Прочитај ми чланак
Недеља, последњи дан пред почетак Великог поста, ( наш рођак поп Ђоша називао га је Беле покладе), ми деца смо их звали Прочке.
Дан коме су се сви радовали, посебно деца. Прочке увек падају у недељу и имају свој ритуал: маскенбал, свечани ручак, паљење крљавештице (обредне ватре) и ламкање (гатање) јаја.
Још у петак, кад би завршили са школом, са старијим братом и сестром седали смо за сто, узимали картон од кутије за женске ципеле и кренули да маказама кројимо маске за дечји маскенбал.
Мајка нам је доносила танке растегљиве гумице које је користила за повезивање тегли са слатком, бушили смо рупе на маски у висини ушију и вешто прављеним чворићима добијали повез који их је чинио растегљивим.
На маскама је био остављен само отвор за уста и очи, а потом смо бојицама, или угљеном правили шаре да би изледало што страшније.
Ујутру смо устајали спремни да са осталом децом из комшилука са маскама заузмемо место испред капије на градском Шапраначком гробљу у чијој смо близини живели.
Знали смо да ће нам старији људи уделити коју парицу кад се буду враћали са службе.
Трчали бисмо за њим, узвикивали: „Пр, пр, тетке, дај једно динарче“, а они су, како ко, вадили из џепова спремљене беле динарце, дводинарце и петодинарце.
Ко би нам дао жуту банку, изазивао је огромно одушевљење.
Од попова смо добијали крштиће и благослов. Ко зна до када бисмо јурили за људима да није долазило време ручка, повика мајки и баба да отац чека и љути се.
Ручак је био за ту прилику од посебно спремљеног петла у земљаном ђувечу.
Било је чорбице од спанаћа са крупније исеченим, на коцке, телећим месом и са доста црног лука, најбоље банице гологлавке са сиром и овчјим доњоврањским млеком.
За мезе јаја, сир, туршија, кисео купус. Домаћа ракија дудовача, потом домаће, три пута претакано, бело вино “нагажено” Машковом сода-водом.
Пре него што би почео ручак, баба би устајала са чашицом ракије у руци и узвикивала: „Прашћавајте, мили моји“. Онда су један другом прилазили, љубили се три пута у образе и говорили: „Прашћавај!“
Централни део Прочки, за нас децу, била је крљавештица; постављање на куповима, који могу да се прескоче, сламе, шаше од кукуруза, потом разног сувог шибља, грања које би се пронашло у околини. Прескала су деца, али и старији.
Веселу цику и радост на нашим лицима изазивао је, “под гасом”, старији шерет из нашег сокака Мика Раковче који нас је јурио, гаравио лица и прескакавши купове узвикивао: “Крља, крља, деда бабу трља, крља, крља… вештица а а”…
Они који су живели у приградским насељима, или у рубним деловима вароши, стављали су и старе аутомобилске гуме, довлачили труло и суво дрвеће и палили са жељом да се пламен и дим види усред вароши.
Вечерали смо у кругу породице. Јела се баница, тврдо кувана јаја и сир.
Отац би узео ољуштено кувано мање јаје, увезао га кончићем, а потом везао за гајтан од сијалице, који је висио са плафона. Сви би сели у круг око стола и кренуло би ламкање јаја.
Свако је морао да замисли једну жељу и потруди се да дохвати јаје и загризе га. Отац би кренуо руком да окреће јаје које је висило увезено у конац и приноси га нашим устима.
Радио је то вешто, док смо ми зевали, цепећи усне, како бисмо га загризли, он нас је погађао у нос, образе…
Сви смо били нестрпљиви, ко ће да га ухвати и загризе, мада се знало да ћу то бити ја као најмлађи у породици.
Након неколико „безуспешних“ кругова, отац би лагано приносио јаје мојим устима које је било лак плен. Сестра би то пропратила плачем, а брат је био равнодушан.
Након вечере одлазили смо на спавање, јер сутрадан је Чист понедељак и са бабом смо морали у цркву.
Била је спремна за Велигденски пост. Мајка је кришом улазила у собу где су спавали сестра и брат и частила их са по једном свиленом бомбоном.
Ок Радио
