Прочитај ми чланакБеоград најављује да ће наставити преговоре у Бриселу уколико Приштина укине таксе од 100 % на српске производе а не и уколико повуче одлуку о формирању шиптарске војске
Нашој јавности је познато да су квази власти у Приштини кроз досадашње преговоре у Бриселу добили међународни позивни број, „границу“, царину, јединствено судство и друге важне атрибуте државности, а сада су самовољно прогласили и оснивање и постојање своје војске. Србија је поводом оснивања војске протествовала, јер се тако нешто нигде не помиње у усвојеним документима и споразумима па ни у Резолуцији 1244 УН, али све је било узалуд. Америка чак отворено подржава и наоружава ту нову војску Шиптара у српској покрајини. И обучава у војној бази НАТО Бондстил.
https://www.youtube.com/watch?v=0Lh5QxTEDjQ
Поставља се зато логично питање о чему би, осим међусобног признавања или можда статуса севера КиМ, могла даље да преговара са Београдом? Који би то интерес имале од Србије непризнате власти у Приштини да наставе преговоре са Србијом? У тим новим преговорима, или наставку преговора имали би Шиптари само да дају и праве уступке Србији почев од Заједнице српских општина (ЗСО), у каквом год формату ЗСО био формиран.
Поставља се и питање решавања српске имовине, и приватне и државне која вреди милијарде долара на Космету, а о чему две стране нису преговарале, јер властима квази државе то не одговора. Они би хтели да сва земља, куће, имовина, предузећа и други објекти буду у њиховом власништву, да се о томе не преговора, не износе документи и тапије, што је основа доказивања власништва и спровођења законитости.
Како је питање имовине „светиња“ у целом свету Србија треба да настави да снажно инсистира на решавању тог кључног питања, а не да се понекад бави другим мање значајним темама.
Није наше да чувамо мир, него Србију
Због свега тога бих председника Србије, који је поводом очигледних опструкција власти у Приштини и њених последњих дестабилизућих потеза, дао изјаву да је његов најважнији задатак да сачува мир, подсетио да је његов најважнији задатак да сачува целовитост Србије, јер мир никада не зависи само од нас, али Србија зависи само од нас.
Стога не видим другог решења осим да Србија, сатерана сада уза зид, преварена и понижена од Албанаца и Запада, прогласи окупацију своје покрајине као неотуђивог дела своје територије, или да барем суспензијом преговора замрзне конфликт, како би нам и такво недовршено решење оставило могућност и дало наду да истрајемо у проналажењу прихватљивог и праведног решења за будући статус Косова и Метохије.
Уколико би Београд пристао да призна независност Космета или се задовољио етничким разграничењем, којим би задржао само незнатан део севера КиМ, аутоматски би, у блиској перспективи, Србију свео на „београдски пашалук“.
Сви који су имали прилику да са КиМ путују ка централној Србији преко административног прелаза Мердаре, знају да је област од Мердара до Куршумлије слабо насељена или боље речено пуста, јер на свака три брда долази тек по која кућа, која је углавном напуштена и практично тек у Куршумлији наиђете на бројнији српски живаљ. Стога је тешко и депримирујуће замислити живот у овој сиромашној општини из које се млади ионако годинама уназад исељавају због недостатка посла, уколико би на Мердару била званично успостављена државна граница такозване Републике Косово тј. Велике Албаније.
Исто тако замислите ситуацију и на северу Косова и Метохије тј. у Рашкој области, где Бошњаци све гласније и смелије износе своје сепаратистичке и сецесионистичке идеје, па се запитајте којим би смо им се аргументима супротставити уколико би Албанцима признали право на независност и отцепљење. Овде намерно не помињем тзв. Прешевску долину, јер не знам да ли ће она, у комбинаторикама које се помињу, бити припојена лажној квази држави Косову или не.
Шта ће на све то рећи војвођански аутономаши, који из прикрајка прате развој ситуације и вребају своју прилику за већом аутономијом северне покрајине, којом би се дистанцирали од „губитничке“ Србије.
Ако томе додамо одавно уочену економску миграцију становништва, коју карактерише појава да, док се Србија по ободима празни – Београд се пуни, онда видимо да се све јасније назиру контуре будућег „београдског пашалука“, у који ће се сместити сви Срби – конформисти, који су мудровали да смо Косово и Метохију одавно изгубили, да у Прешевској долини и Рашкој области немамо шта више да тражимо, да Војводина никада није била наша и томе слично.
Да ли су Србији важније таксе од формирања шиптарске војске
Није тешко предвидети да би ткз. лажна квази држава Косово, додатно од себе ка Шумадији и Београду, потискивала осиромашено српско становништво са југа Србије. Нико од Срба неће хтети да живи уз границу са мафијашком лажном државом Косово (које би се вероватно претопило касније у Велику Албанију) а која неће одустати од даљих претензија према српским територијама или у најмању руку бити крајње непријатељски расположена према остатку Србије и постати јој стални дестабилизујући фактор.
Плаши ме да званични Београд уопште не уочава ову опасност, јер да је тога свестан не би тако амбициозно најављивао изградњу ауто пута Ниш – Приштина – Драч, преко Мердара, чија би траса требала да прође преко територија, на којима можда више и не буде Срба.
Уместо да брине о свим овим последицама по остатак Србије, у случају да Косово и Метохију, под било којом формом не задржи под свој суверенитет, Београд најављује да ће наставити преговоре у Бриселу уколико Приштина укине таксе од 100 % на српске производе а не и уколико повуче незакониту одлуку о формирању шиптарске војске, што значи да се са тим помирио.
При томе заборавља да је узалудно потрошио све важније теме у преговoрима са Приштином, која је кроз исте дошла на корак до заокруживања своје независности и да више није заинтересована за даљи дијалог. Добила је скоро све, а није дала ништа!
Аутор је публициста из Ораховца
