Обично моје текстове завршавам реченицом „Земља из које је отишла младост, нема будућности“, али ћу овога пута да почнем са том реченицом.

Недавно ме је Друштво за српску духовну и биолошку обнову „Источник“ позвало да у Књажевцу одржим трибину на тему „Отићи или остати?“, која је трајала преко 3 сата и где сам одговарала на питања од „Како живи српска дијаспора, шта очекује од матице и које су могућности сарадње? Зашто и куда млади из Србије желе да оду? Како наши млади људи у САД виде Србију? Како и да ли је наша научна елита спремна да се активно укључи у друштвени живот Србије? Треба ли и колико улагати у науку. Савремена миграциона кретања у свету“, до „Које су последице НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом?“

На самом почетку трибине, мој домаћин Саша Илијић, професор у Књажевачкој гимназији – једној од најстаријих у Србији која је основана 1871, је прочитао резултате анкете коју је спровео међу средњошколцима у Књажевцу: већина жели да студира или у Нишу или у Београду, а после завршених студија само 17 одсто средњошколаца планира да остане у Србији! Свега 3 одсто жели да се врати у Књажевац, а невероватних 63 одсто планира да трајно остане и живи у иностранству!

Огромна већина књажевачких средњошколаца – 81 одсто мисли да су услови за живот бољи у иностранству.

Ја сам на то одговорила подацима из анкете коју су 2003. године спровели студенти нашег порекла са Калифорнијског универзитета у Берклију и са Универзитета Станфорд (оба светски позната и призната универзитета се налазе у Сан Франциско заливу, врло близу Силицијумске долине) на тему „Како млади Срби из расејања могу да се повежу, сарађују и помогну Србији?“ и то међу 400 младих Срба у САД и Канади. На следећој мапи је приказано где су се тада налазили млади који су учествовали у анкети:

Од 400 интервјуисаних младих Срба, 34 одсто су студирали (или завршили) техничке науке, 22 одсто друштвене науке, 19 процената природне науке, 18 одсто бизнис, 4 одсто правне науке, а 3 процента медицинске науке.

Такође, 48 одсто су већ радили, 23 одсто су још били на редовним студијама, а 29 процената на постдипломским студијама… Од тога је 31 одсто имао докторате (или завршавало докторске студије), 24 одсто мастере и 45 одсто дипломе редовних студија.

Ови изванредни млади људи су завршили најбоље факултете у САД и Канади (20 одсто је завршило на универзитетима који су у првих 10 у свету, а још 40 процената на универзитетима који су у првих 20 у свету!).

Они запослени су радили у врхунским компанијама, институтима и лабораторијама на свету: Intel, Hewlеt Packard, Microsoft, Motorola, Alcatel, Hitachi, Goldman Sachs, Ernst&Yung LLP,..

Невероватних 54 одсто је тада рекло да би се вратили да живе и раде у Србији! Већи део (32%) је желело да ради у приватним предузећима, 24% је желело да покрене свој сопствени бизнис, 20% је желео да ради на универзитетима док је само 2% желело да ради у државним компанијама.

Чак 92 одсто је сматрало да Србија може да стане на ноге једино ако наше расејање, влада у Србији и приватни сектор раде заједно, и да је неопходна велика подршка државе нарочито за покретање великих развојних пројеката у области информационе технологије и телекомуникација.

Ти наши паметни и образовани млади људи су пре више од 12 година заговарали оснивање „Силицијумске долине у Србији“, у којој би се на једноставни начин покретале мале компаније (start–ups) са новим идејама у области телекомуникација и информационе технологије, где би се сусретали инжењери и проналазачи са инвеститорима и представницима државе.

И тада су уочили да је један од недостатака непостојање одговарајућих закона, поједностављене процедуре за регистровање малих компанија, и жеље у држави да врати младе људе и покрене и оснажи привреду.

Која је ситуација 12 године после ове анкете?

