Иако је председник Трамп најавио повлачење америчких борбених трупа са «Проширеног Блиског Истока », Пентагон и даље спроводи план Рамсфелд-Цебровског.

Овога пута циљ је уништити државе «Карипског басена». И то тако, нити налик рушењу про-совјетских режима 1970-их, већ уништење свих регионалних државних структура, не осврћући се на то ко је пријатељ или политички непријатељ. Тјери Мејсан анализира припреме за ову нову серију ратова.

У низу претходних чланака представили смо план СаутКом[i]-а да изазове ратове између латиноамеричких нација како би уништили структуре свих држава у «Карипском базену» [[1]].

За саме припреме ратова ових размера, који су требали да следе сукобе на “Проширеном Блиском Истоку” према стратегији Рамсфелд-Цебровски, потребна је деценија [[2]].

Након периода економске дестабилизације [[3]] и периода војне припреме, стварна операција би требало почети у наредним годинама нападом на Венецуелу од стране Бразила (подржаним од стране Израела), Колумбије (савезника Сједињених Држава) и Гвајане (Уједињено Британско Краљевство, другим речима). После тога, следе нова разарања, почевши са Кубом и Никарагвом («тројка тираније» према Џону Болтону).

Међутим, првобитни план је модификован, делимично због обновљених империјалних амбиција Уједињеног Краљевства [[4]] које могу утицати на Пентагон.

Ево где смо сада:

ЕВОЛУЦИЈА ВЕНЕЦУЕЛЕ

Још је Бивши председник Венецуеле, Уго Чавез развио односе са «Великим Блиским Истоком» на идеолошкој основи. Посебно се приближио иранском председнику Махмуду Ахмадинеџаду и сиријском председнику Башар ел-Ассаду. Заједно су замислили могућност оснивања међувладине организације, «покрета слободних савезника», по узору на «Покрет несврстаних», који је парализован током времена, “сврставањем“ неких његових чланица уз Сједињене Државе. [[5]].

Данашњи председник Николас Мадуро, иако говори истим језиком као и Чавез, ипак је изабрао веома различиту спољну политику. Тачно је то да је наставио приближавање Русији и да је, за свога мандата, дочекао руске бомбардере у Венецуели. Потписао је и уговор о увозу 600.000 тона пшенице како би се суочио са (споља изазваним, Радо Мир) изгладњивањем у својој земљи. Поврх свега, спреман је да прихвати шест милијарди долара инвестиција, од тога пет у нафтном сектору. Руски инжењери преузели су положаје који су били намењени венецуеланским радницима, али су их ови напустили.

Николас Мадуро је реорганизовао савезе своје земље на новим основама. Саткао је блиске везе са Турском, која је чланица НАТО-а и чија војска тренутно заузима северну Сирију. Мадуро је четири пута одлазио у Истанбул, а и Ердоган је једном ишао у Каракас.

Швајцарска је била савезник Хуга Чавеза и саветовала га је за састав њиховог Устава. Па ипак, страхујући да неће моћи да рафинира злато своје земље у Швајцарској, Николас Мадуро се окренуо Турској, која је сировину трансформисала у полуге. У прошлости, ово злато је остајало у швајцарским банкама као гаранција за уговоре о нафти. Међутим, од сада, ликвидна средства су пребачена у Турску, док се новообрађено злато враћа у Венецуелу. Ова оријентација може се тумачити као да више није заснована на идеологији, већ на интересу. Све зависи од тога ко ће се окористити.

Истовремено, Венецуела је постала мета дестабилизационе кампање која је отпочела демонстрацијама гваримба, настављена покушајем државног удара 12. фебруара 2015. («Операција Јерихон»), затим низом напада на националну валуту и организованом емиграцијом. У том контексту, Турска је Венецуели понудила могућност избегавања америчких санкција. Размена између две земље је умножена петнаест пута, само у 2018. години.

Без обзира на еволуцију венецуеланског режима, баш ништа не може оправдати оно што се управо припрема против њеног становништва.

КООРДИНАЦИЈА ЛОГИСТИЧКИХ СРЕДСТАВА

Од 31. јула до 12. августа 2017. СаутКом (Јужна Команда САД) организује огромну вежбу са више од 3.000 људи из 25 савезничких држава, укључујући Француску и Велику Британију. Циљ је био да се припреми брзо слетање трупа у Венецуелу [[6]].

КОЛУМБИЈА

Колумбија јесте држава, али не и нација. Популација Колумбије, већ према друштвеној класи, живи географски потпуно раздвојено, са огромним разликама у квалитету живота. Скоро да ниједан Колумбијац никада није ни провео имало времена негде у суседству које се приписује другој друштвеној класи од своје. Ово стриктно раздвајање је омогућило умножавање паравојних снага и последично томе оружаних унутрашњих сукоба који су изазвали више од 220.000 жртава у тридесет година.

