Прочитај ми чланак

ПРОНАЂЕНА ФОРМУЛА: Папа у Србији као државник?

0

papa i nikolic

Поглавар Римокатоличке цркве могао би да посети нашу земљу као шеф ватиканске државе. Патријарх Иринеј се не противи овој врсти посете, али коначну реч даће Свети синод.

Благослов за долазак папе Фрање у Србију, уколико ова врста сагласности посредно или непосредно буде затражена од Српске патријаршије, даће Свети архијерејски синод. Од врха СПЦ засада нико није тражио добродошлицу за поглавара Римокатоличке цркве.

Иако за Патријаршију СПЦ посета папе Фрање у својству римског епископа, због великог терета прошлости, још није тема, његов долазак као шефа државе – није споран. На то је мислио и патријарх Иринеј који је у предвечерје Божића рекао да не би имао ништа против да Фрања посети Београд.

НОВИ НУНЦИЈЕ

Дипломатске акредитиве председнику Томиславу Николићу у најскорије време предаће нови папски нунције у Београду, надбискуп Лучијано Суријани, који се већ пријавио и Српској патријаршији. Од доласка новог амбасадора Свете столице, власти у Србији, али и СПЦ, очекују да убрза комуникацију Београда и Ватикана, као и да настави да развија добре односе између две државе.

– Битно је да ли он долази као државник или као римски епископ. У Цркви се зна како се припрема и једно и друго. Посматрано са мог лично и аспекта цркве то је велики, значајан догађај и ту не видим ништа лоше – казао је патријарх Иринеј.

Овакав став поглавара СПЦ протумачен је као сигнал да је папино путовање у Србију у својству државног лидера Ватикана са становишта СПЦ прихватљив. У врху СПЦ, без обзира на патријархов став, напомињу да ће се о евентуалној папиној посети тек разговарати.

Последњу реч о доласку папе у Србију, према многим тумачењима, даће – Московска патријаршија. Руски првојерарх, који је уз српског патријарха, једини православни поглавар који се никада није састао са римским бискупом, донедавно је био противник ове врсте контакта. Избор на престо Светог Петра папе Бергоља и његова нескривена жеља да редефинише односе са Источним светом, међутим, утицали су и на тврд став патријарха Кирила.

Наруку историјској посети иде и принципијелан став Ватикана према једнострано проглашеној независности Косова, али и папина одлука да у разговоре о канонизацији контроверзног кардинала Степинца први пут уважи и став СПЦ. Ови Фрањини потези протумачени су као сигнали Москви да наступа нова ера односа између две конфесије, али и државе.

Папу Фрању, као државника, председник Томислав Николић је прошле године два пута позвао да посети Србију. Једном писмом, други пут током септембарског сусрета у Ватикану, али је том приликом изнео и ограду – да о томе треба да се изјасни и Српска православна црква. Како нам је јуче речено на Андрићевом венцу, позив председника папи и даље је отворен.

Познаваоци политичке праксе Ватикана кажу нам да председник Николић није у обавези да „прибави“ став СПЦ да би позвао папу да посети Србију, јер ни Николић није био у Ватикану у верској улози. Како папа, међутим, обично жели да у неку земљу оде и као шеф државе и у пасторалну посету, тако његов долазак у Србију не би био могућ без паралелног позива или изражене сагласности СПЦ. Ово питање је важно, јер папине посете страним земљама незаобилазно прати и сусрет са представницима локалних конфесија. Тако је било и током Фрањине посете Сарајеву, када се са „светим оцем“ у име Српске цркве срео владика захумско-херцеговачки Григорије.

Упућени у односе Источне и Западне цркве, међутим, напомињу да није искључена ни нека врста средњег пута. То се догодило када је својевремено папа Јован Павле Други ишао у посету Бугарској, где се тамошња црква претходно није изјаснила потврдно о његовом доласку, али није ни изрекла негативан став. Папа је ипак отишао и том приликом се сусрео са бугарским патријархом.

