Сухој Су-25 (рус. Сухой Су-25, НАТО назив енгл. Froogfoot) је авион за блиску подршку на бојишту и борбу против тенкова и утврђених положаја. Конструисан у некадашњем Совјетском Савезу, авион се и данас налази у употреби у ратним ваздухопловствима Русије, чланица Заједнице независних држава и многих других страних земаља.
Авион Су-25 који је пројектовао ОКБ Сухој настао је као резултат истраживања спроведеног касних шездесетих година двадесетог века за утврђивање спецификација новог јуришног авиона који је требало да обавља улогу Штурмовика (овај назив који је добио чувени авион Иљушин Ил-2 за време Другог светског рата постаће синоним за све руске јуришне авионе).
Авион је, сходно тада промењеној ратној доктрини, планиран за извођење ратних операција применом конвенционалног оружја. Су-25 је тешко наоружан Грјазев-Шипунов ГШ-30-2 топом калибра 30 mm и различитим пројектилима ваздух-земља: у јуришној улози може понети преко 4000 kg борбеног терета, што је изузетно велика количина убојитих средстава. Представља еквивалент америчком јуришном авиону А-10 Thunderbolt 2.
Први прототип Сухоја Су-25 под ознаком Т-8-1 полетео је 22. фебруара 1975. године. Проблеми у развоју одложили су његово увођење у оперативну употребу све до априла 1981. године. Авион Су-25 је једноседи двомоторни авион направљен према класичној шеми, високо крилац је са управним крилом.
Крило авиона има трапезасти облик са косом нападном ивицом крила од 20 степени. Испод крила се налазе 10 подвесних носача наоружања, по којима је авион добио популарни назив „Чешаљ“. Репни стабилизатори су такође управног облика.
Труп авиона се може поделити на три дела: предњи део у коме се налазе кабина пилота са инструментима, средњи део за који су везани мотори и крило авиона и репни део трупа на коме се налазе репна крила и вертикални стабилизатор у кога је уграђено складиште за кочиони падобран.
Испод крила приљубљени уз труп авиона се налазе два турбо млазна мотора Турмански Р-195 који имају потисак од близу 45 kN сваки. Максимална брзина Су-25 је 975 km/h. У трупу су смештени интерни резервоари за гориво капацитета 5000 литара.
Стајни трап је увлачећи система трицикл, предња носна нога се увлачила у труп авиона а главне ослоне ноге су се налазиле испод крила и у току лета су се увлачиле у труп авиона. Положај крилних ногу стајног трапа је био такав да није сметао систему подвешавања оружја и спољних резервоара за гориво.
Морнаричка верзија овог авиона је била опремљена системом за напајање горивом у лету, као и куком предвиђене за слетање на носач авиона. Кокпит пилота смештен у кабину која je лоцирана готово у самом носу авиона, што омогућава добру прегледност пилоту како у фазама полетања и слетања тако и при лету авиона. Кабина пилота је под притиском и обложена је титанијумским оклопом дебљине од 10 до 24 mm.
Авион Су-25 је веома добро наоружан а конкретно наоружање зависи од типа авиона и да ли је намењен подршци сувоземним трупама или је морнарички авион намењен нападу на пловне објекте непријатељске морнарице.
У Арсеналу овог авиона су топови, ракете ваздух-ваздух, вођене ракете ваздух-море Х-23; Х-25; Х-29 и Х-58, невођене балистичке ракете разног калибра од 57 до 340 mm и класичне слободно падајуће авио-бомбе разног калибра и намене. Поред оптичког нишана авион има и ласерски даљиномер и нишан и остале уређаје који му омогућују дејство преко целог дана и у лошим временским условима.
Авион Су-25 је произведен у 1020 примерака а производња је трајала од 1980. до 1992. године. Цена једног апарата је око 10 милиона америчких долара. Авион је у великом броју учествовао у сукобу између Совјетске армије и муџахедина у Авганистану 1980. године.
Након што је америчка обавештајна служба ЦИА снабдела муџахедине преносивим против-авионским ракетама „Стингер“ са инфра-црвеним навођењем број губитака овог ваздухоплова је порастао. Због тога је развијена нова тактика напада на земаљске циљеве.
Су-25 је увек нападао у тандему. Један авион би летео на већој висини испуштајући инфра-црвене мамце како би на себе привукао Стингере док је други авион у бришућем лету нападао циљеве на земљи.
Овај авион се показао и као јако учинковит током сукоба у Македонији 2001. године, када је македонско ваздухопловство након два удара овим авионима дословно збрисало положаје шиптарских терориста око Радуше.
Ипак, Македонија је недуго након завршетка сукоба била приморана да се реши авиона Су-25 јер нису по НАТО стандардима.
Направљено је и неколико двоседа за обуку са ознаком Су-25УБ као и неколико авиона Су-25УТГ са ојачаном конструкцијом и куком који су служили за обуку пилота у слетању на носаче авиона. Први Су-25УТГ полетео је у Септембру 1988. године и укупно је произведено десетак авиона.
Половина од овог броја још увек се налази у оперативној употреби на једином руском носачу авиона Адмиралу Кузњецову. Руска морнарица наручила је још десет Су-25УБП сличних Су-25УТГ али са увлачивом сондом за пуњење горивом у лету.
Напредније варијанте овог авиона Су-25Т (алтернативна ознака Су-28) и Су-25ТМ (Су-39) опремљене су побољшаним навигационо-нападачким системом, повећана је њихова отпорност на ватру са земље и оспособљени су да носе нове генерације вођених пројектила ваздух-земља.
Сухој Су-25 се више не производи али се још увек налази у наоружању ратних ваздухопловстава Авганистана, Анголе, Аразбејџана, Белорусије, Бугарске, Чешке Републике, Етиопије, Грузије, Ирана, Ирака, Казахстана, Републике Македоније, Северне Кореје, Перуа, Русије, Словачке и Украјине. До пре извесног времена два авиона налазила су се и у наоружању ратног ваздухопловства Обале Слоноваче али су их француске снаге уништиле зато што су представљали претњу за мировну операцију у овој земљи.