Председник Иван Дуке (на власти од августа 2018. године), оспорио је крхки мир који је са ФАРК[ii]-ом закључио његов претходник, Хуан Мануел Сантос – али не и са ЕЛН[iii]-ом. Он није одбацио могућност војне интервенције против Венецуеле. Према Николасу Мадуру, Сједињене Државе тренутно тренирају 734 плаћеника у кампу за обуку који се налази у Тони у циљу обављања операције “лажна застава“ подметнутог конфликта који има за циљ изазивање рата са Венецуелом. Узимајући у обзир социолошку посебност Колумбије, немогуће је са сигурношћу утврдити да ли Богота управља овим кампом за обуку или не.

[[1]] « Plan to overthrow the Venezuelan Dictatorship – “Masterstroke” », Admiral Kurt W. Tidd, Voltaire Network, 23 février 2018. “The United States „Master Stroke“ against Venezuela”, by Stella Calloni; “The United States are preparing a war between Latin-American states”, by Thierry Meyssan, Translation Pete Kimberley, Voltaire Network, 17 May and 18 December 2018.

[[2]] The Pentagon’s New Map, Thomas P. M. Barnett, Putnam Publishing Group, 2004. “The US military project for the world”, by Thierry Meyssan, Translation Pete Kimberley, Voltaire Network, 22 August 2017.

[[3]] “Declaration of a National Emergency with Respect to Venezuela”, “Executive Order – Blocking Property and Suspending Entry of Certain Persons Contributing to the Situation in Venezuela”, by Barack Obama, Voltaire Network, 9 March 2015.

[[4]] « Brexit : Londres assume sa nouvelle politique coloniale », Réseau Voltaire, 3 janvier 2019.

[[5]] “Assad and Chávez call for the creation of a Free Allied Movement”, Voltaire Network, 29 June 2010.

[[6]] “Large-scale manoeuvres encircling Venezuela”, by Manlio Dinucci, Translation Anoosha Boralessa, Il Manifesto (Italy) , Voltaire Network, 23 August 2017.

[i] U.S. Southern Command – Јужна Команда САД (Дорал, Флорида, САД)

[ii] FARC – Revolutionary Armed Forces of Colombia (Spanish: Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia—Ejército del Pueblo, FARC–EP and FARC) је герилски покрет укључен у колумбијски оружани сукоб од 1964. до 2017. године. Познато је да користи више војних тактика уз још неконвенционалније методе, укључујући и тероризам. ФАРК-ЕП је формиран током периода хладног рата као марксистичко-лењинистичка сељачка сила која промовише политичку линију аграризма и антиимперијализма. Операције ФАРК-ЕП финансиране су киднаповањем и откупом; изнуђивање или опорезивање различитих облика економске активности, као и опорезивањем, производњом и дистрибуцијом илегалних дрога. Уједињене нације процјењују да су 12% свих убистава цивила у колумбијском сукобу починили герилци ФАРК-а и Националне ослободилачке војске (ЕЛН), 80% почињено је од стране десничарских паравојних формација, а преосталих 8% су починиле колумбијске снаге сигурности.

[iii] National Liberation Army (Spanish: Ejército de Liberación Nacional, ELN) Национална ослободилачка војска је наоружана група укључена у текући колумбијски оружани сукоб који постоји у Колумбији од 1964. године. ЕЛН заговара сложену комунистичку идеологију марксизма и теологије ослобођења. У 2013. години процењено је да се снаге ЕЛН-а састоје од 1.380 до 3.000 герилаца. Према бившем члану националне дирекције ЕЛН-а Фелипеу Торесу, једна петина присталица ЕЛН-а узела је оружје. ЕЛН је класификован као терористичка организација од стране влада Колумбије, Перуа, Сједињених Држава, Канаде и Европске уније.

ГВАЈАНА

У 19. веку, колонијалне силе су пристале на границу између британске Гвајане (сада Гвајана) и холандске Гвајане (сада Суринам). Но, нити један једини текст није дефинисао границу између британске и шпанске зоне (данашња Венецуела). Сходно томе, Гвајана администрира 160.000 км2 шума, што је још увек извор спора са својим већим суседом. На основу Женевског споразума од 17. фебруара 1966. године, две државе су попустиле генералном секретару УН-а (у то време Бурманац У Тант). Од тада се ништа није променило – Гвајана је предложила да се случај преда Сталном арбитражном суду УН-а, док Венецуела преферира директне преговоре.

