Прочитај ми чланакУ тренутку писања овог чланка председнички избори још увек нису расписани. Међутим, предизборна кампања је већ увелико почела.
У уређеним државама и стабилним системима то би већ само по себи било проблематично. Код нас је то тек један од проблема. Свакако не најважнији и не највећи.
Предизборне играрије су кренуле лошим током. Врло лошим. Иако је, барем када се ради о предвиђању наших кладионица, њихов победник већ сада познат. Квота на победу Александра Вучића је 1,02. То је још један од разлога због чега је сва одговорност за предстојећа дешавања на самом Вучићу.
У његовим рукама су и нож и погача. Има најбољу стартну позицију, има највеће шансе да победи, контролише и извршну и законодавну власт. Логично би било и да му је због тога у интересу да избори протекну у најбољој могућој атмосфери, без иједног приговора или протеста. Али, из неког разлога, логика Вучићевог изборног штаба је сасвим другачија.
Избори се већ сада гурају ка „сивој зони“, па ће пре него што и буду расписани почети и прича о њиховој регуларности. У свему овоме, то што матична служба у Зајечару ради и по ноћи због потреба локалног СНС – дође као мали прекршај. Јер, много је већи фаул суспендовање рада Народне скупштине до даљњег.
Не може највиши законодавни орган у земљи да буде закључан због одржавања избора. Где то има у нормалном свету? Поготово ако имамо у виду да је Народна скупштина власна и да контролише процесе из своје надлежности.
Она је један од гараната регуларности избора. Па изборе за шефа државе расписује председник парламента!
Посебан проблем је пратеће неусвајање оставке Саше Јанковића. Да ли сада постоји правни основ за оспоравање његове кандидатуре? И то није једино отворено правно питање око предстојећих избора. Биће их још наредних недеља.
Уз све, најаву како други круг може бити одржан баш на Ускрс сваки верник ће схватити као чисту провокацију. Не памтим шта се дешавало у годинама после Другог светског рата, али осамдесетих ни комунистима није падало напамет да на Ускрс нешто организују. Или, да споменем глупост око отказивања концерта Владе Георгијева у Смедереву.
Чему то?
Логика Вучићевог изборног штаба је ваљда да се до последњег тренутка бије одсудна битка за сваки глас, како би се остварила победа у првом кругу. Отуда и оволики притисак на институције и јавно мњење.
Ја ни то не разумем, јер победа је победа. У првом или другом кругу свеједно! Међутим, разумем да нам се свима може дебело обити о главу ако се ове играрије наставе и наш политички живот неповратно усмери ка сивој зони. Зато све ово и пишем.
Шта ћемо да радимо ако се избори никада не заврше? Шта ако Вучић прогласи победу у првом кругу, а опозиција то не призна? Или ако се скупи критична маса оних који ће оспорити легитимност целог процеса и пре одржавања избора?
Или ако се опозициони кандидат повуче из другог круга?
Србија може ући у нови круг озбиљних нестабилности ако се настави овако како је почело. У условима убрзане дестабилизације Македоније и БиХ и свих претпостављених догађања на албанском етнопростору – то нам уопште не треба.
Потребне су нам институције и што је могуће више политичке прибраности.
У наредним годинама нам се можда отвара шанса за поправљање укупне позиције каква се после тога још дуго неће поновити.
До тог поправљања неће доћи кроз дестабилизацију земље (мада сам слушао неке који и то тврде!?), већ управо супротно.
И када се кандидовао и када је кретао у кампању – Вучић је морао имати у виду тај шири контекст. То од њега захтевају историјски тренутак и функција коју ће обављати. И ту нема никаквих оправдања да он то не разуме или простора за пребацивање одговорности на опозицију.
За оно што ће се дешавати одговорност је на Вучићу.
Он сам одређује како ће се цео процес одвијати и у ком смеру ће ићи. И зато мора мало да закочи са кампањом. Да се потруди да избори прођу у што је могуће регуларнијој атмосфери. Да не падне никаква сенка на њихов резултат. Да не даје повод за сумњу. Да се судбина земље не решава на улици, већ у институцијама.
Ја за Вучића нећу гласати, али бих и после ових избора радије да живим и радим у земљи са легитимно изабраним председником и некаквим институцијама. Какве год да су, наше су, и колико год да су разваљене, у временима која ће уследити – и такве могу послужити сврси.
