Историја Русије може да се подели на неколико начина: на паганску и хришћанску, на слободну и ону под тарарским јармом, на феудалну и модерну. Ипак, само је један беочуг у историји ове велике нације који одскаче драматично од свих осталих. Име тог беочуга је Петар Алексејевич Романов.

Ниједан цар ни пре ни после Петра, којег је потомство прозвало Великим, није извршио тако драматичан раскид са прошлошћу као што га је извршио он.

Велики кнез Владимир јесте одлучио да пригрли хришћанску веру, али је земља којом је владао остала мање-више иста. Московски велики кнежеви јесу ослободили Русе од Татара, али се сама Русија није битно мењала. Тек се Лењин може ставити у исти кош са Петром, али је он нека потпуно друга прича.

Русија пре Петра Великог и Русија после њега – то су две потпуно различите државе. Обим његових реформи и данас оставља без текста, као што је свакако остављао без текста и његове ужаснуте савременике који нису могли да верују шта им се одиграва пред очима.

А шта се одигравало? Једном речју: позападњачење. Није оно могло да иде онолико дубоко колико је император желео, јер једна генерација не може да промени миленијумске навике, али је отишло довољно дубоко да повратак на старо није био могућ. Његов посао су наставили наследници, али је већ за његовог живота Русија била непрепознатљива.

Томе је много допринело његово путовање у Западну Европу, које је извео тајно, претварајући се да је обичан, небитни пратилац руских дипломата. Сврха путовања је била у првом реду повезана са скупљањем информација везаних за бродоградитељство, мада је имало и друге, спољнополитичке циљеве.

Међутим, оно што су видели, и он и његови пријатељи, уверило их је да Русија мора да се мења. Све до тог тренутка нису у потпуности увиђали колико је њихова земља заправо била заостала; тада су схватили да је модернизација неопходна ако мисле да опстану као независна држава.

Дакле, шта је Петар Алексејевич конкретно урадио? Ево 14 ствари које посебно треба истаћи:

1. Пре Петра Великог није постојала руска ратна морнарица јер Русија није излазила ни на једно топло море на којем је пловидба била могућа.

Он је створио Руску империјалну флоту, а његови походи против Шведске у Великом северном рату (1700-1721) су били мотивисани жељом да отвори прозор ка Западу, како би у његово царство могле да почну да стижу нове идеје и технологије. То је извео након освајања мочвара на месту на коме се река Нева улива у Балтик; ту се данас налази Санкт Петербург (који, сходно позападњачењу, нема руско већ немачко име).

Балтичка флота је 1720. године добила и своју повељу која је одредила какво се понашање очекује од морнаричког официра. После неколико година, имала је 52 ратна брода и неколико стотина галија.

2. Укинуо је Стрелце, елитну преторијанску гарду руских царева који су служили као телохранитељска бригада још од времена цара Ивана IV Грозног.

Непосредни повод је била побуна из 1698. године, која је покренута док је он био на свом поменутом путовању по Западној Европи, а која је угушена од стране његових заменика у Москви.

Када се вратио назад у домовину, погубио је више од хиљаду стрелаца, а своју полусестру Софију која их је побунила (то је барем званична верзија) је затворио у манастир Новодевич; испред њеног прозора је обесио неколико стрелаца, да је непрестано подсећају да се више не игра главом.

3. Уместо Стрелаца, Петар Велики је створио Преображенски пук и Семјоновски пук, који ће постати језгро нове руске стајаће армије, израђене по савременом европском моделу, чиме је послао у прошлост непоуздане и необучене милиције које су до тада подизали бојари.

Официри су и даље углавном долазили из редове племства, али не нужно; шта више, у руску војску дошао је огроман број страних официра, које је Петар Велики ангажовао да му помогну у реформи оружаних снага (ово је произвело комичне ефекте испрва, јер је сваки донео правила из својих држава, Руси нису говорили њихове језике, и таман кад би нешто научили, мењао им се заповедник и долазио неки нови, из неке треће државе).

Регрутација је вршена међу сељацима, а трајала је 25 година, па ко преживи могао је да буде слободан човек (што не би био да је остао у селу, јер су сељаци били робови по свему осим по имену). Земљу је поделио на војне области, а свака је морала да да по једну регименту.

