Прочитај ми чланак
Ако би се Босански Муслимани почели звати Босанцима, Срби и Хрвати постали би дијаспора у Босни. А није згодно бити дијаспора у сопственој земљи.
Бошњаштво је највеће зло које је икад погодило Босанске Муслимане. То је кукавичије јаје које нам је подметнуо Туњо и њему слични јер им је требао национални назив у којем неће фигурирати ријеч Муслиман, јер је незгодно бити и атеиста и Муслиман.
Прије него што је наш академик лансирао термин Бошњак, велики број босанских атеиста поносно су истацали своју припадност нацији Босанских Муслимана и тиме исказивали свој пијетет према својим прецима, који су током четиристо и више година поносно исповиједали вјеру ислам.
Ја имам више разлога због којих сматрам да ће назив Бошњак допринијети распаду Босне; ево два главна:
Прихватајући национално име Бошњак, ми правимо будале од својих предака, за које имплицитно кажемо да нису знали своје национално име, јер су, осим у почетку османске владавине, Бошњаци били сви становници Босне (док није почела србизација православних крајем 18. вијека);
Назив Бошњак је најкориснији српским и хрватским националистима; то се види и по томе како су га радо прихватили и дослиједно употребљавају (а није исклјучено и да су га наручили од Туње). Ако у Босни живе три народа, од којих се ни један званично не зове Босанци, зашто би онда Босна уопште требала постојати?
Срби имају своју Србију, Хрвати своју Хрватску, а Бошњаци постају дијаспора непостојеће земље, као некакви балкански Курди. Срби и Хрвати већ одбацују атрибут босански за ознаку нашег језика – направили су придјев од Туњиног Бошњака па створили фантомски „бошњачки“ језик, да нема Бошњака не би било ни тог језика. С друге стране, логично је упитати зашто Бошњаци не зову свој језик својим „националним“ именом; Французи говоре француски, Мађари мађарски, али Бошњаци не говоре бошњачки. Куку леле – први пут у људској историји име језика једног народа није изведено од његовог националног имена. Наравно, све постаје логично кад одбацимо измишљене Бошњаке и прихватимо историјске чињенице: у землји Босни живе Босанци, који говоре босански.
НЕГИРАЊЕ БОСНЕ КАО ДРЖАВЕ
Националисти међу Босанцима који за себе кажу да су Срби и Хрвати негирају придјев босански за било шта што припада свим аутохтоним становницима ове землје, па није далеко дан када ће босански коњ и босански лонац постати „бошњачки коњ” и „бошњачки лонац“. То је по мени само један корак од негирања Босне као државе, тако да није уопште нереално очекивати да се ова землја почне звати Република Срба, Хрвата и Бошњака по моделу Кралјевине Срба, Хрвата и Словенаца. А то је дефинитиван крај Босне.
С друге стране, ако би се Босански Муслимани почели звати Босанцима, Срби и Хрвати постали би дијаспора у овој земљи. А није баш згодно вјечно бити дијаспора у својој сопственој земљи. Знам, полетили сте да ми кажете да националисти међу Србима и Хрватима никад не би прихватили да се Муслимани зову Босанци (као што не прихватају да језик зовемо босански) и сигурно је да би наставили да нас зову Бошњацима.
Тако је. А ко им је дао тај њима спасоносни назив за Босанске Муслимане? Наравно, Туњо и компанија. Па зар не видите сада да су те издајице Босанских Муслимана, измисливши назив Бошњак, поклонили оку злата српским и хрватским националистима у Босни?
Ако се цијела проблематика око националног имена Босанских Муслимана својски проучи и из историјског угла и из угла савремених међунационалних односа у Босни, мора се доћи до закључка да је сваки Босански Муслиман који себе зове Бошњаком или глуп или необразован, или и једно и друго.
Главни разлог зашто су босанске масе прихватиле назив Бошњак, без икаквог размишљања и покушаја да се установи историјска истина о том називу, је њихова покондиреност и патолошка приврженост свему што није босанско и што је “модерно”. Кад би се код нас донио закон да се на јавним мјестима забрањује употреба страних ријечи (такав закон постоји у Француској), сви би власници радњи за продају половне одјеће и обуће, које се данас зову секенд хенд, радије банкротирали него избрисали енглески назив на својој фирми.
По мени је свеприсутна опсједнутост свим не-босанским стварима знак екстремног примитивизма Босанаца и предзнак њихове пропасти као народа. Не само да су све фирме – кад је то могуће – написане на енглеском (мислим да није далеко дан кад ће се ћевабџинце звати тсцхевабџхинице) него се енглеске ријечи убацују у сред босанске реченице, па моја банка (Сбербанк) „нуди фамилy штедњу”.
