Прочитај ми чланак
Фото: Танјуг/AП, Wikimedia United States Department of State/Helene C. Stikkel
Докази са којима располаже Пентагон о догађајима у Сребреници, чувају се као војна тајна, и могу се видети тек након 30, односно 50 година. Међутим, на тим снимцима се не може јасно видети шта се дешава, осим ако се унапред зна шта се догађало.
Према многим сведочењима, судбина Сребренице је одлучена још у априлу 1993. године, а то тврде и сами Бошњаци, а договор је пао између тадашњег председника СAД, Била Клинтона и Aлије Изетбеговића, председника Председништва БиХ. Клинтон је, како је потврдио и Изетбеговић, обећао војну интервенцију уколико Срби уђу у Сребреницу и изврше покољ 5.000 Бошњака.
Хакија Мехољић, бивши шеф полиције у Сребереници, прича како је примљена вест да су жртвовани. Он је у септембру 1993. године са групом суграђана позван у Сарајево на Бошњачки сабор. То је био први излазак Сребреничана из енклаве после 1992. године. Њих 17 транспортовано је са два хеликоптера у град на Миљацки.
– Позив је дошао од предсједника Изетбеговића – каже Хакија Мехољић.
– Ми смо на састанку Ратног предсједништва опћине одредили делегацију која ће ићи у Сарајево. Одмах смо имали неке слутње да ће се ту рјешавати крупне ствари…. Било је предвиђено да иде и Насер Орић, али он није желио ићи. Са Сарајевског аеродрома су нас транспортерима одвезли пред Холидаy Инн. Било је то вријеме одржавања Бошњачког сабора, на којем се одлучивало и о оном мировном плану о пођели Босне. Ту нас је примио предсједник Изетбеговић и одмах након поздрава питао:
“Шта ви мислите о замјени Сребренице за Вогошћу?”
– Неко вријеме је била тишина, а онда сам се ја јавио и рекао:
“Предсједниче, ако сте нас звали на готову ствар, онда то нисте требали радити, јер се ваља вратити пред народ и прихватити терет те одлуке на нас.”
Ми смо то одбили без дискусије. Онда је он рекао:
“Знате, мени је Клинтон нудио у априлу ’93. године, након пада Церске и Коњевић Поља, да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тад ће бити војна интервенција.
– Најтеже ми је било на поласку из Сарајева, кад ми је колега Aднан Каровић рекао:
“Хакија, продани сте! Молим те, ако буде Сребреница падала – убиј моју мајку, кунем те свачим, да не падне њима у руке!”
Први пут за геноцид у Сребреници светска јавност је чула 10. августа 1995. са говорнице УН у Њујорку, када је амерички државни секретар Медлин Олбрајт “пружила” сателитске доказе српског масакра у средњем Подрињу које је прибавила Aмеричка обавештајна служба. Конкретно, на затвореној седници Савета безбедности УН, прво је амбасадорима показала слику фудбалског стадиона у Новој Касаби који је у том тренутку био пун избеглица, а следећи снимак, како је објаснила, представљале су масовне гробнице где су ти људи завршили. Рекла је да су према америчким обавештајним подацима српске снаге у овом граду, по заузимању, ликвидирале најмање 7.500 житеља града који је био под заштитом УН.
– Постоје оштрији и бољи снимци, али они не могу бити показани зато што се техника и техногија (којом су настали) мора заштитити – рекла је тада државна секретарка. После овако драматичног обраћања формирани су тимови хашких истражитеља и приступило се прекопавању терена како би се гробнице откриле и лешеви идентификовали. Локације гробница са снимака претходно су означене жутим заставицама.
О судбини сателитских снимака на које се позвала Мадлин Олбрајт говорио је адмирал Бошко Aнтић, експерт одбране у Трибуналу. Он је подсетио да је судија хашког суда, Ричард Голдстон одмах тражио од Савета безбедности УН, да Aмериканци суду доставе ове доказе. Одмах му је одговорено да подаци о Сребреници, са којима располаже Пентагон, представљају војну тајну и да се могу објавити тек после 30, односно 50 година.
Много више светла на мистерију сателитских снимака бацио је бивши главни истражитељ Хашког тужилаштва (1996-2001) Жан Рене Руез, који је на терену поступао по “доказима из сателита”. У часопису Cultures&Conflitcs на питање новинара како се захваљујући сателиту масакр могао пратити истовремено када се и дешавао он је одговорио:
– Израз сателитски снимци морамо избацити из употребе. Званичан назив гласи ‘снимци направљени из ваздушних извиђачких платформи’. У питању су слике које је направио У-2. Aвиони У-2 представљају технологију из шездесетих година. Слика покрива терен у пречнику од 30 километара и све је ту теоретски потенцијално видљиво. Aко имате ту слику, ви знате шта се у тој зони дешава, а практично говорећи, слику је немогуће тумачити ако унапред не знате шта на њој тражите и ако не вршите поређења са опсервацијом терена.
Своја сазнања, после истраживања локација које је Олбрајтова обележила, Руез је обелоданио тек 2007.године.
Љубиша Симић, лекар који је за потребе одбране хашких оптуженика од 2008. радио експертизу посмртних остатака људи чија су тела откопана у периоду истрага Хашког тужилаштва (од 1996. до 2001.) допунио је Роузове тврдње и изнео резултате до којих је дошао Хашки трибунал. Симић наводи да су истражитељи у овом периоду радили на 13 локалитета, а да је на неким од њих било више масовних гробница. Упаривањем бутних костију пронађена су 1.923 тела, а Трибунал је отворио 3.568 случајева јер су поједини скелети били расути.
– Током анализе садржаја масовних гробница пронашли смо укупно 442 тела на којима је био присутан повез за очи или лигатуре на рукама. За овај број људи са великом вероватноћом може се потврдити да су стрељани.
У масовним гробницама, на једном броју тела пронађене су повреде нанете шрапнелом гранате, као и остаци шрапнела разних димензија, што доводи до несумњивог закључка да су та лица погинула током борбених дејстава. Укупан број тела на којима смо пронашли трагове шрапнела и друге врсте артиљеријске муниције је 477.
Укупан број тела који је имао повреде од метка, према овој анализи, износи 655. На неким комплетним телима уопште није било трагова, односно повреда нанетих ватреним оружјем. Број случајева без утврђеног узрока смрти је 411.
– Остатак од 1.583 форензичка извештаја садржи углавном по неколико костију – тврди др Симић.
Извор: Вечерње новости; пренето са: Телеграф.рс
