Прочитај ми чланакУ Србији су под овим режимом умрли правда и људскост, а протести подршке Дијани Хрки су крик целог друштва управо за том правдом, сматра професорка Филозофског факултета Катарина Поповић. Убеђена да без избора овом друштву нема помоћи, страхује да смо дошли до тачке "или они, или ми". Истовремено је убеђена да је крајњи исход ове борбе победа над актуелним режимом, јер је "држава која ратује против свог Универзитета осуђена на пропаст".
Подсетимо, Побуњени универзитет позвао је управе свих факултета у саставу државних универзитета у земљи да данас обуставе наставу и пруже пуну подршку Дијани Хрки која 11. дан штрајкује глађу код Скупштине Србије.
„Дошли смо до тога да самоповређивање и угрожавање сопственог живота постаје једини начин да се добије правда“, рекла је у емисији Студио Ливе Катарина Поповић, професорка Филозофског факултета УБ и чланица Побуњеног универзитета.
Данашњи протест није био позив Дијани Хрки да престане са штрајком – јер то је лична одлука – већ крик једног друштва за правдом, навела је Поповићева.
„Губитак детета јесте лична рана родитеља, али када за то нема одговорности, када кривица не добије своје адресе, а одговори не добију своје име, то постаје рана целог друштва. Ово је наш заједнички крик за правду“, истакла је професорка.
Поповићева каже да број професора који су се директно одазвали није мера подршке и саосећања са Дијаном Хрком.
„Прошло је време да бројимо се и пребројавамо. Ту смо, тај крик се чује. То није мера саосећања, нити тога колико неправде осећамо и колико репресије трпимо“, рекла је.
На питање како смо дошли до тога да један тако екстремни чин буде једини начин да се добије правда, одговара да је то зато што је Србија постала земља у којој су „умрли и правда, и људскост“.
„Смрт правде и људскости под овим режимом“
Подсетила је на породицу Миливојевић из Лучана.
„Она сцена, када људи звижде породици која је изгубила сина – остаја једна од најтамнијих мрља у српској историји. Такво је и пуштање музике Дијани Хрки. Господин Миломир Јаћимовић и његов син који штрајкују глађу… Ми који волимо да се позивамо на традицију, историју, на породичне вредности, дозволили смо себи тако нешто. То је једна огромна срамота. То је смрт правде и смрт људскости у Србији под овим режимом“, рекла је.
Студенти су нас, додаје, подсетили 1. новембра на тужну сцену из филма „Сабирни центар“ (Горан Марковић).
„Мислим да сви ми, на челу са Дијаном Хрком, господином Јаћимовићем и свима онима који су због корупције изгубили своје вољене, као да стојимо у оном Сабирном центру, ни живи, ни мртви, и онако бледи чекамо тренутак да се распишу избори“, рекла је она.
Истакла је да смо као друштво изгубили поверење једни у други – компромитоване су и лекарске униформе, професорске тоге, стручност…
„Најдрагоценије што нам је студенски покрет вратио јесу солидарност и поверење. Али морамо бити потпуно искрени: овај режим 13 година не вежба ништа друго, осим како да остане на власти. Тако да сам сигурна да много сцена које видимо и које можда приписујемо менталитету, нису ништа друго до добро организовани покушаји власти да опструира сваки наш покушај отпора“, навела је.
„Борба се променила“
Универзитети су у новој фази борбе и у њој се још увек траже – гледишта су различита, као и стратегије, наводи професорка Поповић.
„Неки ће можда проценити да је добро поново ући у блокаду, неки неће. Та врста плурализма је очекивана и ја бих појединачним факултетима то препустила. Ипак, сасвим је јасно да се крећемо ка неким новим моделима борбе и да не треба уопште да нас брине то што нас нема сваке недеље по пола милиона на улицама“, казала је.
Дипломе „дипломираним Србима“
Упитана страхује ли да ли ће се Филозофском факултету у Београду десити оно што се дешава у Нишу (где је најављено оснивање Факултета српских студија одвајањем департмана за историју, србистику и руски језик и књижевност са матичног Филозофског), професорка каже да је то сасвим могуће.
„Та одлука је незаконита, неакадемска, бесмислена, потпуно се супротставља аутономији Универзитета. Држава која се бори против свог Универзитета је осуђена на пропаст, само је питање тренутка. Пара-демагошка, пара-патриотска обланда у коју то увијају (делиће дипломе дипломираним Србима), са становишта науке и здравог разума је смешна. Али од овог режима ме ни то не би зачудило“, каже.
„Без избора, нема нам спаса“
Док се Универзитет и даље бори демократским, легалним, легитимним средствима, режим не бира, подвукла је.
„Мислим да смо дошли до тачке да ће ово бити или ми, или они. Без избора на којима ћемо овај репресивни, злочиначки, недемократски режим сменити, дошли смо до те тачке да без тога, мислим, нама спаса нема“, казала је.
Ипак, чак и ако избори не буду у кратком року, у томе не види проблем.
„Ја вас уверавам да су студенти то схватили врло озбиљно. Од тренутка када су формулисали свој захтев за изборима, они се врло озбиљно припремају за то. То је нови терен, али јако брзо уче. Осећамо и видимо да ова земља кључа. И да ли ће то трајати још пола године или годину, неважно је. Ми знамо шта ће бити крајњи исход, а то је апсолутна победа и скидање овог режима“, закључила је она.
