Прочитај ми чланакДраган Радовић је економски аналитичар и борац против сиве економије. У последње време чест je гост у многим телевизијским емисијама посвећеним тој друштвеној области. Све више експониран и у електронским медијима.
Драган Радовић
Захваљујући њему, Србијом се шири истина о високоорганизованом државном криминалу.
Господине Радовићу, какво је Ваше мишљење о либералној економији коју Србија води?
– Потпуно погрешан модел, у томе се слажу скоро сви економисти који нису на платном списку државе. Мислим да је нама много већи један други проблем, то су криминалне радње унутар Србије у којима највише учествује криминализовани део бирократије, заштићени бизнисмени и политичари који све то покривају.
Славица Мојсин
Да ли треба вратити царину на робу коју Србија може сама да произведе или је концепт либералне економије, где се укидају царине и не штити се домаћа производња „прави пут“?
– Царињење робе из иностранства је добра мера која би штитила домаће тржиште. Много боља мера за заштиту нашег тржишта и домаћих произвођача, била би спречавање шверца преко Царине који на годишњем нивоу износи четири милијарде евра робе, шверц у коме учествују сви наведени у одговору на прво питање. У малопродаји шверцована роба има вредност 6 до 8 милијарди евра, само утајени ПДВ достиже 900 милиона евра.Спречавањем овог криминала на тржишу би се створио огроман мањак робе што би далo праву шансу домаћим произвођачима да повећају производњу.
Које су позитивне, а које негативне импликације страних инвестиција с обзиром на то да се субвенционишу из нашег буџета?
– Довођење страних инвеститора, уз субвенције, да би запошљавали раднике који раде за минималну зараду је потпуни промашај, једноставно нема позитивних ефеката.
Како се заштитити од нелојалне конкуренције у виду страних предузећа?
– Једини начин је да развијамо технологије које они не желе да раде. Пример је производња у којој има много мануелног рада: текстилна индустрија-шиварство, обућарство и друго.
Зашто све више домаћих привредних субјеката клизи у сиву економију?
– Највећи разлози бежања у сиву зону су непостојање контроле од стране пореске службе, жеља привредника да на утаји пореза остваре додатну зараду и на трећем месту превисоке пореске стопе.
Сматрате ли да су кажњавање и инспекцијска контрола решење сиве економије или би више помогле неке друге мере, попут заштите од монопола и то да држава испуњава сопствене обавезе према привредницима?
– Сива економија се врло једноставно решава, у циклусу од једне до две године. Први корак мора да направи држава снижавањем већине пореских оптерећења: 1. оптерећење зарада за трећину, 2. порез на добит са 15 на 10%, 3. порез на дивиденду са 20 на 10%, порез на имовину на 0,1% уз примену на реалну вредност имовине, 4. порез на закуп са 20 на 10%, 5. брисање већине парафискалних намета. Други корак је да држава остави привредницима прелазни период од три месеца како би увели пословање у легалне токове: раднике са црног у рад са пријавом, као и пријављивање целокупног промета. По истеку прелазног периода Пореска управа Србије мора кренути у контроле, кратке и брзе, сви који би радили супротно закону, вршили утаје пореза по било ком основу, морали би да осете јаке репресивне мере државе (вишеструко веће казне од износа утајеног пореза, затворске казне, одузимање имовине и др.)
Да ли би по Вашем мишљењу укидање двоструких намета, на терет радника и на терет послодаваца, које плаћа послодавац, смањило броја радника који раде на црно?
– Два су услова за смањење рада на црно: умањење оптерећења зарада за трећину (тренутно 62 до 65%, снизити на 42%) и разрезивање високих новчаних казни за све прекршиоце.
Да ли бисмо више постигли спречавањем увоза или производње копиране робе, него кажњавањем малих предузетника, који ту робу купе легално односно преко фактура и исту продају?
– Спречавање увоза свега и свачега је приоритет у Србији, кажњавање привредника је последња мера, треба применити систем штапа и шаргарепе, између увоза и штапа читав низ повољности се морају дати привредницима.