Босанци почињу убацивати у своја имена енглеска слова или их писати са дуплим консонантима – могу вам показати мејл потписан Aффан; енглеско име Денис даје се Босанцима који не знају енглески нити ће га икад знати, и често се пише са два ‘н’ иако наш правопис строго забрањује дупле сугласнике. Кад се традиционална муслиманска имена скраћују, настоји се да скраћени облик личи на српско, или хрватско, или енглеско име, па Надира постаје Нада, Мунира Муни, Хајрија Хари, Мејра Мери (наравно, пише се Марy), Сафија Софи! Сатрасмо се да афирмишемо свој идентитет, а бришемо га у самом имену! Ја вјерујем да је примитивни менталитет, који још увијек доминира Босном, у коријену свих наших недаћа.
РЕЗУЛТАТ СВЕБОШЊАЧКОГ САБОРА 1993.
По мени, кобног 27. септембра 1993. у Сарајеву је одржан први Свебошњачки сабор. Иако то није било на дневног реду, учесници Сабора, њих 457, доносе одлуку да се Босански Муслимани имају одсад звати Бошњаци. Зашто? Бога питај. Најчешћи одговор „Бошњака“ је да се Муслиман односи на вјерску припадност, па нам је потребан назив који ће обухватити и заклете атеисте као што је Туњо Филиповић; осим тога, веле они, тиме ћемо добити симетрију према Србима и Хрватима, који имају национална имена иако су по вјери православци односно католици.
Изгледа да нико од 457 учесника Сабора није знао да су босански „Срби“ и „Хрвати“ добили „национална“ имена захвалјујући хегемонистичкој политици Србије и Хрватске; према томе, историјски гледано, они нису Срби и Хрвати већ Босанци. Изгледа да нико од 457 учесника Сабора није знао да је велики број данашњих народа никао из неке религије и идентификује се њеним именом, али да ни један такав народ није промијенио своје традиционално национално име само зато што данас има јако пуно секуларно оријентисаних љјуди (атеиста, агностика, деиста, слободоумника и сл.).
Изгледа да нико од 457 учесника Сабора није знао да је у Израелу проценат “секулараца” између 40 и 80 одсто, али да ни један Јевреј није нигдје, па ни у Израелу, није тражио да буде било шта друго осим Јевреј. Изгледа да нико од 457 учесника Сабора није знао да Јевреји чине скоро 30 одсто нобеловаца у области егзактних наука и да су сви “секуларци”, али се нико од њих не идентификује друкчије него Јевреј – свим паметним људима стало је до континуитета њиховог националног имена. Изгледа да се нико од 457 учесника Сабора није сјетио какву увредљиву поруку шаљу народу мијењајући му његово историјско име; та порука је:
„Будале једне, ви 400 и више година нисте знали како се зовете, па је нас Алах послао да вам надјенемо право име“.
Е, мој народе, вид’те како су вас „Бошњаци“ намагарчили! Шта би било да се неки „отпадници“ међу Енглезима обрате Енглеском народу и кажу му:
„Нисте ви Енглези и Енглескиње, ви сте Тунгузи и Тунгузице”.
Ха? Би ли имали каквих шанси? Би мал’ не рекох шта!
СВИ СМО МИ БОСАНЦИ
Ми смо, једноставно, сви Босанци, [1] и национално и на сваки други начин. (Херцеговина је само једна од географских регија Босне). Говоримо језиком који наша хрватска и српска браћа (у Хрватској и Србији) препознају као босански чим „зинемо“ (иронија је да понеки Босански Србин или Хрват каже да говори српски или хрватски, а прави Србин или Хрват каже у себи: „Причај ти то коме хоћеш, и глух чује да ти говориш босански“).
Ја сматрам да бих лагао кад бих рекао да сам било шта друго осим Босанац. О нашем националном имену и идентитету говорим опширније у књизи О босанском језику, о пропадању Босне и о вама (изд. Залихица, Сарајево 2009) на странама 216-222, гдје наводим историјске изворе чењеница које потврђују да смо Босанци, као и по мени најувјерљивије “телефонске” доказе о непостојању Срба и Хрвата у Босни скоро до почетка 19. вијека. [2]
Наравно, многи поштени и паметни Босанци противили су се том “однарођивању” Босанаца, тј. прихваћању туђих имена за свој колективни идентитет и за свој језик. Међу њима је најелоквентнији био Фрањевац фра Антун Кнежевић, који је 1870. године у часопису Босански пријатељ објавио слједећи чланак:
„Неке наше комшије врло се љуте, што се дичимо и поносимо нашим старим именом, језиком и обичајима и што под живу главу нећемо да пригрлимо њихово име за ознаку народности и језика. У нападајима на нас сложне су наше комшије, које ћемо, да се боље разумијемо, назвати Јово и Иво. Но и један и други тражи од нас нешто друго, јер између себе не могу – о живу главу – да се сложе. Пријатељ Јово поручује нам да узмемо његово име, а пријатељ Иво вели, “јок, Бошњаче, ти си мој и мораш пригрлити моје име“.
