Неко би морао да каже премијеру Александру Вучићу да у времену озбиљне буџетске штедње почне да штеди и на пријатељствима.

Можда тај захтев делује бизарно у земљи која је скупо платила свако своје непријатељство, али бизарно делује и та мануфактура пријатељстава, која као да почињу и завршавају на заједничким конференцијама за новинаре.

Јер није нимало лако бити истовремено пријатељ и Ангели Меркел и Алексису Ципрасу, Џозефу Бајдену, Матеу Ренцију, Себастијану Курцу, саветнику Меркелове Кристофу Хојсгену, али и амбасадорима Давенпорту и Кирбију, које таблоиди блиски власти једном месечно сумњиче да спремају паклени план за Србију. После Поточара и Томпсона у Книну, мора да је исцрпљујуће и градити пријатељство са лидерима у региону.

Јесте Вучић лидер земље која је пре две деценије у западној хемисфери била третирана као парија, због чега знатан број грађана и данас као примарни циљ добре спољне политике не види ни Европску ни неку источну унију, већ избегавање сукоба, санкција. Јесте и он сам био у партији која се налазила на западним црним листама, па је и логично што је у новој партији пожелео да свакога дана стекне или направи неког новог пријатеља. Јесте мало балканско чудо што га у Америку по други пут позива човек који није само потпредседник САД, већ и потенцијални будући председник најмоћније земље света, раније познат по веома тврдом ставу према Србима.

Од октобарских промена, српски лидери често су се хвалили специјалним, пријатељским везама са светским лидерима, који су, по правилу, остајали дуже у разговору са њима, кршили протокол како би им исказали посебну част. Осећали су да се међу њима успостављао посебан однос, али посебан однос нису осетили обични грађани Србије.

Пријатељство се, као по неком правилу, највише користи у срединама где га најмање има – у високој политици или великим корпорацијама.

Читава армија млађих пословних људи има обичај да се пријатељски загрли са сваким пословним партнером кога види два пута у животу. И нема никакав проблем када пријатељу да отказ уз загрљај и образложење да му, заправо, помаже да се више посвети породици. Можда се тако осећао Борис Тадић када је схватио да су му велики европски пријатељи омогућили да се више посвети породици.

Папа Фрањо изјавио је ових дана да се осећа искоришћеним кад чује колико људи говори да им је он пријатељ. „Никада нисам имао толико самозваних пријатеља као сада. Свако је папин пријатељ”, рекао је јуче поглавар Римокатоличке цркве.

„Пријатељство из користољубља је нешто што ме боли јер је пријатељство светиња. Библија каже да можете имати једног или два пријатеља”, закључио је папа.

Али ако икад дође у Србију, стећи ће више пријатеља него у читавој својој богоугодној мисији.

Извор: Политика – Батић Бачевић

Ознаке: Александар Вучић, Батић Бачевић, пријатељи