Муслимани никада нису постали Турци јер су сачували свој матерњи језик, стару традицију и увек су знали своје порекло, каже историчар и професор Салих Селимовић за недељник Печат, појашњавајући узроке историјског раздора Срба муслиманске вероисповести и Срба православаца.

Историчар и професор Салих Селимовић врстан је познавалац тема везаних за српско-муслиманске односе и проблеме који су се „провлачили“ кроз нашу, не много срећну, балканску прошлост. Аутор је вредних књига, на десетине студија, научних радова о пореклу и историји Срба муслиманске вероисповести.

Објашњавајући питање порекла данашњих муслимана у Србији, БиХ, Црној Гори, Македонији, КиМ, питање њихових корена, указујући и на суштину и природу вишевековне неслоге Срба и муслимана, једног истог народа различитих вера, на почетку разговора, он каже:

„Данашњи муслимани, који су са простора бивше СФРЈ, у већини словенског су порекла. То је у науци неспорно, мада има и оних који би ‚хтели‘, реч је о босанском и делу рашких муслимана, да су богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ. Ако је велики део босанских богумила дошао из Рашке, па они су могли да буду само Срби. Богумилством жели да се докаже нека стара посебност, ‚индивидуалитет‘ из којег се временом наводно конституисала бошњачка нација. Покушава да се докаже да постоји неки историјски ‚континуитет‘. Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија, од којих ће примати ислам?, казује професор Селимовић.

Он додаје да су ислам прво прихватиле властелинске православне породице, као и трговци, занатлије и сточари власи у брдско-планинским пределима где је деловање Српске православне цркве било слабије.

„Знатан број хришћана је исламизиран и кроз данак у крви (девширма). Неки родитељи су урезивали крст на чело дечака или им ломили и секли прсте на десној руци како би их спасили да не буду одведени у Истамбул и постали „Турци“ јаничари. Вук Караџић је констатовао повлашћени положај оних који су прешли у ислам следећом реченицом: „Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; не само што га неће прекорити пређашњом вером него ће га још свако радије помоћи него рођеног Турчина.“

У руралним срединама исламизација је до краја 15. и половине 16. века била скоро непозната изузев западно од Пљеваља у пределу Буковица. У ретким случајевима, у неким паланкама и касабама, исламизација је попримила масовнији карактер и тај талас је потрајао до око 1540. И поред прихватања вере освајача никада домаћи муслимани нису заборавили матерњи језик, а у отменијим круговима се увек писало ћирилицом коју су често називали босанчица, беговско писмо или Стара Србија, како су је они сами називали. Ћирилица и српски језик су били у употреби и на турском двору, а Дубровник је у преписци са турским достојанственицима, који су били пореклом „наше горе лист“, користили ћирилицу и српски језик још од 1420 године!, тврди професор Селиховић и додаје и да је Султан Мехмед Фатих говорио и грчки и словенски, заправо српски.

И касније, када је дошло до радикалније исламизације, ипак су биле сачуване и многе хришћанске и уопште аутохтоне народне традиције и празници као што су Божић, Савиндан, Ђурђевдан, Видовдан, Младенци, каже овај историчар из Сјенице.

„У народном календару код муслимана, поготово у руралним срединама, све до данашњих дана се користи одредница од Божића или до Божића, за Видовдан, по Ђурђевдану или на Прокопље (св. Прокопије) неће да раде“, додаје Селимовић.

Он додаје и да наши муслимани нису чином прихватања ислама постајали Турци. Они су и даље, без обзира на то којем друштвеном слоју припадали и на којим положајима се налазили, чували матерњи језик, писмо и многе народне обичаје из времена када су били хришћани, најчешће православци.

“ Од етничких Турака су се увек разликовали. Ни Османлије у њих нису имали поверења, па су на везирски положај или неког главног паше скоро увек у Босанском пашалуку постављали Турке који су били пореклом Анадолци, Албанци, Грци, Бугари, Курди, Мађари, а наше су слали у удаљене провинције простране Империје. Турци су потцењивали и исмејавали муслимане називајући их Бошњацима, што у дословном преводу значи празноглав, глуп, тврдоглав. Дакле, муслимани нису третирани као прави Турци, а ни они сами у души се нису тако осећали. После престанка османлијске владавине они су се нашли „ни на небу, ни на земљи“. Осећали су несигурност и повлачили су се у себе. Многи нису могли да схвате и прихвате историјску реалност. Велика маса је била и потпуно анационална.

Ипак, известан број муслиманских интелектуалаца, трговаца и племства (аге и бегови) знали су за своје хришћанско српско порекло и покренули су питање националног освешћивања муслимана и враћања својим предачким коренима! Са друге стране, било је неразумевања од једног дела српске интелектуалне и политичке елите за тај процес! То је код многих муслимана изазвало револт, па су из нашег пословичног ината хтели бити свако, само не Срби. Такве околности нашим непријатељима су и те како одговарале и у том правцу су они спроводили бескрупулозну и веома ефикасну пропаганду, наглашава овај историчар из Сјенице и додаје:

„Српски национални корпус изгубио је огроман број муслимана чији су корени српски! Слично се догађало и са Србима католицима. Да завршим оном чувеном, још непревазиђеном констатацијом умног Меше Селимовића: „Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије“, каже он и наглашава:

“ Муслимани, који се од 1993. изјашњавају као Бошњаци, у Старој Рашкој и у БиХ, нису никада могли бити Турци, Иранци, Саудијци. Огроман је број муслимана који имају српска, односно словенска презимена. Бошњаштво из периода османске и аустроугарске владавине је промовисао освајач и окупатор из својих интереса. Ово сада је трећи пут да се наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Не оспоравам право да се сваки човек, па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се морају поштовати научно утемељене одреднице“, каже Селиховић у свом интервјуу за лист Печат.

За крај свог интервјуа професор Селиховић је додао да муслиманима не могу да буду ближи ни Турци, ни Арапи, нити било који други народ од браће и суграђана Срба.

„Никада не би требало да заборавимо `Да је брат мио које вере био` и да `Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара`“, закључује професор Селиховић на крају свог разговора за лист Печат.

Извор: Печат

Ознаке: Салих Селимовић, Срби, Турци