Прочитај ми чланак
(Виталиј Жучни)
„Баук кружи Балканом, баук путинизације“ вероватни је мото аd hock „демократске“ одлуке градске владе Београда, како би се умилили „каубојском надзорнику“ на брдовитом Балкану.
Оно јест да овог пута нису „шљиве садили“, али су ипак задато хитро одрадили.
Неке улице тамо у центру градског језгра понеше имена партизанских „јахача белог коња“, тек толико да се знаде, ко је то Србе и „ослободио“ тога октобра пре седамдесет лета.
Да, уз совјетске ослободиоце, дефиловао је ослобођеним Београдом и партизански строј Крајишника из Лике и Поткозарја,те се сада тако опет може злоупотребити и рециклирати она стара лажна прича о „светлој“ улози „синова свих наших народа и народности“ у „завршним операцијама за ослобођење наше Домовине“, али не и Отаџбине.
Некако се то баш уклапа у визуру „тетке“ Ангеле о паковању у заједнички „рам“ земаља западног Балкана, само сада је додато и шиптарско кече са каубојским звездама и пругама.
Најважније је ипак да ти „примитивни“ Срби буду сабијени у „рам“ добре старе претече ЕУ, чија се злочиначка работа извођачких радова у Мачви не може сакрити, ни век после.
Давне 1928.године група самозваних терориста из тадашње краљевине СХС, заседе у немачком лепом граду Дрездену, да се под патронатом тајног удружења поражених народа у Великом рату званог Коминтерна, договарају о насилном разарању државе коју је ослободио српски ратник– сељак, занатлија, школарац, али и добровољац српски, из заробљеништва у Русији или из далеке Америке.
Крајишници-Срби радили су тамо у мајнама (рудник), па се одазвали на позив великог Тесле и Пупина, као чланова главне управе Српске Народне Одбране, да физички помогну ослобађање своје Отаџбине Србије.
Каубојски надзорник ако ћемо по правди Бога истинога, заборавио је да на заједничкој прослави у Београду уз Владимира Владимировича, најпре место има демократски изабрани председник Републике Српске, коме он ни случајно не упути „сугестивну позивницу“.
Крајишници су ипак дефиловали два пута у прошлом веку, градом Београдом као његови ослободиоци и то оба пута од истог непријатеља.
Да само потсетимо „заборавне“ да је током Великог рата преко 48000 Срба-Крајишника било у српској војсци, што као бивши заробљеници КуК на источном фронту где пљунуше на „царско пуце“ предавајући се масовно братској руској војсци, што као пристигли добровољци из Америке.
У тренуцима одмора на Солунском фронту чула се уз „Тамо далеко“ и „ОЈ ,Мораво“ и њихова песма, – „Краљу Петре живио Ти Ђорђе, пусти војску да кроз Босну прође“.
Они су се бори да њихови синови и унуци у Отаџбини својој, своју војску на свом језику служе, а не туђу за туђега цара!
Јесте да се њихова дивизија, на захтев западних савезника, тада звала „Југословенска“ (тако позната сугестија демократске провенијенције!) али је у тој дивизији, историјске истине ради била само чета „Зрински и Франкопан“ Далматинаца, који дођоше из Америке плашећи се талијанске окупације, и „шака“ Словенаца из „Приморске“ такође уплашених од истог будућег освајача.
Поновила се историја Србима и у II светском рату a „победници“ из Хрватске и Словеније током периода њиховог боравка на „привременом раду“ у Београду, упорно su покушавали да згаде Србе – Крајишнике њиховој србијанској браћи, јер су током извођења својих „радних задатака“ утврдили да још увек има више Срба него врба.
У време грађанског рата деведесетих година прошлог века у заједничкој држави коју су Срби два пута из пепела дизали а остали је разарали, сугестија демократских усрећитеља из ЕУ и НАТО-а гласила је „Србе на Србе“!
Зато је сину највећег ратног профитера у Србији из времена Великог рата, сада напрасно додељена улица као добром послушнику КуК štabs-feldvebela Josipa Broza – Tita, чију ће улогу величати потомци „комунистичких ослободилаца“, само да се некако спречи долазак Владимира Владимировича у Београд на заједничку прославу!
Хиљаде и хиљаде преживелих српских ратника из Великог рата проклињале су Кочиног тату због картонских ђонова за опанке који су се распадали, по врзинама и гудурама ваљевске Подгорине у јесен 1914-е.
После победе у Великом рату отворена је расправа у скупштини о „опанчарској афери“ али безуспешно, разводњена од нове опозиције у новој заједничкој држави зарад „виших циљева“, како се и данас формулишу штетне одлуке!
Татин син одрасти ће под утиском „опанчарске афере“ у србомрсца-мондијалисту који ће по наређењу КуК štabs-feldvebela Josipa Broza-TITА извршити свако наређење, чак и оно на изразито српску штету.
„Окупатор“ најлепше виле на Дедињу, успела је „црногорска прича“, извршио је свако Brozovo наређење, једино није успео да приграби део севере грчке покрајине Епир, коју „македонски комунисти“ упорно и сада називају Егејска Македонија. Свеједно, и њему ће „шљивари“ напрасно поклонити улицу, иако о стогодишњици Великог рата има још много правих јунака који су је заслужнији, али они су били само „примитивни“ Срби!