Потегни тамо, потегни амо, а све без нашега питања. Од саме љубави, а због своје бескрајне свађе, пријатељи би нас управо раскинули; да се нијесмо већ одавна томе приучили, ми би се морали од чуда каменити као кулашинско дијете. Ал‘ овако, како ствари стоје, запитаћемо наше пријатеље, који се баве пером и штампом: за што се тако свађате за нас, кад добро знадете, да је Бошњак од старине привикао дичити се језиком и звати се именом својим, да се вјерно држи традиција и успомена својих дједова.
Славни тарих (историја) наше миле домовине сјећа нас оних времена, када се је наша домаћа властела у свакој пригоди јасно и отворено изразила о својој народности, називајући се поносним и јуначким именом Бошњак. Гледамо на многе документе домаћих списатеља из прошлих вјекова, у којима се увијек спомиње наше право народно име Бошњак, а то су они разлози због којих се и ми, као њихови захвални и вијерни потомци зовемо славним именом Бошњак. Од тога нећемо нити смијемо отступити, тога ћемо се имена држати вијерно и стално. Ми се поносимо тиме, да је управо наш језик, а из наше отаџбине узет за основу књижевног језика наших комшија Срба и Хрвата. Гласовити језикословци Вук Караџић, Даничић, па Људевит Гај пренијели су наш лијепи језик у књижевност обају речених народа, те га прозваше како су они хотјели једни српским а други хрватским, а о нама нигдје ни спомена.
Ми сигурно имамо права дичити се, што се нашим језиком служе данас у књижевности наши пријателји Јово и Иво, а то ће нам бар свак признати. Али ми никако не разумијемо, зашто назив, што су га они нашем језику по својој вољи, а без нашег питања дали, сада нама по што по то хоће да наметну, па нам чак бране, да ми у нашој властитој кући свој језик означујемо именом нашег народа. То је слично, кад би нашем дјетету неко други по својој волји име надио. Тако поступање и тај захтјев ми не одобравамо и нијесмо никако каил. Али част и поштење ободвојици наших пријатеља, Србу и Хрвату. Ми њихову народност не презиремо, ми на њиха кривим оком не гледамо, ми никад нећемо занијекати, да нијесмо од југословенског племена, већ баш хоћемо, да свакоме јасно докажемо, да смо ми Бошњаци на првом степену тога славнога рода. Али увијек остајемо Бошњаци као што су нам били и прадједови и ништа друго. Дакле нек се добро огледају по землји наша браћа, који толико столјећа у Босни и Херцеговини станују и живу, а хоће да су Срби или Хрвати. Нека ово лијепо проуче и промозгају.
ШТА КАЖЕ МАЈСТОР МИРСАД
Најлјепши “бисер” који је изникао из покушаја босанских муслиманских атеиста да сакрију свој атеизам у називу “Бошњак” десио ми се кад је мајстор Мирсад, који је под крај рата дошао из Рудог у Сарајево, радио нешто код мене у кући. У једном мухабету ја њему кажем “…Бошњак као и ти”. Он ће на то мени, онако мало осорно: “Нисам ја Бошњак, ја сам Муслиман, Бошњак је покварени Муслиман”. Мирсин телефон је 061/262-434, слободно га зовите да вам то директно каже. Ово је најчешће тумачење назива Бошњак по нашим забаченијим селима. А како не би било: Бошњаци на високим положајима су се ухљебили к’о никад раније, а “ниским” Бошњацима никад горе није било. Па шта друго може бити неко ко подржава овај “однос снага” него душманин Босанких Муслимана?!
Напомене:
[1] Бошњак је архаична ријеч коју је Туњо извадио из нафталина јер му је требала у његовим плановима да постане “творац нације”. Мени је била толико страна кад сам је први пут чуо да је нисам ни повезо са Босном.
[2] Наиме, сви знамо да постоји јако велики број Хрвата и Срба у Хрватској и Србији са презименом Бошњак. Ја сам се први сјетио да се послужим телефонским именицима да установим њихов број, и нашао сам да их има на стотине. У Славонији, на Сави одмах „преко пута“ Босне, има чак цијело село које се зове Бошњаци. Откуд толики Бошњаци изван Босне? Па бјежали од Турског зулума (који је био тежи хришћанима него муслиманима). Да су они тада били Хрвати или Срби, зар не би на граници говорили „Ми смо Хрвати/Срби, бјежимо од Турског зулума и враћамо се својој (пра)домовини”, јер би онда били објеручке примлјени од своје хрватске/српске браће. Многи од њих, вјероватно, нису ни знали да постоје Срби и Хрвати! (Прочитајте свакако наведени дио моје књиге О босанском, ту ћете наћи још много занимлјивих ствари о томе како су претече данашњих велико-Срба/Хрвата “киднаповали” наше православце и католике, и правили од њих Србе и Хрвате.)
(novi.ba – проф. др. Мидхат Риђановић; uredio: standard.rs)