После разговора са папом у септембру, Николић је рекао да је „човек који мири многе људе и религије у свету непомирљив у ставу да Римокатоличка црква остаје потпуно чврста по принципу непризнавања једнострано проглашене независности КиМ“, као и да папа брижно прати све што се дешава на КиМ. Према Николићевим речима, папа Фрања зна и колико римокатолици имају могућности да у Србији упражњавају своју веру, обичаје, традицију и културу.

АЛБАНЦИ ЗОВУ У ПРИШТИНУ!

Албански лобији у свету, уз помоћ власти у Приштини, покушавају да издејствују да папа Фрања у скоријој будућности посети Приштину, сазнају „Новости“ у врху СПЦ.

До ове посете Приштини је веома стало, и у месецима који предстоје може да се очекује њихова дипломатска офанзива на Ватикан.

– Лобирајући за посету папе, у Приштини желе да свету пошаљу поруку да Косово и Метохија не припадају муслиманском корпусу у Европи. Папин долазак њима би био снажан аргумент у будућој борби за чланство у УН и Унеску – кажу у СПЦ.

Црква припрема своју стратегију за овакав развој догађаја, иако засада нема сигнала да ће папа Фрања подлећи притиску лобија под контролом Приштине.

Он је, наводно, прозрео намеру албанских лидера да његову евентуалну посету верског карактера представе као потврду државности јужне српске покрајине.

Извор: Novosti.rs

38 коментара “ПРОНАЂЕНА ФОРМУЛА: Папа у Србији као државник?

  1. Виде Даничић каже:

    2. У Србији је на Жичком сабору 1221. г. установљен Синодик православља, којим је Св. Сава конституисао хришћанско богословље које се ослања на византијско право. Зато је Номоканон Св.Саве (Крмчија, манастир Студеница, 1206-1217) представљао „закон христоименитих људи“.

    Константиново царство (Византија) поштовало је божанску природу човека, а хришћански Рим тежио је рестаурацији царства и апсолутизацији власти. Папство све више губи одлике хришћанске заједнице и све више поприма одличја деспотизма. Због тога се сукоб хришћана није могао избећи: хришћанство за човека (Византија) и хришћанство за државу (римско папство) није било одрживо као целина. Зато се папско хришћанство издваја 1054. г. из хришћанске заједнице, успостављајући државнички успон, а истовремено филозофско хришћанску декаденцију. Папа преузима све одлике владара у којем се „видљиво јавља сам Бог“ – па не чуди његово преузимање титуле „понтифекс максимус“ (коју је 12 година пре Христа носио римски цар Август). Тако је папство претворило хришћанство у институцију којом држава влада човеком, односно хришћанство претвара у политичко средство. Отуда политичка пракса латинског хришћанства иста је као сваки апсолутистички, деспотски, централистички,
    диктаторски или тоталитарни поглед на свет. Постоје само послушни (папству) и непослушни (они који не поштују закон римске цркве и који су због тога јеретици, неверници, шизматици и биће прогањани у име тог римског закона и римског христа папске државе).

    Западно хришћанство све је више постајало милитантно хришћанство, а источно хришћанство
    све је пријемчивије срашћивало у меру раста филозофије љубави. Римска католичка црква ће због тога проћи кроз историју тријумфа, а православна црква кроз историју мартирства (мучеништва и смрти за своју веру).

    Срби ће са Немањом коначно одредити своју будућу хришћанску историју према узору (дакле
    не у копирању или имитирању) на византијску културу и византијску цивилизацију. Национална историја Срба ће се ипак развијати независно од Цариграда, као уосталом и њена национална култура. Тако ће крвати делити судбину католичке историје на Балкану, а србски народ своју историјску судбину градиће издвојено од историје Византије. Срби су свој политички простор остваривали кроз непомирљиву националну борбу којој православље није давало политичку, већ моралну и духовну моћ.