Веома мали број наших младих високо образованих људи је успео да се врати и успешно започне каријеру у Србији – разни проблеми су успоравали и спречавали њихов повратак, од невероватно дугог и скупог процеса за нострификовање диплома, до немогућности да се пробију међу професорске клике на већини универзитета, до непостојања правне државе и одговарајуће регулативе за оснивање иновационих фирми, до рекетирања, корупције, зависти, и низа других препрека које су их спотицале на сваком кораку.
Многи су дошли, пробали, и разочарани се вратили назад.

На овом месту бих поставила питање, ако је 54% ових младих стручњака светског нивоа желело да се врати и ради у Србији, како нико у Србији није схватио значај ових бројева и ових младих стручњака?

Одговор је врло једноставан. Од такозваних „демократских промена“ из 2001. године, хорде партијских јуришника су се утркивале ко ће пре да заузме позиције на власти и напуни џепове. Предност су наравно имали нестручњаци, који су, да би покрили своје незнање, куповали дипломе на „кило“ и китили се шареним перјем мастера и доктората које су куповали на брзински створеним приватним универзитетима.

Урушен је наш некад веома добар образовни систем, а од науке су остали трагови. Пробала сам 2001– 2002. године да укажем тадашњем министру за образовање Гаши Кнежевићу и његовој саветници за високо образовање Србијанки Турајлић на веома лоше стране „Болоње“, као и на то да је циљ у ствари да се смањи ниво знања за огроман број младих људи.

Што људи мање знају, то их је лакше контролисати, лакше је манипулисати њима.

Петнаест година после тих катастрофалних реформи нашег образовања, јасно је видљиво срозавања квалитета наставе на свим нивоима, продужавање дужине школовања, осиромашивање наставног кадра, јер наравно нема држава средстава за образовање и науку, и наравно, континуирани одлазак младих ван земље.

Према подацима, незапосленост младих у Србији је преко 50%!

О АУТОРУ

Проф. др Јасмина Вујић је редовни професор на Калифорнијском универзитету у Берклију, научник је и стручњак светског гласа у областима нуклеарне физике, анализе и дизајна нуклеарних реактора најновије генерације, примене зрачења у медицини (нуклеарна медицина и терапија рака) и индустрији, као и у области нуклеарне сигурности.
Била је прва жена декан на једном од факултета за нуклеарну технику у САД, од 2005. до 2009. године. У 2009. години је била председник удружења декана свих факултета за нуклеарну технику у САД. Члан је низа саветодавних одбора на универзитетима и институтима у САД и Јапану, као и управних одбора неколико струковних удружења у САД. Оснивач је и први председник Удружења електроинжењера нашег порекла у САД, које броји неколико стотина чланова. Од 2012. члан је Академије инжењерских наука Србије, а од 2013. члан Академије наука и уметности Републике Српске.
Има своју одредницу у Српској енциклопедији у недавно објављеном трећем тому Азбучника В.
За свој научни и стручни рад примила је низ награда, а Влада Републике Србије јој је доделила Плакету ТЕСЛА 2006, поводом 150—те годишњице од рођења Николе Тесле, за заслуге у промовисању Теслиног имена и дела, као и промовисању осталих научника српског порекла у САД.
Председник Републике Српске Додик ју је 2013. године одликовао Орденом заставе Републике Српске са златним вијенцем.
2014.г. године јој је додељена „Хиландарска споменица“ за несебичну помоћ у обнови Хиландара.

Само да подсетим да је први министар за науку после „демократских промена“ био Драган Домазет, који је постао познат по изјави „Србији као малој и економски неразвијеној земљи не требају основне науке, а примењене науке треба да се финансирају првенствено из привреде,“ заборављајући да без основних наука нема ни примењених, а да је српска привреда већ тада била на самрти да би данас после 15 година постала потпуно невидљива.

Ову изјаву тада је надмашила изјава још једног „досовског“ министра, Гаше Кнежевића, по коме децу не треба оптерећивати математиком, јер је то сувише тешко, те зато треба смањити часове математике на четвртину!

Према изјавама ових првих досовских министара нама наука у суштини и не треба, а школе треба да забаве децу?!

