Прочитај ми чланакТако уместо да отпочнемо једну вербалну одбрану дела маестралног Илије М. Живанчевића, и његових тврдњи о старости и аутохтоности Сербског народа на тлу данашње Европе, а самим тим и Балкана, ја ћу у наставку представити неколико карата, као сведочанство његове тврдње. Мислим да ће ових пар карата бити речитије, но да сам томове исписао, објашњавајући и објашњавајући.
Прва изложена карта (сл.1), узета из “The Atlas of the World History, The Classical World”. По учењу које нам се сервира, задњих век и по интензивно, од стране бечко-берлинске школе и Ватикана, а то значи по службено усвојеним историјским и географским појмовима, на једној карти из 300. година пре рођења Христова, не би уопште требало да буде Срба или Словена. А ми их овде налазимо у срцу старе Европе, док су Германи само на територији данашње Данске.
Друга карта (сл.2) “Атласа светске историје” приказује право стање у Европи, 145 год. пре н.е. На њој је избрисана “граница” између Балта и Срба, а Германи се још увек приказују на територији Јитланда, некадашњег “Серболенд” и мало јужније од њега. Чак и најновија историја Немачке не може да пренебрегне историјску чињеницу и појаву Германа у каснијој Германији, а тадашњој полабској и балтичкој Србији, односно данашњој Немачкој, ставља у 143. год. пре Христа, када су Срби у свим тим северним областима имали своје градове, своје храмове, своје вере и Богове, као и уређен породични живот на највишем етичком нивоу.
Тако Милош С. Милојевић каже: “… да када су први Германи почели долазити и мешати се са Србима, те када су видели куће на спрат, да мишљаше да су Срби луд народ, јер стављају куће на куће…” О томе пише и говори и сам надбискуп др Рачки Фрањо, и описује величанственост сербских храмова, културе, индустрије, везаности за земљу, да су се Германи и остале европске придошлице учили и дивили величини Сербске културе на свим пољима, те су том својом супериорношћу изазивали љубомору и завист других.
Јачањем римскога царства, њиховим изванредним војним устројством, централистичком апсолутном уређењу, Срби су добили великог и немилосрдног непријатеља, који није ишао да их само покори, но је ишао и да их утамани. Не може се рећи да му у томе не помагаше старе Сербске особине, као неслога, непризнавање централистичке власти, и сл. Тако да Западно Римско Царство, покори и готово утамани, не само Сербска царства, но и сам народ, те након велике победе над Србима, после 229. године пре Христа, завладају целокупним Балканом, и формирају римски протекторат, над свим Сербским земљама, и на источној обали Јадрана и над њиховим залеђем. После 167. године пре Христа, долази regnum Illyricum, Илир. краља Генцији под контролу Рима, а новим освајањима шири се и сам појам Илирика.
Следећа карта (сл.3) по реду је прва Птоломејева карта из 2. века нове ере, која показује део Балканског полуострва, на коме су и данас као и некада Сербске државе. Голим оком се може видети име једног насеља по имену Сербинум јужно од Саве, са основом СРБ у имену, а и данас постоји под именом Србац. Ова карта, као и остале приложене у овој студији, представљају предмет посебних испитивања и студија, јер се само једним упорним и стрпљивим радом, и студиозним приступом овоме послу, могу објаснити и разрешити грчко-римске петљавине са нашим именима, као на пример: СаРДоате (увек од наше основе имена СРБ), СоГоРа, ДРакВина, Виана, СеВаЦес, ДРаГодуру, НоВиДуну, ДРВсомагус, Лугионум, Дана, ВиРунум, а врхунац свега су имена: Сванете, Раниката, итд…
Ова друга (сл.4) карта Птоломејева је из II века после Христа па ако се и овлаш погледа, опет се не може видети нигде ни трага о именима Хрвата и Албанаца, али се и на једној и другој може видети име једне велике Сербске области, а то је Далмација, коју тако безочно својатају они са “тисућљетном државности”, и на место стародревног имена, стављају своје новокомпоновано.
Диоклецијановом реформом Илирикум постаје један од четири префектуре Римског Царства, која је обухватала готово читав Балкан, а да је управно била подијељена на дијацезе Iliuricum occidentale. У оквиру те префектуре којој је касније Константин Велики, прикључио још и: Епир, Ахају и Македонију; подручје некадашње провинције Iliuricumа, било је подељено на три мање провинције, и то: Dalmatia, Praivaletana и Epirus novu. Оваква подела је остала све до пропасти Великог Хунског царства, по смрти Атиле (453 год.) и његовог сина Денгезита (469 год.), када су Сербска племена почела да се буде и уједињују, да би их све ујединио и обновио Сербско царство: Свевлад, Самовлад или Самко I, Само I, кога отац посла са војском да васпостави посрнуло Сербско царство, на балканском полуострву. Иако га сатанини изасланици, представници бечко-берлинске школе, као и наши “кадрови “, назваше Готом, он то не беше, но беше Лужички Србин, из великог племена Милчана.