Овај територијални спор се не чини посебно хитним, јер је спорна област ненасељена шума за коју се веровало да нема вредност – међутим, то је огромна област која представља две трећине Гвајане. Споразум из Женеве је прекршен 15 пута од стране Гвајане, посебно што је овластила експлоатацију рудника злата. Изнад свега, улози су повећани 2015. године ЕкксонМобил-овим открићем нафтних налазишта у Атлантском океану, посебно у територијалним водама спорне зоне.

Становништво Гвајане се састоји од 40% Индијанаца, 30% Африканаца, 20% мешовите расе и 10% Америчких Индијанаца. Индијанци су снажно присутни у цивилним службама, а Африканци у војсци.

21. децембра изгласано је неповерење влади про-британског председника Давида Грангера, анти-венецуеланског генерала, који је на власти од 2015-те. Наиме, на изненађење свих, заменик Чарандас Персауд, гласао је против своје странке, и у атмосфери неописивог хаоса, изазвао пад владе која је имала само један глас предности до тада. Од тада, земља је у великој нестабилности – не знамо да ли ће председник Грангер, који се тренутно налази на хемотерапији, бити у стању да води текуће послове, док је Чарандас Персауд напустио парламент уз пратњу, кроз задња врата, и побегао у Канаду.

Дана 22. децембра 2018. године, у одсуству владе, компаније Рамформ Тетис (под заставом Бахама) и Делта Монарх (Тринидад и Тобаго) предузеле су подморничка истраживања у спорној зони у име Ексон-Мобил-а. С обзиром на то да је ово упадање прекршило Женевски споразум, венецуеланска војска је отерала два брода. Гвајански министар спољних послова, радећи на текућим питањима, прогласио је ово непријатељским чином.

Министар одбране Уједињеног Краљевства, Гавин Виљамсон, изјавио је 30. децембра 2018-те Сандеј Телеграфу да Британска Круна окончава деколонизацију, што је била Вајтхолова доктрина још од Суецке афере 1956. године. Лондон се спрема да отвори нову војну базу на Карибима (за сада Велика Британија има базе само у Гибралтару, на Кипру, Диего Гарсиа и на Фокландским острвима). Нова база могла би се налазити на Монсерату (Западна Индија) или, вероватније у Гвајани, и требала би бити оперативна 2022. године [[1]].

Гвајана је пак сусед и Суринама (Холандска Гвајана – види слику горе). Његов председник, Деси Бутерсе, тражен је у Европи због кријумчарења наркотика – афере која је претходила његовом избору. А његов син Дино, ухапшен је 2013. године у Панами, упркос чињеници да је ушао у ту земљу са дипломатским пасошем. Изручен је Сједињеним Америчким Државама, где је осуђен на 16 година затвора због трговине дрогом – у стварности зато што је основао либански Хезболах у Суринаму.

 [[1]] “We are opening new overseas bases to boost Britain”, Christopher Hope, Sunday Telegraph, December 30, 2018.

БРАЗИЛ

У мају 2016. године, Енрике Меирелес, министар финансија за прелазну владу либанског Бразилца Мишела Темера, именовао је исраелског Бразилца Илана Голдфајна за директора Централне банке. Мереилес је председавао и Комитетом за припрему Олимпијских игара, позивајући израелске одбрамбене снаге Тсахал[i] да координирају бразилску војску и полицију, чиме се гарантује сигурност Игара. Паралелно са контролом Централне банке, војске и полиције Бразила, Израел није имао потешкоћа да подржи народни покрет незадовољства због неспособности Радничке партије.

Верујући – без икаквих чврстих доказа – да је Председник Дилма Русеф начинила превару са јавним рачунима у контексту скандала Петробрас, парламентарци су је у августу 2016. опозвали.

[i] TSAHAL – Izraelske obrambene snage

Током председничких избора 2018. године, кандидат Жаир Болсонаро отишао је у Израел да се крсти у водама Јордана, и тако добио огроман проценат евангелистичких гласова. Изабран је са генералом Хамилтоном Моураом као његовим потпредседником. Током периода транзиције, Моурао је изјављивао да Бразил треба да се припреми да пошаље људе у Венецуелу као „мировне снаге“ након што председник Мадуро буде збачен – коментари који представљају једва прикривену претњу, коју је председник Болсонаро касније покушао умањити.

У интервјуу 3. јануара 2019. године, на ТВ каналу СБТ, председник Болсонаро је говорио о преговорима с Пентагоном о могућности стварања америчке војне базе у Бразилу. Ова декларација подигла је снажно противљење унутар оружаних снага, за које је њихова земља способна да се брани без туђе помоћи.

