем ћемо имати чисту добит од неких 500 хиљада (!) или колико већ западних новчаница.

Питао бих га – па да ли је могуће да верује у ово што је написао? Јер, директно али и између редова нам је поручио, прво – да Србија не располаже са неколико милиона евра (не рачунам у то оне милионе које смо поклонили Сребреници, нити оно што смо отписали Air Serbia), друго – да ми немамо кадрове који знају да безбедно униште пројектиле, муницију и друга експлозивна средства и треће – да је то „значајна“ инвестиција која ће препородити наведене заводе, пре свих онај у Крагујевцу…

Уместо закључка у вези наведних небулоза и до сада невиђеног понижења – па да ли је могуће да не умемо да уништимо огромну већину онога што смо стотинама година својом памећу и српским рукама производили, дакле, стварали и по томе били препознатљиви широм света? Како на Истоку, тако и на Западу. Чиме то овако приземно манипулише први човек земље Србије и на који начин правда дубинско инсталирање НАТО-а у сваку могућу војну и одбрамбену српску пору? Управо оним механизмима захваљујући којима смо ми њима могли да будемо професори. Показали смо им тако нешто ако не пре онда ‘90-тих.

Председник се, анализирајући „логистички споразум“ са НАТО савезом, не осврће на круцијалну ствар, а то је да смо логистику, или српски речено – позадинско обезбеђење, можда и најважнији елеменат бивше борбене готовости (тако нешто званично одавно не постоји) без кога нема Војске, којим смо се поносили и баш на том пољу били нерешива енигма северноатлантским стручњацима, предали у руке онима који не само да тако нешто не заслужују, већ ће нас управо том полугом докрајчити. Тако ми „ЛОЏЕКС-а 15“, када су нас минуле године, усред генералштабне касарне на Бањици, пуне две недеље тестирали не би ли се уверили да смо се и на том пољу заклели на оданост.

Негде при крају текста, ваљда на врхунцу своје ауторске мотивације, поводом блиске а војно неутралне, партнерске сарадње са НАТО солдатеском, која у свом менију обилато нуди и уранијумске, плутонијумске и остале радиоактивне „коктеле“, председник нам поручује:

„Србија веома вешто налази баланс у веома комплексним међународним политичким и безбедносним односима и сматрам да подизање тензије у јавности, око договора који се постижу у интересу наше земље, ниуком случају не доприноси унутрашњој стабилности и тежњи да се очува безбедност земље и бољи живот свих грађана“.

Да ли је, у вези са тим, „баланс“, председниче, као и „интерес“, то што је управо НАТО омогућио отцепљење Космета и војном силом брани тамошњу независност, као и повратак преко 200 хиљада расељених српских мученика на своја огњишта?

Да ли је „подизање тензије у јавности“ то што овај аутор из месеца у месец документовано пише и износи суве чињенице, како је управо НАТО савез као целина али и појединачно на билатералној основи његове водеће чланице, створио праву „Војску Косова“, коју само из најформалнијих и строго политичких разлога називају „Безбедносне снаге“?

Ево у вези са тим „симпатичнa“ сличица, уколико прича није убедљива:

Који је то онда „интерес наше земље“, како наводи прецизно председник-аутор, да развијамо партнерство са оним који нас је не само немилосрдно и нелегално тукао, побио и искасапио грдне људе, нанео мерљиву штету од скоро 100 милијарди долара (о оној немерљивој не вреди ни писати), и који је успео у свом науму да нам отме најсветији део земље (који као такав нема цену) али, ако се његова природна богатства мере према западним аршинима, то је више стотина до читавих хиљаду милијарди долара?

Председниче Србије, није проблем да у „Партнерству за мир“ играју неку своју игру и Белорусија, и Молдавија, и Грузија, и Македонија, као што није проблем да чланице НАТО буду Руминија, Бугарска, Мађарска, Хрватска… Зашто?

Зато што нико од њих није прошао НАТО ужас. Србија јесте. И то какав ужас. Који се никада не може заборавити. Колико год им као хришћани праштали (још кад би само хтели да се покају).

Упутнице – погледај ОВДЕ.

Извор: Фонд Стратешке Културе

Ознаке: Горан Јевтовић, Закон о сарадњи са НАТО, НАТО, Томислав Николић