Мно­ги лин­гви­сти су пи­са­ли о ен­гле­ским по­зајм­ље­ни­ца­ма у срп­ском је­зи­ку, а ма­ло је по­зна­то да и огром­ни ен­гле­ски во­ка­бу­лар са­др­жи по­је­ди­не ре­чи из срп­ског, та­ко­зва­не ср­би­зме.

Драган Стојановић

Мно­ги лин­гви­сти су пи­са­ли о ен­гле­ским по­зајм­ље­ни­ца­ма у срп­ском је­зи­ку, а ма­ло је по­зна­то да и огром­ни ен­гле­ски во­ка­бу­лар са­др­жи по­је­ди­не ре­чи из срп­ског, та­ко­зва­не ср­би­зме. На­рав­но, не мо­же­мо го­во­ри­ти да по­сто­ји мно­штво ср­би­за­ма у ен­гле­ском, али сва­ка­ко их вре­ди спо­ме­ну­ти. Сви по­да­ци ко­ји су на­ве­де­ни у да­љем тек­сту пре­у­зе­ти су из реч­ни­ка нај­е­ми­нент­ни­јих бри­тан­ских и аме­рич­ких из­да­ва­ча, као што су Ox­ford En­glish Dic­ti­o­nary и Mer­ri­am-Web­ster’s Una­brid­ged Dic­ti­o­nary, прем­да су за про­ве­ру ко­ри­шће­ни и дру­ги ре­ле­вант­ни из­во­ри.

Чвр­шћи кон­так­ти из­ме­ђу два је­зи­ка ус­по­ста­вље­ни су тек у 19. ве­ку услед спле­та по­ли­тич­ких и исто­риј­ских окол­но­сти, ка­да мно­ги европ­ски на­ро­ди по­чи­њу бор­бу за осло­бо­ђе­ње, ја­ча­ју на­ци­о­нал­ни по­кре­ти и књи­жев­но­сти. Европ­ски ин­те­лек­ту­ал­ци, а ме­ђу њи­ма и ен­гле­ски, са сим­па­ти­ја­ма гле­да­ју на ма­ле на­ро­де и на њи­хо­ву бор­бу за сло­бо­ду. Осим то­га, ро­ман­ти­чар­ски по­крет у књи­жев­но­сти де­лу­је под­сти­цај­но на ауто­ре ко­ји пи­шу на „ма­лим“ је­зи­ци­ма, ко­ји по­ла­ко про­ди­ру у ан­гло­сак­сон­ску сре­ди­ну.

Ово не зна­чи да кон­та­ка­та ни­је би­ло и ра­ни­је, али су би­ли ве­о­ма рет­ки и сво­де се на опи­се ен­гле­ских пу­то­пи­са­ца, ди­пло­ма­та и оста­лих ко­ји су пу­то­ва­ли кроз Ср­би­ју или су се су­сре­та­ли са Ср­би­ма. Кроз опи­се на­чи­на жи­во­та ло­кал­ног ста­нов­ни­штва, ње­го­вих кул­тур­них и др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја и оби­ча­ја, у ен­гле­ски су ушле и срп­ске ре­чи ко­је нај­бит­ни­ји реч­ни­ци и да­нас бе­ле­же.

Пр­ва реч из срп­ског ко­ја је за­бе­ле­же­на у ен­гле­ском, а исто­вре­ме­но и нај­чу­ве­ни­ја, је­сте vam­pi­re, а у овај је­зик је ушла у пр­вој по­ло­ви­ни 18. ве­ка. Исти­ни за во­љу, мо­ра­мо при­зна­ти да је не­ки из­во­ри на­во­де и као реч сло­вен­ског по­ре­кла и не ве­зу­ју је за кон­кре­тан је­зик (на­ве­де­ни Окс­фор­дов реч­ник), док је аме­рич­ки лек­си­ко­гра­фи при­пи­су­ју срп­ском је­зи­ку. Још јед­на по­зна­та и че­ста реч је­сте pa­pri­ka, ко­ја при­па­да стан­дард­ном ен­гле­ском во­ка­бу­ла­ру.

Прем­да се па­при­ка мо­жда и не убра­ја у хра­ну ти­пич­ну за Ср­би­ју, на­ци­о­нал­но пи­ће шљи­во­ви­ца про­на­шла је пут до ен­гле­ског је­зи­ка још у 19. ве­ку, прем­да за­о­би­ла­зно и нај­ве­ро­ват­ни­је пре­ко не­мач­ког, на шта ука­зу­ју об­ли­ци sli­wo­witz и sli­vo­vitz. Иако већ мо­же­мо ре­ћи да се од ср­би­за­ма у ен­гле­ском мо­же на­чи­ни­ти и јед­но­ста­ван оброк, при­ли­ку да се бо­ље упо­зна­мо са оста­лим ђа­ко­ни­ја­ма ну­ди и ср­би­зам sla­va, ко­ји реч­ни­ци ен­гле­ског ре­ги­стру­ју у XX ве­ку, ка­да се у њи­ма по­ја­вљу­је и slat­ko, чи­ме се све ово мо­же и за­сла­ди­ти.