Приликом његовог “увођења у посао“ 2. јануара 2019-те године, нови председник је примио израелског премијера Бењамина Нетањахуа. Ово је био први пут да је личност овог значаја из Исраела била у Бразилу. Овом приликом, председник Болсонаро је најавио прелазак бразилске амбасаде из Тел Авива у Јерусалим.

Амерички државни секретар Мајк Помпео, који је такође присуствовао проглашењу (где се састао и са перуанским министром спољних послова Нестором Пополизијем), најавио је своју намеру да се заједно са председником Болсонаром бори против „ауторитарних режима“ Венецуеле и Кубе. На повратку у Сједињене Државе, зауставио се у Боготи како би се састао с колумбијским председником Иваном Дукеом. Њих двојица су се сложили да раде на дипломатској изолацији Венецуеле. Дана 14. јануара 2019. године, 14 држава Лима групе (укључујући Бразил, Колумбију и Гвајану) састало се како би се сложило да је нови мандат Николаса Мадура, који почиње 10. јануара, «нелегитиман» [[1]]. Мексико међутим, није потписао ово саопштење. Поврх свега, шест држава чланица поднело је жалбу Међународном кривичном суду против председника Николаса Мадура за злочине против човечности.

Данас је савршено јасно да је процес припреме за рат у току. Огромне силе су у игри, а мало тога се може учинити да их сада зауставимо. У том контексту Русија проучава могућност успостављања сталне аеро-поморске базе у Венецуели.

Острво Ла Оркила – у којем је председник Хуго Чавез био затворен током државног удара у априлу 2002. – омогућило би складиштење стратешких бомбардера. То би представљало много већу претњу Сједињеним Државама него совјетске ракете стациониране на Куби 1962. године.

[1] Greater Middle East – Велики (проширени) Блиски Исток је политички појам, уведен почетком 2000-их, означавајући скуп суседних земаља који се протеже од Марока на западу па све до Пакистана на истоку. Понекад су укључене и различите земље централне Азије. Према Ендрју Бачевичу у књизи Амерички рат за Велики Блиски Исток (2016), професионални војник и професор емеритус на Бостонском универзитету тврди да је овај регион позорница за низ сукоба почев од 1980. године, који су најављени почетком рата Иран-Ирак. Од тада, САД су биле “укључене“[наводници Радо Мир] у балансирање конфликата међу овим културно међусобно повезаним нацијама како би унапредили своје интересе у региону. Проширени Блиски Исток се понекад назива „Новим Блиским Истоком“, или „Великим Блиским Истоком“.    Wikipedia

[1] U.S. Southern Command – Јужна Команда САД (Дорал, Флорида, САД)

[1] FARC – Revolutionary Armed Forces of Colombia (Spanish: Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia—Ejército del Pueblo, FARC–EP and FARC) је герилски покрет укључен у колумбијски оружани сукоб од 1964. до 2017. године. Познато је да користи више војних тактика уз још неконвенционалније методе, укључујући и тероризам. ФАРК-ЕП је формиран током периода хладног рата као марксистичко-лењинистичка сељачка сила која промовише политичку линију аграризма и антиимперијализма. Операције ФАРК-ЕП финансиране су киднаповањем и откупом; изнуђивање или опорезивање различитих облика економске активности, као и опорезивањем, производњом и дистрибуцијом илегалних дрога. Уједињене нације процјењују да су 12% свих убистава цивила у колумбијском сукобу починили герилци ФАРК-а и Националне ослободилачке војске (ЕЛН), 80% почињено је од стране десничарских паравојних формација, а преосталих 8% су починиле колумбијске снаге сигурности.

[1] National Liberation Army (Spanish: Ejército de Liberación Nacional, ELN) Национална ослободилачка војска је наоружана група укључена у текући колумбијски оружани сукоб који постоји у Колумбији од 1964. године. ЕЛН заговара сложену комунистичку идеологију марксизма и теологије ослобођења. У 2013. години процењено је да се снаге ЕЛН-а састоје од 1.380 до 3.000 герилаца. Према бившем члану националне дирекције ЕЛН-а Фелипеу Торесу, једна петина присталица ЕЛН-а узела је оружје. ЕЛН је класификован као терористичка организација од стране влада Колумбије, Перуа, Сједињених Држава, Канаде и Европске уније.

[1] TSAHAL – Izraelske obrambene snage

Са енглеског, за Србин.инфо, превео и приредио Радо Мир

ТРАМП: Имам лошу вест за Русију https://t.co/PqZAxp24Uf

— СРБИН инфо (@srbininfo) January 14, 2019

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: voltairenet.org

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: Карипски басен