    Срби и латинско хришћанство

    Франачка војска је у обријској земљи „између Дунава и Тисе“ и панонској долини уопште између 791. и 796. г. завела прави помор. Обри, Хуни и Словени били су изложени клању и убијању. Е. Гибон папске крсташе назива „животињама без разума и без човечности“. Сплитским каноном од 925. г. забрањена је народна црква и употреба „словенског“ језика у богослужењу. Становници Далматинске загоре и градова у Приморју били су покатоличени, али не и десловенизовани. (Крватска се у то време простирала на уском појасу од Цетине на северу.) Приморски градови су задуго сачувалу своју „словенску“ (не крватску) припадност. Порфирогенит изричито каже да су Босанци, Рашани, Требињци, Конављани, Дукљани, Захумци и Неретљани – Срби. Крвати су заузимали простор од Истре до Цетине, а Срби остатак све до Драча.

  2. Виде Даничић каже:

    1. Латинско хришћанство и балканско латинство

    Римском папи не треба дозволити долазак у Србију ни под условом да призна ватиканску организацију пузећег вековног геноцида над Србима – никад! Такав грех и такви злочини су неопростиви.

    Суштина католичке доктрине најбоље је описана у чланку „Латинско хришћанство и балканско латинство“ П. Драгића Кијука у књизи „Катена мунди“ (изнећу га у слободној и скраћеној обради).

    Римска антицрква извитоперила је јеванђељско и црквено предање претварајући Христово учење у „политичко хришћанство“.

    Велика криза римског царства и германска најезда потом учврстила је превласт Источног
    римског царства са новом престоницом у Константинопољу (330. г.). Оснивањем германских краљевстава римска држава изгубиће половину бившег царства, а Византија – Источно римско царство – наставиће историју старе Римске империје и доследно прихватиће хришћанство.

    Превласт Истока успостављена је по свему судећи победом хришћанства, па ће потом и хришћански Рим покушати да поврати славу империје и да асимилира Источно римско
    царство. Историја хришћанског Рима јесте историја тежњи супремације римских бискупа и папа. Тиме се та историја поистовећује са историјом папства које тежи да поврати сјај највеће светске империје, па папство и није ништа друго до подржавање политике паганске римске државе.

    Латинско хришћанство Рима – које ће се латентно разликовати од изворног, саборног,
    католичанског хришћанства – било је неколико векова под утицајем моћне Византије. Политичка
    субјективизација словенства утицала је на диференцијацију разлике између католичког света Запада и православног света Истока: Исток се користио Словенима, док је Запад тежио асимилацији или искорењивању и истребљивању Словена.

    Хришћанска заједница постојаће као целина, без обзира на латинске тежње, све до тзв. Велике шизме 1054. г. Тада ће се римокатоличка црква издвојити из хришћанске заједнице без потреса у Византијском царству, али сузбијајући Словенима (1059. г. сабором у Сплиту) не само право на њихов језик у цркви (богослужење на словенском односно србском) већ и њихов избор православног обреда. Тако се један део Словена (крвати) одрекао учења о догмату исхођења Св. Духа од самога Оца и прихватио нови догмат римске латинске цркве (установљен 1014. г.) по коме Св. Дух не исходи само од Оца, него и од Сина („et Filio“ – тзв. филиокве – од Сина).

    Тако је римска црква постала антицрква (која је извитоперила јевенђељско и црквено предање претварајући Христово учење у „политичко хришћанство“) и у наредних 600 година стварала је
    услове за остваривање своје намере у процесу верског и политичког сепаратизма (завршен је тек 1054. г.). Антицрква је злопотребљавала хришћанство као политичко средство. Тако је она губила државну супремацију на одређеним просторима, па су њени отпори свим верским протестима у Европи и у свету били жестоки и крвави. Тако је папаска антицрква еволуирала од верске хришћанске институције у етатистичку силу.