Униформе су им била западњачке, а добили су и увозне мускете и бајонете, а такође и оне руске производње, пошто је у Тули пре тога почела да ради савремена фабрика оружја. Такође је заменио старе топове новим.

1716. године Петар је објавио нова правила која су налагала свим официрима да редовно обучавају своје војнике и да у њих усађују војнички начин размишљања.

4. Све што смо до сада навели тицало се модернизације војске, и премда то јесте променило животе многих људи, посебно оних који су завршили у борбеним редовима, то није играло битну улогу у мењању свакодневице руског народа као целине.

Потез који умногоме симболише све друштвене реформе Петра Великог јесте померање престонице из Москве у Санкт Петербург 1713. године, у град који је основао тек деценију раније (са намером да се Санкт Петербург што брже изгради, Петар је забранио изградњу камених здања ван нове престонице).

У руској историји овај догађај је сличан рођењу Исуса Христа, по којем се рачунају године у хришћанству, или избегу посланика Мухамеда и његових најближих пратилаца из Меке у Медину, по којем се рачунају године у исламу.

Ово је рез тог ранга радикалности. Главни град је из шуме пребачен на обалу Финског залива, на обалу Балтичког мора. Русија је једним потезом цивилизацијски пресељена из Азије у Европу.

5. 22. октобра 1721. године, након мира са Шведском, Петар је званично проглашем за императора сверуског, а држава је променила име из Руског царства у Руску Империју. Постојао је предлог да му титула буде император Истока, али је он то одбио. Било како било, уз претходну тачку везану за промену престонице, ово је такође био симболични раскид са прошлошћу.

6. Петар Велики је увео систем колегијума 1718. године са циљем да руководе државним пословима.

То су у суштини била министарства, посао који су до тог тренутка вршили “прикази” који су били административна одељења једне потпуно хаотичне бирократије која су задужења добијала по принципу ко-је-први-слободан-за-проблем-који-у-том-тренутку-постоји, па се често дешавало да се један приказ бави односима са украјинским козацима, производњом меда на државним поседима у Рјазању, градњом речних лађа, и сличним неповезаним пословима.

Све се то променило са колегијумима. Петар је овај систем позајмио од Швеђана, створивши девет оваквих одељења (спољни послови, државни приходи, правда, рачуноводство, рат, флота, трговина, државни расходи, рударство и производња; 1722. године додати су колегијуми за организацију градова, за имања). Сваки колегијум је био руковођен одбором на чијем је челу био прокуратор.

7. Петар Велики је успоставио Империјални сенат који је имао десет сенатора именованих од стране цара, на чијем се челу налазио генерални прокуратор. Био је то саветодавни орган без законодавних моћи јер је Русија била аутократска држава, али им је једно од задужења било и да пишу законе у складу са царских указима. Радили су и као Врховни суд.

8. Руско царство је 1708. године подељено на осам губернија, чиме су укинути древни ујезди.

Њима су управљали губернатори, које је именовао цар; пет година доцније створени су “ландратси” (на немачком: земаљско веће) за сваку губернију, у којима је седело осам до дванаест државних службеника, са циљем да помажу губернаторима. Године 1719. губерније су подељене на 50 провинција, а оне на дистрикте.

Као што можете да видите, а ово само успут сугеришемо, са Петром Великим долази и драматични раскид са руским језиком; све до њега, Руси су стварима и појавама давали своје сопсвене називе; од њега почиње узимање страних речи за све и свашта, почиње незапамћени уплив туђица (почев од имена државе, преко титуле владара, и тако даље), а ефекти тога се осећају до дана данашњег.

Ово ће кулминирати у 19. веку када руска елита и руски народ више уопште нису говорили истим језиком у свакодневној комуникацији; елита је користила француски, народ је говорио само руски; елита је са презиром гледала на руски језик, који је користила само да би наређивала послузи, народ је са мржњом слушао француски.

9. Године 1718. Петар Велики је променио закон наслеђивања чиме је омогућио цару да може лично да именује свог наследника. Ово је довело до великих унутардинастичких борби док Павле I није увео салијски закон.

Узгред, Петра Великог је наследила његова друга супруга, коју ће историја упамтити као Катарину I. Драматичан раскид са прошлошћу коју је донео Петар Алексејевич се можда најбоље очитује у личности ове жене: рођена је као најобичнија сиромашна литванска сељанка, римокатолкиња, а живот јој се променио јер се у њу заљубио руски цар.

