Прочитај ми чланакТоком 1960-их година, у јеку Хладног рата, свет је био поприште политичких и друштвених турбуленција. У овом времену интензивних идеолошких сукоба, САД су желеле да осигурају своју доминацију на глобалној сцени и спрече ширење комунизма.
Један од интригантних, али и контроверзних покушаја да се то постигне био је Пројект Камелот, тајни програм који је војска САД осмислила како би проучавала друштвене процесе у земљама у развоју, идентификовала узроке политичке нестабилности и развила алате за спречавање револуција.
Пројект Камелот био је амбициозни план америчке војске да кроз интердисциплинарна истраживања разуме и контролише друштвене промене у политички нестабилним земљама.
Основна идеја пројекта била је да се користи знање из социологије, антропологије, психологије и економије како би се предвидела политичка превирања и спречиле револуције које би могле угрозити интересе САД.
Програм је спроводио Office of the Chief of Research and Development при Пентагону, уз подршку научника из америчких универзитета. Циљ је био да се развије модел који би омогућио предвиђање политичких криза кроз анализу друштвених фактора као што су економска неједнакост, етничке тензије и незадовољство популације.
Пројект Камелот био је, на први поглед, научно истраживање, али се иза те фасаде скривао покушај војног мешања у унутрашње послове суверених држава.
Пројект Камелот је постао познат јавности 1965. године, када су информације о његовим циљевима процуреле у штампу.
Први озбиљан проблем настао је у Чилеу, где су локални академици открили да су амерички истраживачи прикупљали податке о политичким групама и друштвеним конфликтима, представљајући се као неутрални научници. Чилеанска влада је оптужила САД за покушај шпијунаже и дестабилизације.
Једна од кључних личности у овом скандалу био је чилеански социолог Орландо Letelier, који је касније постао истакнути критичар америчке политике у Латинској Америци. Letelier је тврдио да је Пројект Камелот део шире стратегије САД за контролу политичких процеса у региону.
Ова открића изазвала су међународни скандал, јер су многе земље сматрале да САД користе науку као параван за војне и политичке циљеве. Пројект је због притиска обустављен 1965. године, али је штета по углед америчких истраживачких институција већ била учињена.
Пројект Камелот је користио иновативне методе за то време. Његови истраживачи су покушавали да прикупе податке кроз анкете, интервјуе и теренска истраживања. Фокус је био на идентификацији „покретача револуције“, као што су:
Економска неједнакост: Како сиромаштво и неједнакост утичу на политичку радикализацију.
Етнички сукоби: Улога етничких тензија у дестабилизацији друштава.
Идеолошка уверења: Ширење комунизма или других антизападних идеологија.
На пример, у Чилеу су истраживачи анализирали рад синдиката, пољопривредних радника и студентских покрета како би утврдили које групе би могле постати носиоци револуције.
Један од кључних научника укључених у пројект био је др. Јессе Бернард, социолог из САД, који је касније признао да су неки истраживачи били свесни политичких импликација свог рада, али су веровали да тиме помажу стабилности и развоју земаља у развоју. Његова сведочења послужила су као важан извор информација о томе како је пројект заиста функционисао.
Иако је Пројект Камелот званично обустављен, његови принципи су касније коришћени у америчким операцијама широм света. На пример:
Операција Фениx у Вијетнаму: САД су користиле социолошка истраживања како би идентификовале и неутралисале припаднике Виетконга.
Дестабилизација у Латинској Америци: У земљама попут Чилеа, Бразила и Аргентине, САД су подржавале војне диктатуре како би спречиле левичарске покрете, користећи сличне методологије развијене у оквиру Камелота.
У многим случајевима, ово мешање довело је до масовних кршења људских права, али и дугорочних последица за те земље, попут политичке поларизације и економских проблема.
Једна од највећих критика Пројекта Камелот била је да је наука коришћена у војне сврхе, без обзира на последице по локално становништво. Многи су сматрали да су истраживачи прекршили основна етичка начела, јер нису били транспарентни о правим циљевима свог рада.
Амерички академик Давид Прице, који је проучавао војну антропологију, касније је написао да је Пројект Камелот поставио преседан за злоупотребу друштвених наука у војне сврхе.
Он је тврдио да су слични програми наставили да постоје у тајности и након обуставе Камелота, под другим именима.
Пројект Камелот остаје пример како су током Хладног рата наука и политика биле нераскидиво повезане. Иако је званично био обустављен, његова методологија и циљеви наставили су да обликују америчке стратегије у борби против комунизма и друштвених покрета широм света.
Данас се о Пројекту Камелот расправља као о преломном тренутку у историји друштвених наука, који је отворио питање етике у истраживању и граница сарадње између науке и политике.
Кроз овај пројект, САД су желеле да буду „господари револуција“, али су заузврат добиле репутацију земље која манипулише унутрашњим пословима других држава, што је изазвало трајно неповерење у њихову спољну политику.