Не­ко­ли­ко ре­чи ко­је су ве­за­не за срп­ски фол­клор у ен­гле­ски ула­зе у 19. ве­ку, ка­да се ен­гле­ска чи­та­лач­ка пу­бли­ка пр­ви пут су­сре­ће са на­шом на­род­ном књи­жев­но­шћу. Иако ен­гле­ски је­зик има ве­о­ма бо­гат во­ка­бу­лар ко­јим озна­ча­ва нат­при­род­на би­ћа, на­ша реч за ви­лу, у об­ли­ку vi­la или wi­li, за­бе­ле­же­на је у не­ким тек­сто­ви­ма ко­ји спо­ми­њу ова нат­при­род­на би­ћа. У ве­ћи­ни тек­сто­ва пи­са­них на ен­гле­ском, ова би­ћа се на­зи­ва­ју fa­iry или fa­iry god­mot­her, али спе­ци­фич­ност сло­вен­ске ви­ле је под­ста­кла не­ке ауто­ре ен­гле­ског го­вор­ног под­руч­ја да упо­тре­бе до­ма­ћи на­зив ка­ко би се са­чу­ва­ла ова раз­ли­ка.

Ка­ко су се пе­сме о ви­ла­ма мо­гле чу­ти уз гу­сле, на ко­ји­ма сви­ра гу­слар, ни­је ни чу­до да су у 19. ве­ку за­бе­ле­же­не и ре­чи gu­sle (уз об­ли­ке go­u­sle, gu­zla и сл.), као и gu­slar, ко­ја чак има и срп­ску мно­жи­ну gu­sla­ri. Не зна­мо да ли би се уз ре­чи tam­bu­rit­za и zur­la, ко­ја је до­ду­ше ори­јен­тал­ног по­ре­кла, мо­жда мо­гао са­ста­ви­ти и не­ки ма­ли ор­ке­стар, али из­ве­сно је да их реч­ни­ци бе­ле­же као срп­ске ре­чи. Ко­нач­но, уз ову му­зи­ку се мо­же и за­и­гра­ти уз реч ko­lo, ко­ју ен­гле­ски лек­си­ко­гра­фи по­зна­ју пре­ко сто го­ди­на.

Иако су ре­чи ко­је смо на­ве­ли углав­ном ве­за­не за кул­ту­ру, тра­ди­ци­ју и фол­клор, по­сто­је и ср­би­зми ко­ји се ко­ри­сте у на­у­ци. Нај­ви­ше има пој­мо­ва из ге­о­мор­фо­ло­ги­је, у ко­је спа­да­ју po­lje/polye, hum, po­nor и uva­la/ouva­la, а ка­рак­те­ри­стич­не су за ре­љеф под­не­бља у ко­ме се го­во­ри срп­ски, али ту су и ре­чи из дру­гих на­у­ка, као што су на­зив ми­не­ра­ла та­ко­ви­та (ta­ko­vi­te), из­ве­ден од то­по­ни­ма Та­ко­во, или те­сла, на­зив за је­ди­ни­цу за гу­сти­ну маг­нет­ног флук­са, а из­ве­ден је од пре­зи­ме­на на­шег слав­ног на­уч­ни­ка.

У лин­гви­сти­ци су при­сут­ни и тер­ми­ни ко­ји се од­но­се на опис је­зи­ка, као нпр. gla­go­li­tic (гла­гољ­ски) или sto­ka­vian/što­ka­vian, ко­ји се од­но­се на што­кав­ски. До­ду­ше, у лин­гви­стич­ким тек­сто­ви­ма се ја­вља­ју и не­ки ре­ђи тер­ми­ни, као ре­ци­мо Eka­vian и Ije­ka­vian (за екав­ски и ије­кав­ски), прем­да их не­ма у реч­ни­ци­ма.

Ко­нач­но, реч­ни­ци ре­ги­стру­ју и још не­ке ре­чи ка­рак­те­ри­стич­не за срп­ску сре­ди­ну ко­је ни­су спо­ме­ну­те у окви­ру до са­да пред­ста­вље­них гру­па. У њих спа­да­ју za­dru­ga, ко­ја се од­но­си пр­вен­стве­но на по­ро­дич­ну за­дру­гу, Skupshti­na/Skup­šti­na и chet­nik. Окс­фор­дов реч­ник у ве­зу са срп­ским до­во­ди и реч di­nar, ко­ја се од­но­си на ов­да­шњи но­вац, прем­да је она крај­њим по­ре­клом из пер­сиј­ског је­зи­ка, што бри­тан­ски лек­си­ко­гра­фи и на­во­де.

Иако је број ср­би­за­ма у ен­гле­ском го­то­во за­не­мар­љив, бу­ду­ћи да их пре­ма реч­ни­ци­ма има тек 28, и прем­да је њи­хо­ва уче­ста­лост углав­ном ни­ска, чи­ње­ни­ца је да их бе­ле­же нај­бо­љи реч­ни­ци и да су име­ни­це vam­pi­re и pa­pri­ka део уоби­ча­је­ног во­ка­бу­ла­ра. Оста­ли ср­би­зми ни­су то­ли­ко че­сти, јер су ве­за­ни за срп­ски кул­тур­ни про­стор, од­но­сно ин­сти­ту­ци­је, пред­ме­те, пој­мо­ве, фол­клор, ре­љеф и све оста­ло што по­сто­ји на те­ри­то­ри­ји где се го­во­ри срп­ски је­зик. Иако су два је­зи­ка да­нас у не­пре­кид­ном кон­так­ту, ен­гле­ски је до­ми­нан­тан као је­зик да­ва­лац, па се о бит­ни­јем бу­ду­ћем упли­ву ср­би­за­ма у ен­гле­ски те­шко мо­же го­во­ри­ти, али не би тре­ба­ло ис­кљу­чи­ти мо­гућ­ност да ће бар још не­ки по­јам на­ћи пут до ен­гле­ског је­зи­ка.

Доц. др Не­над То­мо­вић
Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Извор: politika.rs

Ознаке: Доц. др Не­над То­мо­вић, Енглези, Српски