10. Уведено је обавезно основно образовање за све припаднике племства, а државна служба није била само нешто што се очекивало већ нешто што се подразумевало.

Да би разбио моћ старих бојарских породица који су због својих интереса државу вукли уназад, успоставио је Табелу рангова која је важила за чиновничку и војну службу, а која се састојала од 14 рангова (од I до XIV, где је I највиши). У систем је могао да уђе било ко, не нужно племић, а ако би обичан човек успео да се уздигне до ранга VIII аутоматски је постајао племић.

Ово је у потпуности разбило моћ аристократије, а ојачало моћ императора. Била је то једна од најдалекосежнијих реформи које је извео, а Табела рангова је опстала све до Фебруарске револуције 1917. године.

11. По угледу на западноевропске витешке редове, установио је Орден Светог апостола Андреја Првозваног.

12. Стигли смо до најбизарније реформе императора сверуског Петра Великог, који се није задовољавао само структуралном реформом већ и спољном, видљивом, баналном.

Тако је већ 1698. године донео указ по коме је захтевао од свих дворана, државних службеника и армијских официра да усвоје модерни, западноевропски стил одевања, као и да почну да брију браде.

Но, браде су сви морали да брију, не само горепоменуте класе. Сваки човек у Русији је морао да обрије браду, а једини начин да се спаси од тога био је да плати порез, који је био толико висок да ни многи племићи нису могли да га приуште.

Сада се сигурно питате, која ће будала да плати драконски порез само да би носила браду. Е, ако постављате то питање онда не знате колико је оно било важно за ондашње Русе; брада је имала верски, дакле православни аспект, друштвени, традиционални, била је, може се рећи, круна нечије рускости.

Руси су према томе били ужаснути, Петра су називали антихристом, многи су били убеђени да стиже Судњи дан, а посебно када је…

13. … одлучио да промени календар, крајем 1699. године. Прво је то извео тако што је Нову годину померио са 1. септембра на 1. јануар, да би онда једноставно објавио пренераженим Русима да година која је управо почела није 7208. од настанка света, већ 1700. од рођења Христовог.

14. Те године је пала кап која је прелила чашу жучи свег православног народа у Русији. Када је патријарх Адријан преминуо у октобра, Петар је спречио избор новог патријарха и уместо тога себе поставио за поглавара Цркве.

Истина, испрва је именовао људе за чуваре патријаршијског престола, који су руководили дневним пословима цркве са владичанским већем, али то је било то; њихове надлежности су биле ограничене, а и сва црквена имовина је дошла под контролу државног приказа.

Касније је успоставио Црквени колегијум (који је накнадно преименован у Свети руководећи синод) који је административно управљао Црквом, чиме је Црква де факто и де јуре сведена на министарство; овим колегијумом је руководио лаик (обер-прокуратор), а Руска црква неће имати патријарха све до 1917. године. Питање православности такве Цркве је отворено питање.

Последње три тачке када се узму заједно у обзир – а ондашњи Руси су догађаје везане за њих тако посматрали јер су се низали један за другим у кратком временском периоду – само су појачали утисак Руса да Смак света долази, да је на царском и црквеном престолу сада сам Сатана главом и обријаном брадом, да је његов циљ да покатоличи Русију и тиме је пребаци у “јеретичке редове”, да је уништи, да повратак Исуса Христа само што није.

Испоставило се, наравно, да ништа од тога није. На престолу је просто био човек који је одлучио да Русију својеручно из мрачног средњег века уведе у модерно доба. Само то.

Колико је био успешан, остављамо историчарима да процене.

Рецимо само толико да нама изгледа као да је то било пуко копирање, без много разумевања историјских процеса који су на Западу створили оно што су они имали, чиме су Русији ишчупани здрави корени из матичног тла и потом пресађени у саксију у којој је она била ван контекста.

Можда је то могло и другачије да се изведе, за добро пре свега самих Руса, којима је модернизација била потребна али која није морала да подразумева губитак руске особености и културне самоуверености.

Да ли је Петар Велики својим реформама посадио и клицу Октобарске револуције, још је једно питање на које би историчари требало да одговоре. Можда и јесте, а можда и није.

 

Извор: Телеграф