Прочитај ми чланак„На силу власт нико неће дуго задржати“. (Луције Анеј Сенека, око 4.пне – 65, римски филозоф и књижевник) „Жудња за моћи нема коријен у снази, него у слабости.“ (Ерих Фром, 1900-1980, њемачки социјални психолог и филозоф) „У потпуности подржавам идеју…да Апелациони суд буде блокиран док не донесу одлуку у пуштању на слободу тих лица…“ (Александар Вучић, Новости онлајн, 21.мај 2025.)
Предсједник Републике Србије Александар Вучић је, 20.маја 2025.године, јавно изјавио да у потпуности подржава идеју предсједника Српске напредне странке (СНС) Милоша Вучевића, да Апелациони суд у Новом Саду буде, батинашки и ћацијевски, блокиран док не буде донијета одлука о пуштању на слободу четворице младића, активиста те странке, који су осумњичени за пребијање студената. Вучић је и јавно запријетио да „неће служити они тужиоци и оне судије који подржавају бандитизам, хулиганизам и противправно понашање и неправо и неправду, већ они који ће да штите државу Србију“.
Тиме је јавно позвао на масовно кршење Устава Републике Србије (у даљем тексту: Устав), чиме је извршио уставни пуч (удар) у циљу успостављања унутрашњег дисконтинуитета у уставном поретку државе (кроз стварање правног стања противног постојећем тексту Устава) и прерасподјеле власти унутар већ постојећег уставног система.
По Уставу, предсједник Републике није носилац власти: ни законодавне (Народна скупштина), ни извршне (Влада), ни (независне) судске. Он изражава јединство Републике Србије и то је репрезентативна и церемонијална функција.
Међутим, постоји дубоки несклад између Вучићевих уставних овлашћења и његове стварне моћи – неприкосновеног господара заробљене државе Србије. Другим ријечима, поред тога што је, фактички, предсједник, премијер и првосвештеник и господар истине, Вучић жели да буде и врховни судија (кадија).
Описаним поступањем, актуелни предсједник Србије је повриједио више одредби Устава које се, прије свега, односе на принцип владавине права и гаранције независности суда и судија, и то:
–члан 3 (Владавина права) став 2 („Владавина права се остварује и подјелом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону.“);
–члан 4 (Подјела власти) став 4 („Судска власт је независна.“);
–члан 142 (Начела судства) став 1 („Судска власт припада судовима који су независни.“) и став 4 („Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку, као и Уставни суд у поступку по уставној жалби.“);
–члан 144 (Независност судије) став 1 („Судија је независан и суди на основу Устава, потврђених међународних уговора, закона, општеприхваћених правила међународног права и других општих аката донијетих у складу са законом.“) и став 2 („Забрањен је сваки непримјерен утицај на судију у вршењу судијске функције.“).
Надаље, Устав, у својим члановима 116 и 118, нормира да мандат предсједника Републике престаје и разрешењем, те да га разрешава Народна скупштина, али тек након доношења одлуке Уставног суда „о постојању повреде Устава“.
С обзиром на посланички састав, није могућ позитиван исход поступка Вучићевог разрешења у Народној скупштини. Међутим, изношење неспорне и убједљиве аргументације у предизборној кампањи о овом и другим бројним Вучићевим кршењима Устава, сигурно би допринијело његовом поразу на изборима.
Јавним позивом на блокаду Апелационог суда у Новом саду, Вучић је починио и кривично дјело Ометање правде, из члана 336б став 1 и 2 Кривичног законика (КЗ), који гласи:
(1)„Ко друге позива на отпор или на неизвршавање судских одлука или на други начин омета вођење кривичног поступка, казниће се затвором до три године или новчаном казном.“.
(2) „Ко пријетњом…омета или спријечи судију, јавног тужиоца, замјеника јавног тужиоца…у вршењу судијске или тужилачке функције…казниће се затвором од шест мјесеци до пет година и новчаном казном.“
Зато је надлежно основно јавно тужилаштво овлашћено и дужно да против Вучића покрене предистражни кривични поступак.
х х х
Промјена Вучићевог режима била би спасоносна за Србију и српски народ у цјелини. Међутим, било би погубно да на власт дође нова еуронатовска гарнитура.
Западна „дубока држава“ (односно западни мегакапиталисти – владари из сјенке – Орвелов „Велики Брат“) довела је (инсталирала) на власт Вучића са основним задатком да се Србија самоампутира, односно да њена власт постепено (пузајући) признаје независност лажне државе Република е Косовëс (РК), (што би био само почетак даљег државног распада), да престане да подржава Републику Српску, те да, једнострано, раскине уговорне односе и пријатељске везе са Русијом.
Зато је Вучић непоколебљив на „европском путу без алтернативе“, што значи цјеловита Србија без будућности, уз одрицање од свете српске земље Косова и Метохије. Другим ријечима, Србија може постати чланица Европске уније (ЕУ) само ако њене власти пристану на државну дезинтеграцију. Приступање Србије ЕУ и англо-натоизму подразумијева и одрицање од православља, а тиме и од традиционалних моралних и породичних вриједности.
Вучићева власт омогућава да лажна држава РК несметано функционише у пуном државном капацитету, иако терор над Србима не престаје, а српске институције се затварају и њихови службеници избацују из њихових канцеларија. Нужно је према РК уводити реципрочне мјере економског и административно – правног карактера.