Ништа се на овом плану није променило за протеклих 15 година, пошто су се смењивали министри нестручни за своје области, од министра војног који је био наставник психологије до министра војног за кога кажу да је керамичар, од министра за енергетику који је био дилер нафте преко министарке за енергетику која није знала шта је „струја“ до министарке за енергетику чији је једини циљ био да спречи енергетску сарадњу са Истоком и градњу Јужног тока.

Министарство за науку је на крају и укинуто, јер нам то заиста и не треба, а последњи министар за науку био је „финансијски геније са теткиног кауча“ који није за свога мандата ни успео да схвати шта је наука, да би садашњи министар за образовање имао само једну једину квалификацију да је „петничар“.

Уместо знања и стручности, једини критеријуми за запошљавање су ко кога зна, или ко је с ким у родбинским везама, а најважнији критеријум је наравно да се учланите у странку владајућег режима.
На жалост, победила је корупција, непотизам, јавашлук, себичност, крађе, лично богаћење, и мафијашка структура.

Од повратка младих образованих стручњака, који би, убеђена сам, за врло кратко време ставили ову земљу на ноге, нема ништа, нити ће бити док се рециклирани и корумпирани клептократски политичари и њихове мафијашке везе не уклоне са власти.

Шта ми можемо да урадимо у чекању да на чело Србије дођу људи који на прво место стављају интересе сопственог народа и државе, који неће желети да „промене свест српском народу“, који неће слушати диктате из иностранства, који неће годинама држати затворене народне музеје и народне библиотеке (да ли је разлог за то био да младе генерације никад не науче ко су били њихови преци и које је огромно културно и духовно благо и баштина које је наш народ створио), који финансијски гуше Матицу српску и најстарији књижевни часопис у Европи, Летопис Матице Српске!

Већина професора српског порекла на страним универзитетима настоји да код наших студената и младих стручњака/научника који настављају своје студије у иностранству, развију на неки начин и осећај обавезе према земљи у којој су стекли своје почетно образовање и из које су потекли, те да се бар један део њих одлучи за повратак.

Верујемо да би повратак стручњака нарочито у техничким наукама веома допринео подизању и науке и образовања са ниских грана на којима се сада налазе у Србији. Активним спречавањем младих и талентованих стручњака да се врате у земљу и заузму позиције које им по стручности и искуству припадају, даље урушавање образовања и науке у Србији је неминовно.

Као и у последњих 20 и више година, ја активно радим са студентима и стручњацима нашег порекла који су одлазили у иностранство у потрази за врхунским образовањем или запослењем где би се заиста ценила њихова стручност и искуство.

Веома добро сарађујем са организацијама наших студената на америчким универзитетима, као што су Организација српских студената на Берклију (BOSS – Berkeley Organization of Serbian Students), која је основана још 1998. године, или као што је била 4С (Society of Stanford Serbian Students – 4S) на Станфорду.
Наши студенти на Берклију годинама организују разне трибине, панеле, заједничко гледање наших филмова, разна стручна, музичка и културна предавања, а од пре четири године организују и Светосавску академију (или на енглеском Serbian Cultural Evening – Српско културно вече).

Прва Светосавска академија је била наравно посвећена животу, делу и значају Светог Саве. Замислите како то звучи Американцима, чија држава постоји нешто више од 200 година, када подсећамо на своје корене и државност који сежу у 11 или 12 век. Друга је била о Николи Тесли, док је прошле године тема била Први светски рат. Било је неопходно спречити покушаје да се Србија прикаже као кривац за Први светски рат а Гаврило Принцип прикаже као „терориста“.

Ове године је тема био живот и достигнућа Михајла Пупина. Студенти нашег порекла (од којих су неки рођени и одрасли у САД), а и њихови родитељи, пријатељи и колеге, на тај начин сазнају о значајним људима и догађајима у нашој историји, науци, култури, уметности. Упознају са својим коренима, уче да буду поносни на своје порекло, на своју историју, језик, писмо, духовност, књижевност, тако да нико неће моћи тако лако да им „мења свест“.

Свака Светосавска академија се састоји од сценског и музичког дела, које припремају студенти, све је на енглеском, како би о нашој култури, науци и историји чули и Американци и студенти из целог света. Увек смо имали велико интересовање за наше Академије – са 300 до 400 гледалаца. Веома лепо сарађујемо са четири наше цркве у Сан Франциско заливу, а Владика Максим није пропустио да присуствује нашим Светосавским академијама.

