Прочитај ми чланакПрође ова Песма Евровизије без Montenegra у финалу… А да ли је другачије па могло?
И што би то требало да нас занима?
Ако ништа друго, због (пре)очигледне симболике.
Јасно је да је било битно темпирати појаву montenegrinske Conchite, такође познате под именом Славко Калезић, на овогодишњој Песми Евровизије са очекиваним приступањем Montenegra NATO-u. Куд бољег начина доказивања припадности euroatlantskoj породици народа и народности од легитимисања најмлађег члана посредством – брадатог мушкарца у сукњи? Куд ефектније демонстрације императива промене свести? Ту су се обе стране препознале.
Оно што сиротом Славку нико није саопштио је да је он био предвиђен тек као топовско месо (истина, виртуелно, док су, нажалост, многи здрави и прави црногорски момци предвиђени за оно право). Дакле, било је битно показати свијету да Montenegrо – припада! I belong! И да та дична нова творевина „храбро“ прави дефинитиван отклон од историје, идентитета и духовне вертикале која је омогућила простору и људима који су га држали да опстану током вишевековне отоманске најезде и не утопе се у освајачком мору. И више од тога: да стекну славно име, несразмерно територијалној величини и бројевима. Да надахну не само домаће, већ и стране песнике својим подвигом. Да подстакну великог енглеског песника Тенисона да ускликне:
„О најмањи од народа! Тврда стијено тврђег краја!
Пријестоље од слободе, ти велика Црна Горо!“
Но, шта је јуначка прошлост борбе против ратоборних азијатских хорди наспрам повлађивања бриселским метросексуалцима. Ето правог јунаштва! Јер, заједничка тежња и заједнички пројекат Бриселоваца и званичних Montenegrina јесте – раскид са славном прошлошћу.
Но, у свему томе, никако није било предвиђено да тамо нека Montenegrita, попут Conchite три године пре – победи на мулти-култи-метро-геј журци званој Eurosong. Тога сироти Славко није био свестан – да ће његова улога бити само епизодна.
Песма Евровизије је парада баналног, али политички коректног и пажљиво режираног и усмереног кича, што значи да и ту постоје нека правила.
Дакле, Conchita Wurst, брадати биолошки мушкарац чије је право име Thomas „Tom“ Neuwirth, је, под један, бар умео да пева, под два, потицао је из „пристојне“ западне земље (Аустрије) и, под три, био, ако ништа друго, прво брадато „женско“ које се појавило у такмичењу.
Montenegrita није испуњавао ниједан од ових услова. Полом се могао очекивати.
Џаба Славку упознавање, сликање и певање са Conchitom пре такмичења, и сви „њени“ савети. Џаба његово (само)поређење са Beyoncé. Џаба нападно набацивање новом Вавилону: “U grijehu možemo biti poput jednog“, или сексуална „свестраност“: „Budi moja Bonnie, iskombinirat ćemo Clydea“.
Једноставно, Брисел брадатим „женама“ из Montenegra не верује…
Макар и променили/е пол – како то песнички недавно предсказа Матија Бећковић, поводом дичног гласања о приступању Montenegra NATO-u.
Шта је порука? Добродошли у клуб – седите позади!
На то је спала некадашња Црна Гора, „српска спарта“, а данашњи претендент на њено наслеђе – Montenegrо.
Некад је кружила анегдота да Црногорци у строју нису хтели да, после првог, узвикну „други“, „трећи“, итд. већ искључиво „први до првог“! Њихови антиподи, Montenegrini, су, пак, срећни што су добили прилику да у NATO строју, увек, али баш увек буду – последњи до последњег. Деривати деривата. Најблеђе копије оригинала.
Ако треба, и у сукњи.