Зато, Вучић, као премијер и предсједник, због своје антинационалне и антидржавне активности ( и не само он), испуњава све услове да буде осуђен за кривична дјела која суштински представљају велеиздају!
Више јавно тужилаштво у Београду овлашћено је и дужно да покрене кривични поступака против Вучића и других „државника“ Србије због најмање два, тешка кривична дјела и то: „Признавање капитулације или окупације“ (члан 306 КЗ) и „Угрожавање територијалне цјелине“ (члан 307 КЗ).
Као „пожељни колаборационисти“, дуговременим противуставним и противзаконитим радњама, они су признали капитулацију пред НАТО агресорима на СРЈ и легитимисали циљеве агресије, те признали окупацију КиМ од стране агресора. Такође, узурпацијом власти и злоупотребом овлашћења, дуговремено доприносе отцјепљењу територије КиМ од Србије и припајање те територије држави Албанији, односно стварању тзв. „Велике Албаније“.
У току је завршна фаза реализације западног плана за „коначно решење српског питања“ на Балкану. Његови главни циљеви су:
1)Одвајање средишне српске земље – Косова и Метохије од Србије, које би се „крунисало“ признањем државног руководства Србије лажне државе РК и даљим распарчавањем Србије.
2) Укидање Републике Српске.
3) Претварање Српске православне цркве (СПЦ) у „Цркву Србије“.
4) Увођење санкција Запада Руској Федерацији (РФ) и прекид политичких, економских, војних и културно – духовних веза између Србије и те државе.
5) Разарање колективног духа и традиционалног морала српског народа, прије свега путем јавног пропагирања насиља и ЛГБТ+ „вриједности“ међу дјецом и омладином.
Легитимитет овом плану даје непрестана, дугогодишња, мање или више прикривена, подршка Вучића и његове власти. Србија је постала велика „Фарма“, а српска стварности – ријалити!
Вучић је до сада сједио на двије столице – иако марионета Запада, уживао је и руску подршку?! Међутим, након хладног дочека Вучића за Дан побједе у Москви и саопштења руске Спољне обавјештајне службе (СВР), од 29.маја 2025.године, о снабдијевању Украјине муницијом из Србије, ситуација је мијења. У саопштењу се, између осталог, наводи:
„Према информацијама којима располаже СВР српске одбрамбене компаније, упркос „неутралности“ коју је прогласио званични Београд, снабдијевају Кијев муницијом.“, те да „допринос српских одбрамбених предузећа рату који је покренуо Запад, чији би исход Европа жељела да види као „стратешки пораз“ Русије, износи стотине хиљада пројектила за вишецијевне ракетне бацаче и хаубице, као и милиони метака за стрељачко оружје (са очигледном сврхом) да убијају и осакате руске војнике и цивиле.“
Ово је став и државног врха Русије, из чега се извлачи логичан закључак да Вучић више нема руску подршку.
Међутим, ово ће изазвати још већи притисак Запада, прије свега ЕУ, на Вучића да Србија дефинитивно одустане од Косова и Метохије, пусти низ воду Републику Српску и уведе санкције Русији. При томе ће пријетити, не само његовом опстанку на власти, него и отварањем криминалних досијеа, како његових тако и особа из његовог блиског окружења. Логично је очекивати и још агресивније покушаје западног преузимања руковођења студентским покретом.
Зато је промјена Вучићевог режима, у најкраћем могућем року, те долазак на власт патриотско – демократске власти, спасоносна за Србију. Подсјетимо се да је и Борислав Пекић говорио и писао: „Нација и демократија да, нација или демократија не“.
Студентски протести буде наду, али они сами по себи не могу довести до пада Вучићевог издајничког и криминалног режима. Неопходна је континуирана општа грађанска непослушност која би створила критичну масу за промјену власти и демократску транзицију друштва. То подразумијева и стварање услова за законите и поштене изборе.
Међутим, наведено није могуће остварити без синхронизоване активности руководства студентског покрета и парламентарне опозиције која би укључивала и бојкот рада Народне скупштине.
Неопходно је и формирање јединственог патриотског политичког субјекта који би чиниле политичке партије, организације, удружења и истакнути интелектуалци који су освједочене патриоте и принципијелни критичари Вучићеве власти, који се залажу за останак КиМ у саставу Србије, за националне, културне и просвјетне вриједности, те за заштиту људских права, Устава и слободу мишљења. Нужно је превазићи постојеће програмске различитости и личне несугласице.
Реално је очекивати да би овај политички субјекат добио подршку и руског државног руководства (које тражи алтернативу Вучићу) и, у Бога се надам, архијереја Српске православне цркве.
И програм студентске изборне листе, у поглављу „Национални интерес“, патриотски дефинише да „међународни положај (Србије) мора бити подређен интересима државе и грађана. Кључне вредности на којима ће се будућа спољна политика темељити су очување суверенитета и територијалног интегритета“.
Ако се горе наведено спроведе, реална је процјена да би Вучић био принуђен да до краја ове године распише ванредне парламентарне изборе на којима би изборне листе патриотског и студентског покрета добиле већинску подршку грађана.
С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Русију!