Исто радимо и на умрежавању наших изванредних младих људи у струковна удружења, као што је Удружење електроинжењера нашег порекла у САД, чији сам оснивач била пре 15 година, заједно са колегама Светом Ђурићем и Митом Поштићем. Ово удружење има неколико стотина чланова углавном у САД, међу којима су професори на водећим светским универзитетима, научници и стручњаци који раде у врхунским истраживачким лабораторијама, научним центрима и компанијама у Силицијумској долини, као што су Гугл, Фејсбук, Хјулит Пакард, Апл, Циско,…

Захваљујући овом струковном удружењу у више наврата су стигли контејнери са пошиљкама компјутера и опреме за школе, факултете и болнице, веома скупа инструментација за научна истраживања, сервери и уџбеници. Изграђен је и цео Лабораторијски блок за Електротехнички факултет у Београду (поклон нашег дивног колеге из Лос Анђелеса Ивана Рашовића), а за помоћ поплављенима је прошле године за недељу дана скупљено близу 20 хиљада долара.

Та помоћ је послата угроженим школама преко Фондације Новак Ђоковић. Овде је наведен само мали део активности наших стручњака у расејању.

Такви врхунски стручњаци очигледно нису потребни Србији. По мојим проценама, мање од 0,1 посто се вратио, док се одлив „мозгова“ наставио несмањеном брзином. Процена је да неколико хиљада младих образованих људи напуштају Србију сваке године. Млади одлазе јер је уништено школство а на власти се налазе они који су купили дипломе.

Млади одлазе, јер немају где да нађу посао пошто је уништена привреда, а и оно мало што је остало држе корумпирани тајкуни повезани са корумпираним режимом. Млади одлазе јер влада корупција, партократија, лицемерје, и непотизам. Млади одлазе јер се не цене праве вредности, као што су поштење, образованост, традиционална породица, духовност, морал.

Млади одлазе јер не могу овде да заснују своју породицу и зараде довољно да би могли да је одгаје децу. Млади одлазе да не би морали да се учлане у владајуће странке и кувају кафе керамичарима, гробарима, певаљкама и сличном полусвету, који су преваром дошли на власт. Млади одлазе јер владајући режим хоће да им промени свест и од њих направи светско робље у сопственој земљи.

Док год се наставља овај „безалтернативни правац“ који је довео Србију је на ивици амбиса, пут низ литицу је загарантован, те понављам „Земља из које је отишла младост да се не врати, нема будућности“.

Квалитетна и објективна информација захтева новац. Поштујте рад новинара и помозите опстанак слободног новинарства. Купите Сведок на киоску.

Клонирани клонови клонираних клонова

Ни у високом образовању није боља ситуација, јер се запошљавају доценти „по бабу и стричевима“, а не по стручним квалификацијама. Недавно је група професора нашег порекла са најбољих америчких универзитета, укључујући и мене, имала оштру дискусију са групом професора са једне катедре на факултету у Београду, чије име за сада не бих спомињала, а у вези недавања подршке младом колеги за место доцента на тој катедри.

Младом колеги, који је био један од најбољих студената на тој истој катедри, као страшан недостатак је узето то што је докторирао на једном од најбољих светских универзитета у тој области, што је постдокторске студије такође обавио на још једном врхунским светском универзитету, што је имао велики број научних радова у најбољим светским часописима у тој области, и што је предложио датој катедри нове модерне правце истраживачког развоја на светском нивоу и нове предмете које до тада нису имали.

Ево извода из мог писма колегама са наведене катедре: „Шта то би, колеге? Да ли можете јасно да формулишете разлоге за гласање против овог кандидата? Заиста бисмо волели да их видимо. Можете и анонимно да их напишете, ставите у коверте и дате декану, ако немате довољно интегритета да их јавно кажете. Да ли сте се руководили највишим нормама наше професије, укључујући високе етичке и моралне норме?

