Прочитај ми чланакПрофесор Универзитета у Задру Никола Јакшић тврди да су и Срби и Хрвати дошли у 9. веку на Балкан, али са територије Пољске! То се коси са званичмном историјом, која нас учи да су се Јужни Словени доселили у 6. веку…
Професор Универзитета у Задру Никола Јакшић тврди да су и Срби и Хрвати дошли у 9. веку на Балкан, али са територије Пољске! То се коси са званичмном историјом, која нас учи да су се Јужни Словени доселили у 6. веку…
Никола Јакшић (1949.) ретко даје новинске интервјуе. У својој богатој скоро 40-годишњој истраживачкој каријери врсног археолога, историчара и историчара уметности, ван стручних гласила, часописа и изложби, готово да није имао значајнијих медијских иступа, премда међу колегама слови за хрватског најбољег познаваоца хрватске средњевековне уметности, преноси Слободна Далмација!
Књига која је повод овом разговору носи поднаслов “Студије из предроманичке скулптуре на Јадрану”. У књизи је укупно 19 студија, неке су написане пре више од 30 година, а неке су посебно писане баш за ово издање.
Међу њима посебну пажњу привлаче две студије посвећене крстионици кнеза Вишеслава из Нина коју се дуго у хрватској историјографији сматрало аутентичним спомеником покрштења Хрвата, наводи лист.
Стручна полемика о пореклу крстионице с именом кнеза Вишеслава траје више од 50 година. Ви тврдите да она није хрватски споменик и да нема никакве везе с Хрватима. Како је онда уопште завршила у корпусу хрватске раносредњевековне уметности?
– Крстионица је први пут уочена 1853. године у капуцинском манастиру у Венецији када је пренешена у млетачки Мусео Цорер. Тако је постала позната јавности. О крстионици су прво писали талијански аутори који су на њој уочили словенско име, што је изазвало потребу за тумачењем. Главно је питање било ко је тај Вишеслав? Било је јасно да крстионица није била намењена простору у којем је нађена.
– Било је различитих интерпретација, неке су укључивале и руске кнежеве, а онда је темељем једног задарског рукописа из 18. века, тзв. Аноним Филипи, задарски аутор Ђузепе Ферари Цупили опрезно претпоставио да би крстионица могла бити пореклом из Нина. Наиме, Цупили је у том рукопису пронашао податке да је 1746. из Нина однесена нека крстионица која је била, како каже, опремљена натписима и грбовима.
– За тај Цупилијев предлог “запалио” се Лука Јелић који је почетком 20. века истраживао нинске споменике. Он је претпоставио како би то могао бити доказ не само да крстионица у Цореру потиче из Нина, него да је и на њој уписано име једног хрватског кнеза из 9. века у време чије владавине је дошло до покрштења Хрвата.
Датација крстионице дакле није била спорна већ њено порекло, односно, питање ко је направио и с којом наменом?
– Тачно. Датација није знатније била промашена, јер то у глобалу јесте 9. вел, тачније ипак, његова последња четвртина. Проблем је што је Јелић крстионицу хтео јаче да усидри у Нин на почетак 9. века. Као водитељ археолошког истраживања у Нину Јелић је 1911. године објавио извјештај према ком је код данашње жупне цркве св. Азела (а то је средњевековна нинска катедрала) пронашао темеље грађевине крстионице обликом блиске опису у рукопису Анноним Филиппи.
– Према његову тумачењу, у тој грађевини је некада била смештена Вишеславова крстионица у којој су Хрвати примили хришћанство. Каснија археолошка истраживања су показала да такве грађевине на терену уопште нема. Ипак, како ју је Јелић у свом извештају чврсто “забетонирао” у Нин, крстионица је ушла у историографију као готова чињеница. Касније се ипак успоставило да је Јелић ту грађевину измислио.
Како су текла та истраживања и ко је први кренуо тим новим траговима?
– Још 1959. године Мате Суић је направио сонде на месту гдје је Јелић означио постојање крстионице, али је није нашао. Суићев извјештај, нажалост, није био претерано запажен, јер се у међувремену кроз многе историографске радове крстионица практички усидрила у нинском амбијенту. Иво Петрициоли је 1984. поновно писао о томе закључивши да је Јелићева локација сумњива и да практично нема доказа да је крстионица пореклом из Нина. И на томе се стало.
Коме је крстионица била намењена?
– Верујем да је требала послужити за покрштење кнеза једне од мањих славенских кнежевина на источној обали Јадрана. Знамо да су на том простору, осим Хрватске, постојале и друге кнежевине, на пример Хум, Захумље, Травунија итд. Наиме, Млечани су у 9. веку имали великих проблема с пловидбом по Јадрану јер су њихове бродове нападали ови Славени.
– Крстионица је по мом суду највероватније била покушај Млечана да придобију кнеза неке од тих малих држава, што би им гарантовало заштиту поморских и трговачких путева уздуж јадранске обале. Што се на крају догодило, тешко је рећи. По мом суду та млетачка акција је отпала или је сторнирана, или је нетко умро. Углавном крстионица никад није отишла из Венеције нити се остварила намењена улога.
Тврдите да крстионица никад није била испоручена и да је остала у Венецији?
– Да, и ту остаје све до Другог светског рата када је по споразуму између Павелића и Мусолинија, доспела у Хрватску. Власништво је ХАЗУ, а изложена је у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту.
Митска крстионица Хрвата то заправо није никада била, а ко је био Вишеслав?
– Не зна се. Био је сигурно неки словенски кнез, то стоји у натпису.
Је ли био хрватски кнез?
– Не зна се. Лично држим да није.
Шта се још зна о том Вишеславу?
– Ништа, о њему нема података.
Је ли у то време можда постојао неки хрватски великаш имена Вишеслав?
– Не.
Иако сте своје спознаје чврсто аргументовал и поткрепили археолошким истраживањима и архивским документима, неки домаћи историографи с којима у књизи полемишете ипак покушавају да оспоре ваша тумачења. Они, наиме, и даље верују Луки Јелићу, а вас оптужују за мањак патриотизма и националне свести. Како то доживљавате?
– У историографији је увек тако. Свака се историографија, поготово на Балкану, служи конструкцијама да би оправдала неке историјске идеје или пак тренутне политичке аспирације. У историји, на пример српској, има читав низ примера такве инструментализације.
Да закључимо: Вишеславова крстионица није из Нина, није настала у Хрватској него у Венецији, направили су је тамошњи мајстори, наручили веројатно Млечани и није била намењена Хрватима?
– Да, по мом мишљењу је, као што сам већ казао, била намењена једној од кнежевина на источној обали Јадрана.
Постоје ли Хрвати пре тога на овим просторима као етничка, територијална или нека друга чињеница?
– Не. Девети век је једино сигурно раздобље за одређивање почетка хрватске присутности на овим просторима. Наши Хрвати на овај простор долазе почетком 9. века из Пољске, као војна олигархија коју је Карло Велики из Бијеле Хрватске послао на Јадран у борбу против Авара. Они ту као војни заповедници прелазе на кршћанство и постају први “дуксеви” хрватске кнежевине. На сличан начин, али нешто касније дошли су и Срби са простора лужичких Срба у Пољској.