Картом (сл.5), даје се приказ Сербских земаља под римљанима, негде око IV века по Христу, а по Ст. Станојевићу “Историја Срба” изд. 1904. г.
Да би се лакше пратило шта говорим и о чему пишем у следећим текстовима извукао сам само ове три карте и приложио их. Ту су дата три временска периода, када су наводно Срби однекуда пали на Балкан, и по њима се види сва аутентичност тврдње о нашој постојаности и државности и у Европи и на Балкану.
Карте су узете из “The Atlas of World History, The Classical World” претпоставља, како стоји испод саме карте (сл.6). Ове карте показују присуство Срба по целој Европи, а иначе је ово историјски период на коме је Сипријан Робер (Cyprien Rober), засновао своје тврђење, да је:”… у доба Карла Великог све са оне стране Рајне, што није било франачко, било је Сербско-словенско”.
Историја је коначно схватила, да су Срби “свуда по Европи”, на југу чак до Пелопонеза и по њему, сежући северно у непрекинутој линији до Балтичког мора, будући да још није било Маџарске, ни Аустрије, ни Румуније, а азијатски Бугари се још не беху превише удаљили од Дунава.
Из датих карата се види да су глупости и фалсификати тврдње, о некој тзв. “Великој сеоби народа”, захваљујући којој су се Срби нашли уз аварско-татарске хорде и тако стигли или залутали у Европу, коју протежира и форсира бечко-берлинска ватиканска школа.
На самој карти (сл.7) “арабског калифата” , из 740. године се јасно уочава да су се Авари нашли у окружењу од Сербских племена, која од скоро почеше називати и Словенима, док се Бугари још увек држаше по страни, а Маџари су далеко од њихове данашње територије којом су пресекли прастаре Сербске земље. Срби, по овој карти, дакле, не налазише се ни на репу, а ни на глави азијатских освајача. Они су једноставно свугде: и на југу, и на северу, на западу и на истоку. Чак су стигли и на Атлантик, где су их Римљани предвођени Цезарем, и буквално утаманили у Галији, у њиховој прастарој постојбини Галицији. Да је то истина, говори нам и језик Баска, који садржи бар 40% Сербских речи.
И следећа карта (сл 8) говори сама за себе, тако да је и не треба пуно коментарисати, сем да се дода да чак по овој карти Срби држе велики део Европе.
Карта (сл 9), размишљао сам да ли да је приказујем или не?! Да ли је уопште њено место у оваквом делу или не?! И онда се одлучим, да завршим онако како сам и почео. А почео сам са картама од пре Христа. Ова карта баш показује Европу онаква каква је средином XV века, или тачније 1449. год. Пошто је штампана у Будиму 1840. године за “Tabulu Geograficu”, у аустријској монархији, а говори о Русији XV в. и од католика, немам разлога да јој не верујем и да је не користим. На њој се јасно види, где је: Славонија, Алба Серблија, тј. Бела Србија, онда Сервија – Србија,…, итд (оп. аут.)
1. * Карта узета из “Срби народ најстарији” Том II, Др. Олга Луковић – Пјановић, изд. 1990
2. Србске земље под римљанима
3. * Карта узета из “Срби народ најстарији” Том II, Др. Олга Луковић – Пјановић., изд. 1990 г.
4. * Карта узета из “Срби народ најстарији” Том II, Др. Олга Луковић – Пјановић, изд. 1990 г.
6. * Карта узета из “Срби народ најстарији” Том II, Др. Олга Луковић – Пјановић, изд. 1990 г.
7. * Карта узета из “Срби народ најстарији” Том II, Др. Олга Луковић – Пјановић, изд. 1990 г.
8. * Карта узета из “Срби народ најстарији” Том II, Др. Олга Луковић – Пјановић, изд. 1990 г.
9. * Ова карта баш показује Европу онаква каква је средином XV века, или тачније 1449. год. Пошто је штампана у Будиму 1840. године за “Tabulu Geograficu”, у аустријској монархији, а говори о Русији XV в. и од католика, немам разлога да јој не верујем и да је не користим. На њој се јасно види, где је: Славонија, Алба Серблија, тј. Бела Србија, онда Сервија -Србија,…, итд (оп. аут.)
О СРПСКИМ И ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ПИТАЊИМА У ФРАНЦУСКОЈ за време Првог светског рата https://t.co/6Pab6Sv71h
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 24, 2018