Према ономе што смо чули, једно објашњење је да се колеге плаше јаке конкуренције, па се труде да је елиминишу у самом зачетку, и тако обезбеде себи даље напредовање. Ако је то тако, онда не само да нису вредни да даље напредују, него нису вредни ни да буду на месту на коме су тренутно. Да ли можете да погледате себе у огледало и запитате се да ли сте вредни да васпитавате следеће генерације младих инжењера?“

У дискусији која је после ове моје поруке уследила, изашло је на видело да се на датој катедри (што је зараза која се проширила по целом Београдском универзитету) клонирају – односно, професори своје „подобне“ студенте остављају на истој катедри као асистенте, па их онда погурају да добије мастере па докторате у идентичним областима у којим раде дати професори, тако да стварају своје групе истомишљеника, које директно зависе од њих. То се назива „клонирање“, и сматра се веома штетним за опстанак факултета (нарочито на врхунским светским универзитетима), јер се не ствара ново знање, нема здраве конкуренције, а у суштини у таквим срединама и не постоји никакав истраживачки рад.

На дуги рок „клонирање“ доводи до урушавања квалитета студија, смањивања нивоа знања, и тиме се деградира цео образовни и научни систем једне земље. На пример, када се пензионишу стари прекаљени лекари (што је управо у току), па треба да нас лече мамини и татини „десеткаши“, који завршише Медицински факултет у Београду без и једне деветке, што је невероватно, плашим за пацијенте које ће ти лекари лечити у скорој будућности.

За њих у Србији није било места?! Шта се десило са 5 студената који су 2003. године спровели анкету?

Данијела Чабрић, која је тада завршавала докторске студије на Калифорнијском универзитету на Берклију (претходно је завршила редовне студије на Електротехничком факултету у Београду и мастер студије на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу – UCLA), је сада ванредни професор на UCLA, и директор лабораторијског центра CORES, који се бави развојем најновије бежичне радиотехнологије. Добила је низ награда и признања (Helman, Okinawa Foundation), укључујући и престижну награду CAREER од америчке National Science Foundation 2012. године.

Владимир Стојановић, који је тада завршавао докторске студије на Станфорду (претходно је завршио редовне студије на Електротехничком факултету у Београду), је сада ванредни професор на Берклију, који се бави развојем интегрисаних кола и најновијих компјутерских дизајна, интегрисаном фотоником и физичком електроником.

Укључен је у рад два истраживачка центра на Берклију – Berkeley Wireless Research Center (Истраживачки центар за бежичну радиотехнологију) и Center for Energy Efficient Electronic Science (Истраживачки центар за развој енергетски ефикасне електронике). Добио је такође низ награда (IEEE, IBM), укључујући и престижну награду CAREER од америчке National Science Foundation 2009.

Дејан Марковић, који је тада завршавао докторске студије на Калифорнијском универзитету на Берклију (претходно је завршио редовне студије на Електротехничком факултету у Београду), сада је редовни професор на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу – UCLA, и води Истраживачки центар за паралелне компјутерске дизајне. Такође је награђен са низом награда (IEEE, ISCC), укључујући и престижну награду CAREER од америчке National Science Foundation 2009.

Андреја Јовић, који је тада био студент на редовним студијама на Берклију, сада је постдокторанд на Колумбија универзитету у Њујорку, и бави се сигналима на ћелијском нивоу коришћењем микро флуида. Такође је добио низ награда укључујући и ACS Postdoctoral Fellowship and the Rackham Predoctoral Fellowship.

Александар Којић, који је тада био постдокторанд на Станфорду, сада је директор Одсека за енергетске технологије у Истраживачком центру компаније Bosch у Пало Алту у Калифорнији (the Energy Technologies Department of Robert Bosch Corporate Research and Technology Center, North America. Headquartered in Palo Alto, CA). Његов Одсек се бави развојем далеко ефикаснијих техологија за конверзију и складиштење енергије, које имају минимални штетни утицај на животну околину.

Извор: Сведок / Књажевачке вести

Ознаке: Јасмина Л. Вујић, млади Срби, одлазак у иностранство, Срби, Срби у расејању, Српски покрет Двери, српско школство, успешни Срби