    Константин Велики је уистину улогосио, оправославио источно Римско царство на постојећим
    хришћанским темељима: Христовој филозофији љубави, есхатолошкој филозофији односно Христовој филозофији живота.

    Гашењем паганства на Западу ће се владару приписивати божански карактер. На Истоку је Константин укинуо тзв. царски култ по коме се у „сваком поједином владару видљиво јавља сам бог“. Византија је стварала правну државу заснивајући право на достојанству човека, што значи да власт припада закону (по праву човека), а не држави. Утемељивач тог византијског (грчко-римског права) био је Јустинијан 1.

  3. Виде Даничић каже:

    Велики инквизитор

    Ватикан је цезаро-папизам (спој световне и духовне власти), а католичка црква је папо-цезаризам (спој духовне и световне власти). Разлика је само у томе „да се власи не досете“, односно конкретно у случају доласка папе међу Србе да се Срби не досете да ли нам то долази шеф државе Ватикан у спољно политички посету, или нам долази папа као римски понтифекс-максимус, врховни свештеник и поглавар католичке секте, овај цркве.

    Ватикан је извор свег зла на овоме свету! Он је од римске Саборне Христове православне цркве створио католичку секту која се битно разликовала у својој догми од канонске еклисиологије Свеправославне цркве и тако престала бити део Христове саборне цркве и постала шизматичка секта. Римски понтифекс максимус је помоћу државе Папске државе, основане половином 8. в. (каснији град држава Ватикан) успоставио тзв. свету столицу као средишњу власт Католичке цркве и тако остварио духовну јурисдикцију над свим помесним католичким црквама, а помоћу Папске државе и велики утицај на световну власт независних католичких држава.

    Ф. М. Достојевски је рекао да је Католичка црква првенствено политичка организација. У епизоди Велики инквизитор („Браћа Карамазови“) огледа се суштина папске државе и католичке секте. То ћемо најбоље видети из следећих цитата.

    – „Јеси ли то Ти? Јеси ли Ти? – Али, не добивши одговора, брзо
    додаје: – „Не одговарај, ћути! А и шта би Ти могао казати? И сувише добро
    знам шта ћеш Ти казати. И Ти немаш ни права да што додајеш ономе што си већ
    казао пре. Што си сад долазио, да нам сметаш? Јер Ти си дошао да нам сметаш, то
    и сам знаш. А знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си Ти, нити хоћу да
    знам: да ли си то баш Ти, или само слика Његова; али ја ћу те већ сутра
    осудити, и спалићу Те на гломачи као најгорег јеретика, а овај исти народ који
    је данас љубио Твоје ноге, већ сутра ће, само на један знак моје руке, полетети
    да згрће жеравицу око Твоје гломаче – знаш ли Ти то? Него Ти то можда и
    знаш“; – додаде он у дубоком размишљању, ни на тренутак се не одвајајући
    погледом од свога Заробљеника…“ (Велики инквизитор се обраћа Христосу приликом његовог поновног доласка на свет)

    „Па и ту си судио о људима и сувише високо, јер, наравно, они су
    робови, макар што су створени као бунxије. Осврни се и погледај унатраг, па
    пресуди. Прошло је петнаест векова; иди, погледај на њих: кога си подигао и
    узвисио до Себе? Кунем Ти се, човек је створен слабији и нижи него што си Ти о
    њему мислио! Може ли он извршити оно што и Ти? Тиме што си га тако много ценио
    и уважавао, тиме баш као да си га престао волети, јер си и сувише много од њега
    захтевао; – и ко то беше? – Онај Који је човека волео већма него самога себе!
    Да си га мање уважавао, Ти би мање од њега и тражио, а то би било ближе и
    сличније љубави, јер би његов терет био лакши.“