Те 1944.-е године у редовима српских крајишких дивизија (уз нешто Хрвата и муслимана) било је и квалитетнијих и војно способнијих старешина од Пека, међутим, њихово командовање у београдској операцији значило би да је Србин наставио традицију Живојина Мишића и Степе Степановића, а то се по сваку цену морало спречити како би се успешно остварила визура „демократе са цигаром“ и „сина свих наших народа и народности“, након његовог тајног разговора са римским папом.
Српским партизанским дивизијама из Србије није дато и да ослобађају Београд по други пут од истог непријатеља, а њихово ослобађање „града хероја“ Загреба упорно ће се негирати.
Јесте да постоје фотографије њиховог уласка у град, пре осталих партизанских формација али се то није истицало, из разлога „виших циљева“! Како би се тада величали „хрватски“ партизани напрасно „васкрсли“, после усвајања Устава из 1974.-е године.
КуК štabs-feldvebel Josip Broz, прихватио је предлог тадашњег комунистичког догмате Милована Ђиласа о немилосрдном обрачуну са „класним непријатељем“, те је тако ослобађање Београда 1944.-е године, у колективном памћењу старих београђана доживљено и као „кристална ноћ“ српске грађанске класе. Незаконито је погубљено преко 30000 становника а у њихове куће и станове већином, самовољно уселише „црногорски ослободиоци“.
Потомци „црногорских комуниста“ деведесетих година прошлог века пласираће тезу о наводној самовољи Срба-Крајишника после ослобађања Београда и ако је то било Ђиласово наређење, а начелник ОЗН -е за Београд као непосредни налогодавац , беше „црногорски комуниста“.
То се ето баш уклапа у тезу „Србе на Србе“ коју тако радо подржавају и Ватикан и ЕУ, па је зато у време „демократске“ власти у Београду и откривена спомен плоча књижевнику Миловану Ђиласу, „претечи борбе против комунистичког једноумља“!
На плочи не пише ништа, о „пасијим гробљима“ за Србе у Црној Гори и отимању српске покрајине Барање, док је био председник партијске комисије за разграничење између Хрватске и Србије. Не пише ништа, ни о њеном даривању „своме миломе кумчету“ у Загребу!
„Није кум дугме“, каже стара српска пословица!
Промена свести код „примитивних“ Срба као ЕУ пројекат, била би озбиљно уздрмана доласком Владимира Владимировича на заједничку свечаност у Београд. Била би то и прича о спречавању покушаја поновног отимања, заједничке победе над истим непријатељем у прошлом веку.
Могло би изазвати нежељене последице по неодрживи пројекат „католичко-коминтерновског рама“ за Србе, опет у германској изведби и опет у WASP режији!
Наручени експерти за одрживо економско заједништво као нарикаче већ кукају за гладним Србима, који никако не умеју да увиде оправданост захтева за уласком у нови тор, док „каубојски надзорник“ показује испод капута и корбач дајући интервјуе „независним“ медијима.
Страх од слике раздраганог српског народа, који поздравља Владимира Владимировича на улицама Београда прети да показан снимком RТ, а не CNN, заувек развеје лажне анкете о растућем ЕУ определењу „примитивних“ Срба, предвођених „усрећитељима“ из дворишта РКЦ надбискупије у Београду са „сесије под шљивом“!
Пројекат нескривеног покушаја поновљене крађе српске победе можда је управо ту и „безгрешно“ зачет, као у два успела у прошлом веку.
Да ли је српски мислећи подмладак увидео ову планирану подвалу, која увек успева у пројекту „заједничке“ државе. У изведби Светозара Прибићевића (који је свукао КуК униформу загребачке пуковније коју је носио на Дрини 1914.- е) у првом, а (štabs-feldvebela са Гучева 1914.-е ) Јосипа Броза (Тита) као предлагача у другом, успелом покушају!
Оба су предлагача (случајно?) носила униформу претече ЕУ, док су вршени небројени злочини у земљи Србији, над женама, децом, старцима, рањеницима и заробљеницима, пре једног века.
Сме ли мислећа Србија саму себе да лиши историјског памћења и сећања, зарад захтева потомака претече ЕУ за насилном променом свести и историјског памћења?
Смеју ли да убедe народ свој да поновно добровољно легне у Прокрустову постељу, чији је рам одредила тетка Ангела уз маказе ватиканског папе и „каубоја са дивљег запада“, a на штету свих Срба!
Хоће ли Срби дозволити да поновно буду укалупљени у заједнички рам, и то сада по мери потомака терориста из лепе немачке вароши Дрездена, као извођача касних радова?
Значи ли то да ће Личани-Срби поново постати хрватски, а Козарчани-Срби поново босански партизани, и ко то сада треба играти козарачко коло на Славији?
Знају ли Срби да би то значило и одлазак српске Војводине и српске Рашке области, коју су комунисти упорно називали турском одредницом Sandžak!
Примедбе:
Царско пуце – назив код Срба-Крајишника за ознаку на капи КуК униформе у Великом рату.
Шљивари – погрдни назив за хрватске племиће, који су свога мађарског краља Белу IV (кријући га од Татара) хранили искључиво шљивама, плашећи се да му из својих домова донесу квалитетну храну.
WASP – (бео, англосаксонац, протестант) назив за потомке „бостонске чајанке“ у САД.