    „Да, нагнаћемо их и да раде. Али у часове слободне од рада, ми ћемо
    им удесити живот као дечију игру, са дечијим песмама, хором, са невиним играма.
    О, ми ћемо им допустити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети
    као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки
    грех бити искупљен и опроштен, ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо
    им да греше стога, што их волимо, а казну за те грехе узећемо, најпосле, на
    себе. И узећемо је на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су пред
    Богом узели на себе њихове грехе. И неће имати никаквих тајни од нас. Ми ћемо
    им дозвољавати, или забрањивати, да живе са својим женама и љубазницама, да
    имају или немају деце. – Све ће то зависити од њихове послушности – и они ће
    нам се покоравати радо и весело…“

    Достојевски је овим речима саопштио најумније мисли о човеку, човечанству и Богу. Данас је потпуно јасно да је римски папа у ствари Велики инквизитор који заједно са служинчадима Мамона ствара свет гладних и послушних људи, које усмеравају на још једно распеће Исуса Христоса Сина Божјег ако се поново појави на Земљи…

  4. Велика метла каже:

    СИКТЕР СКОТИНО СОТОНИСТИЧКА С И К Т Е Р !!!

  5. pepealehandro каже:

    У Србију са папом долази и грађански рат. Да ли је ико свестан тога?????????????????

    1. jako777 каже:

      како то мислиш?

    2. pepealehandro каже:

      Чекамо званичну потврду посете на сајту ватикана.
      Објаснићемо све али можете и видети у видеу

      https://www.youtube.com/watch?v=8G7rAc1qvU8

    3. jako777 каже:

      а ко сте то „ви“…. јели то грешка у пиасњу или ви заиста нисте само појединац него група?

    4. jako777 каже:

      Старац Гаврило значи…..нисам гледао видео али сам сигуран да у пророчанству нема године и датума
      Него је то нека твоја интерпретација вероватно.
      Чињеница да говориш о себи у множини говори јако много о теби…..

    5. Спира каже:

      опет брљаш. Тешко да неко тачно одреди година и датум. Ако ниси свестан да је велики рат одавно почео за људске душе .Рат између сотоне и Бога није никад предстајао. Полако али сигурно улазимо у велики расплет ко прежи прича ће. Православним верницима се намеће рат. до истребљења. треба се мало едуковати да се свати . Треба прочитати шта пише Др Смиља Аврамов. Дао сам ти линк али га сигурно ниси погледао.

    6. usw каже:

      pa ako se vratis malo unazad shvatices da je bas tako. NA primer, papa vojtila je krocio tj stupio na tlo krvatske (podario blagoslove za progon Srpskog zivlja iz Krajine) i izbio je rat odn. progon pravoslavnog Srpskog stanovnistva. Dalje, stupio je svojom prljavom nogom na tlo Bosne i eto ti rata, ali opet po ledjima pravoslavnih. Sad je ponovno posetio Bosnu 06.06. 2015. u 6,00 sati ujutro (slucajno?!), ocekuje se ponovno pogrom pravoslavnog zivlja. Pogledaj na net-u, sta se dogodilo kad je papa posetio Jerusalim 2015., pa ces videti da je izbio pozar u Jerusalimskoj Crkvi.
      A ako poseti sad Srbiju, veruj, da nam se u Srbiji lose pise, a Srpski zivalj snom mrtvijem spava. Inace, preporucujem da odgledas ovaj preporuceni film na YouTube o monahu Gavrilu, pa ce ti mnoge stvari biti jasnije. A i ovaj gore film na istom kanalu preporucen od strane “ Spire“ u kome Dr Smilja Avramov govori o cilju unistenja Pravoslavlja.
      Ma da verujem da papa satanista nece krociti na nasu Svetu Pravoslavnu zemlju, pre ce izbiti snazan zemljotres nego da nam on vecno zemlju opogani. O tom zemljotresu i Beogradu monah Gavrilo opisuje u datom dokmentarcu.
      Pozdrav i prastaj!!

Коментари су затворени.